Uspon Sandersa

Povezani članci

• Kraj epidemije
• Svjetski lideri usvojili novi 15-godišnji plan za bolji svijet
• UN potvrdio smrt 9.177 civila u Ukrajini od početka ruske invazije
• Samit u Pragu u kritičnom trenutku za Evropu, naredni u Kišinjevu
• Istraga Trump – Rusija: Manafort plaćao bivše evropske političare
• Pad ruskog zrakoplova: London gotovo uvjeren da se radilo o bombi u avionu

Kako da shvatimo neverovatan uspeh „socijalističkog“ kandidata Bernija Sandersa na primarnim izborima za predsednika SAD? Ovaj senator iz Vermonta sada vodi ispred Hilari Klinton među demokratskim biračima do 50 godina starosti i samo zahvaljujući starijoj generaciji Klinton i dalje ima ukupnu prednost.

Sanders će možda izgubiti od predizborne mašine Hilari Klinton i konzervativnih medija. Ali shvatili smo da bi neki drugi Sanders, mlađi i manje beo, jednog dana mogao da postane predsednik SAD i promeni ovu zemlju. U svakom slučaju, svedoci smo kraja političko-ideološkog ciklusa započetog pobedom Ronalda Regana na izborima 1980.

Osvrnimo se na trenutak unazad. Od 1930-ih do 1970-ih SAD su predvodile svet u sprovođenju ambicioznih politika smanjenja nejednakosti. Delom da bi izbegle svaku sličnost sa starom Evropom, koju su smatrale ekstremno nejednakim društvom, što je protivrečilo američkom duhu. SAD su u međuratnom periodu prve uvele visoki progresivni porez na dohodak i porez na imovinu, do tada neviđen sa evropske strane Atlantika. Od 1930. do 1980, pola veka, najviša prosečna stopa poreza na dohodak u SAD (na prihode iznad milion dolara godišnje) iznosila je 82%, sa vrhuncom od 91% u periodu 1940-1960 (od Ruzvelta do Kenedija), da bi u trenutku dolaska Regana na vlast bila 71%.

Ovako visoki porezi nisu imali negativne posledice na snažan rast američke posleratne ekonomije, jer nije imalo smisla plaćati super-menadžere 10 miliona dolara kada je milion bio sasvim dovoljan. Porez na imovinu, jednako progresivan sa stopama na najveća bogatstva od 70-80% (u Francuskoj i Nemačkoj poreske stope nikada nisu prelazile 30-40%), značajno je umanjio koncentraciju kapitala u zemlji koja nije morala da se nosi sa ratnim razaranjima kao Evropa.

Mitski kapitalizam

Tokom 1930-ih, davno pre nego što su evropske zemlje sledile američki primer, SAD uvode minimalnu zaradu, koja je kasnih šezdesetih vredela 10 dolara na sat (mereno prema kursu dolara iz 2016), što je bila najviša minimalna zarada u tom trenutku na svetu.

Sve ovo je sprovedeno bez povećanja nezaposlenosti, jer su to dopuštali nivo produktivnosti i obrazovni sistem. SAD su u ovom periodu konačno okončale rasnu diskriminaciju u južnim državama i uvele nove socijalne politike.

Sve ove promene stvorile su žestoku opoziciju, naročito među finansijskim elitama i reakcionarnim elementima u belom stanovništvu. Ponižene u Vijetnamu, SAD su tokom 1970-ih imale utisak da ih gubitnici iz Drugog svetskog rata (Nemačka i Japan) ekonomski sustižu. SAD su pogodile i naftna kriza, inflacija i neprilagođavanje poreza inflaciji. Posledica svih ovih frustracija je dolazak Ronalda Regana na vlast 1980. sa programom povratka mitskog kapitalizma, koji je navodno postojao u nekoj boljoj prošlosti Amerike.

Vrhunac ovog programa je bila poreska reforma iz 1986, koja je okončala poluvekovno progresivno oporezivanje i smanjila poreske stope na najviši dohodak na 28%.

Demokrati, Klinton (1992-2000) i Obama (2008-2016), nikada nisu istinski promenili ovu odluku, koja je oporezivanje stabilizovala na oko 40% (dvostruko manje nego u periodu 1930-1980). Ovo je dovelo do eksplozije nejednakosti praćene izuzetno visokim zaradama onih koji mogu da ih se dokopaju, kao i stagnacijom prihoda većine građana Amerike uz nizak rast (koji je donekle viši od rasta u Evropi, jer ona opet ima neke druge probleme).

Progresivni program

Regan je odlučio da zamrzne minimalnu zaradu, koju je od 1980-ih polako pojela inflacija (tako da sada iznosi nešto više od 7 dolara na sat, u poređenju sa 11 dolara 1969). I ponavljam, Klinton i Obama su samo donekle ublažili Reganov političko-ideološki režim.

Sandersov uspeh pokazuje da je veliki deo Amerike umoran od rastuće nejednakosti i lažnih političkih promena i da pozdravlja njegovu nameru da oživi progresivni program i američku tradiciju jednakosti. Hilari Klinton, koja je tokom borbe za demokratsku nominaciju sa Obamom zastupala levičarsku poziciju kada je reč o zdravstvenom osiguranju, danas brani status kvo i samo je još jedna naslednica Regan-Klinton-Obaminog političkog režima.

Sanders namerava da vrati progresivno oporezivanje i višu minimalnu zaradu (15 dolara na sat) i uvede besplatno zdravstveno osiguranje i visoko obrazovanje u zemlji u kojoj je nejednakost u dostupnosti obrazovanju dostigla neslućene razmere i ogolila jaz između života većine građana SAD i umirujuće retorike dobitnika sistema.

U međuvremenu, Republikanska partija tone sve dublje u hiper-nacionalistički, anti-imigrantski i anti-islamski diskurs (uprkos tome što u SAD nema previše muslimanskih vernika) i bezgraničnu glorifikaciju belih bogataša. Sudije vrhovnog suda koje su postavili Ronald Regan i Džordž Buš Mlađi ukinule su sva zakonska ograničenja uticaju privatnog novca na politiku, što u velikoj meri otežava put kandidatima kao što je Sanders.

Ali nove forme političke mobilizacije i finansiranja ipak mogu da pobede i pokrenu novi politički ciklus u SAD. Daleko smo od mračnih predviđanja o kraju istorije.

Thomas Piketty

Ovaj tekst je prvo objavljen u Le Monde, 14.02.2015.

The Guradian, 17.02.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net