Slavoj Žižek: Zašto zapad gubi u Africi

Izdvajamo

• Ako, dakle, bogatstvo i društvena moć pojedinca ne odražavaju njegove zasluge, šta je alternativa? Za većinu kritičara meritokratije, alternativa je da veruju većini običnih ljudi koji nemaju posebne zasluge: koliko god bili manipulisani i koliko god im je mozak ispran verskim ili etničkim fundamentalizmom, dugoročno će njihov spontani osećaj za pravdu preovladati. Ukratko, kritičari meritokratije su skloni da zagovaraju neku verziju Linkolnove izreke.

Povezani članci

• Španjolska: Sanchez dobio mandat za sastavljanje vlade
• Victor Ponta priznao neočekivani poraz na predsjedničkim izborima
• Xi Jinping zabrinut zbog rastućeg ‘ekstremnog pritiska’ SAD-a na Iran
• Baerbock: Zemlje EU-a moraju uraditi više da zaštite migrante
• Merkel pozvala Ciprasa u Berlin
• Hugo Chavez navodno preminuo, u Karakasu tvrde da nije

Foto: AFP/Getty Images

Kada su islamističke snage izvele seriju vojnih udara u centralnoj Africi – Nigeru, Maliju, Burkini Faso – uz otvorenu podršku Rusa iz Vagnera, u medijima su se javila dva narativa. Proruski vidi pobunu naroda protiv francuskog neokolonijalizma povezanog sa lokalnim korumpiranim elitama. Za to vreme, zapadni mediji vide aspekte velike zavere islamista i Rusije da uspostave antizapadno i antiliberalno carstvo u centralnoj Africi. Oba narativa su u pravu – u određenoj meri.

Istina je da je Francuska vršila suptilnu (a ponekad i ne tako suptilnu) neokolonijalnu vlast nad svojim bivšim kolonijama u zapadnoj i centralnoj Africi. Nakon što im je Francuska dala nezavisnost 1960-ih, mirnim putem, nastavila je da vrši ekonomski, politički i vojni uticaj u la Françafrique. Od svih bivših kolonijalnih sila, Francuska održava najveće vojno prisustvo u Africi; primorava afričke zemlje da daju prednost francuskim interesima i kompanijama u javnim nabavkama i tenderima. Svojim bivšim kolonijama nametnula je monetarnu zonu Afričke finansijske zajednice (CFA), koja je inherentno nejednaka i ukorenjena u izrabljivačkim praksama.

Međutim, jasno je da su „antikolonijalni“ ustanci u centralnoj Africi čak i gori od francuskog neokolonijalizma. Budućnost koju oni donose je budućnost propalih država poput Zimbabvea i Mjanmara: autoritarna vojna vladavina; ekonomska regresija u dublje siromaštvo od kojeg profitira samo nova i korumpirana elita; ideološki fundamentalizam u kombinaciji sa odbijanjem „kolonijalnih“ uticaja poput prava homoseksualaca. Autentične emancipatorske vođe kao što je Tomas Sankara u Burkini Faso su davna uspomena. Kako je moguće da se veći deo Afrike nađe u tako očajnoj situaciji, gde je jedini izbor između lošeg (zapadni neokolonijalizam) i goreg (lažni autoritarni antikolonijalizam)? Nedavni vojni puč u Gabonu bio je pobuna protiv oba zla, gde je predsednik Ali Bongo uklonjen sa svešću da se ovog puta francuska vojska neće mešati.

Treba imati hrabrosti da se odbaci prosto objašnjenje da za bolji scenario nedostaje mobilizacija naroda. Ako postoji pouka iz najnovijih desničarskih protesta, ona glasi da je došlo vreme da se preokrene čuvena rečenica Abrahama Linkolna: „Možete varati sve ljude povremeno, a neke ljude sve vreme. Ali ne možete varati sve ljude sve vreme.“ Savremena verzija glasi: „Svi ljudi mogu povremeno da izbegnu da budu prevareni, a neki ljudi mogu izbeći prevaru sve vreme. Ali ne mogu svi ljudi sve vreme izbegavati da budu prevareni.“

Svaki istinski emancipatorski angažman naroda je redak događaj koji se brzo rastvara i to ne samo kada je u pitanju zapadna demokratija. Podsetimo se kako je tokom perioda kineske kulturne revolucije Mao Cedung poslao hiljade intelektualaca u poljoprivredne komune da uče od običnih seljana, koje je uzdigao u „subjekte koji bi trebalo da znaju“. Može se reći da je bilo dobro za intelektualce da se upoznaju sa stvarnim životom na selu – ali nisu stekli dublju mudrost o društvu.

Kako objasniti da ne postoji nijedna privilegovana grupa koja poseduje autentično razumevanje društva? Pokušaćemo u dva koraka. Prvi mit koji treba razbiti je mit o meritokratiji: bez obzira na vaš društveni položaj po rođenju, društvo bi trebalo da ponudi dovoljno mogućnosti i mobilnosti da se talenat kombinuje sa naporom za ostvarenje uspeha. U svojoj knjizi Protiv meritokratije (2017) Džo Litler je pokazala da je meritokratija ključno sredstvo legitimacije savremene neoliberalne kulture i da iako obećava šanse, ona zapravo stvara nove oblike društvene podele, budući da klasa, rasa i pol i dalje igraju mnogo važniju ulogu. Ovim faktorima treba dodati i jedan heterogeni, slučajnost. U knjizi Uspeh i sreća: Usud i mit o meritokratiji (2016), Robert Frank ne odbacuje značaj napornog rada, ali pokazuje da, među grupama ljudi koji rade na visokom nivou, slučaj (sreća) igra ogromnu ulogu u individualnom uspehu.

Ako, dakle, bogatstvo i društvena moć pojedinca ne odražavaju njegove zasluge, šta je alternativa? Za većinu kritičara meritokratije, alternativa je da veruju većini običnih ljudi koji nemaju posebne zasluge: koliko god bili manipulisani i koliko god im je mozak ispran verskim ili etničkim fundamentalizmom, dugoročno će njihov spontani osećaj za pravdu preovladati. Ukratko, kritičari meritokratije su skloni da zagovaraju neku verziju Linkolnove izreke.

Nažalost, složenost današnjeg sveta navodi nas da odbacimo i to poverenje u ljude. Kako obična, siromašna osoba može da odluči kada je svakodnevno bombardovana oprečnim izveštajima o globalnom zagrevanju? Da li treba da se zalaže za mere koje će je kratkoročno gurnuti dublje u siromaštvo? Kada stignu imigranti, kako možemo da krivimo tu osobu što u njima vidi pretnju svom ustaljenom načinu života? Možemo li je kriviti ako, u svom ograničenom svetonazoru, ne razume da je na neki način saučesnica u neokolonijalnoj eksploataciji zemalja Trećeg sveta? Ta pitanja idu u nedogled: možemo li kriviti našu osobu što je zbunjuju medijske debate o rodnim zamenicama? I zar većina nas, uključujući intelektualne elite, nije uhvaćena u slične petlje, nesposobna da dođe do onoga što je filozof Fredrik Džejmison nazvao pravim „kognitivnim mapiranjem“ naše situacije? Zato rešenje nije da težimo „pravoj“ meritokratiji: oni koji zaslužuju uspeh po svojim zaslugama preovladaće tek kada se promeni čitav naš društveni poredak.

Tačnije, ne radi se toliko o tome da je većina prevarena, već o tome da ih nije briga: njihova glavna briga je da se relativno stabilan svakodnevni život nastavi neometano. Većina ne želi stvarnu demokratiju, u kojoj zaista mogu da odlučuju: žele privid demokratije, gde slobodno glasaju – ali gde ih neki viši autoritet od poverenja stavlja pred izbor i ukazuje kako treba da glasaju. Većina ljudi je zbunjena kad ne dobije nikakve jasne indikacije i situacija u kojoj bi trebalo da odluče se paradoksalno doživljava kao kriza demokratije, pretnja po stabilnost sistema. (Ovo važi ne samo za bivše francuske kolonije, već i za demokratiju uopšte.) Međutim, kada se takozvana tiha većina zabrine, kada se osete kao žrtve i iz njih izbije iskreni bes, stvari po pravilu postaju mnogo gore. Ljudi žele da odluče, da se njihov glas čuje, i čineći to – kao što pokazuje tekući talas desničarskog populizma širom sveta – izlažu se daljoj manipulaciji, postajući plen teorija zavere.

Da li je ovo univerzalno pravilo? Srećom, nije. Retko, s vremena na vreme i na nepredvidiv način, dolazi do izuzetaka; magla se raspršuje, jasnoća prevladava i većina se mobiliše iz pravih razloga. Takvi trenuci su istorija u svom najčistijem obliku – trenuci kada čitave godine stanu u jednu sedmicu.

Da se vratimo na našu polaznu tačku: postoji li šansa da se takav trenutak desi u centralnoj Africi? Svakako se neće dogoditi kao rezultat naših (evropskih) napora da prosvetimo Afrikance. Ono što sada možemo da uradimo jeste da se okrenemo protiv sopstvenog neokolonijalizma, koji pothranjuje lažni fundamentalistički antikolonijalizam. Još mnogo toga mora da se odigra; moćemo da pustimo da padne jedan od velikih tabua: da rehabilitujemo planiranje – obavezno planiranje velikih razmera, a ne samo nejasnu „koordinaciju“ ili „saradnju“. Grupe država će morati da formiraju konfederacije sa zakonodavnim i izvršnim ovlašćenjima za nametanje mera koje se tiču životne sredine, masovnog kretanja ljudi, vojnih intervencija i upotrebe veštačke inteligencije. Utopija? Da, ali jednostavno ne postoji drugi način da se suočimo sa krizama koje prete našem opstanku.

The New Statesman, 04.09.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 13.09.2023.