Nuklearni rat: smrt svih nas ili blefiranje neukrotive dece?

Povezani članci

• Ultradesničari širom istočne Evrope i Balkana aplaudiraju nasilju na Capitolu
• EP ubrzava postupak: Zelene potvrde moguće do ljeta
• Britanski parlament podržao rokove za Brexit
• Građani Krima počeli dobivati ruske putovnice, oslobođen zapovjednik ukrajinske
• Sud odlučio da je Trumpova kontroverzna uredba neustavna
• Asad i dalje ima “licencu za ubistva”

Proteklih nedelja su širom istočne Evrope objavljivani članci povodom 75. godišnjice od bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki. Mnogi od njih su sasvim ispravno isticali apsolutnu moralnu neprihvatljivost upotrebe atomske bombe. Autori su skrenuli pažnju na brutalnost napada, te na eufemizme kojima su se služili Amerikanci pre i posle agresije. Neki su naglasili da je pozivanje na „efikasnost“ veoma slab argument jer za bombardovanje Nagasakija nije bilo vojnih razloga. Međutim, u člancima su mahom izostali drugi relevantni aspekti. Ne pominje se motivacija za američku intervenciju, niti se upućuje na činjenicu da su brodovi sa nuklearnim bombama godinama posle rata kružili oko japanskih luka na ilegalan način. Naročito se ne pominje antidemokratski karakter američkog prisustva u Japanu u proteklih 75 godina. Slučaj Hirošime i Nagasakija ne pojavljuje se u jednom nadistorijskom vakuumu, to nije crna rupa ili apsolutni izuzetak. Nažalost, on je čvrsto integrisan u istorijske tokove. Iako se ponegde pominje „iracionalno hladnoratovsko takmičenje”, ne objašnjava se kakve su realne opasnosti od nuklearnog rata.

Ovaj tekst je prvobitno napisan na mađarskom jeziku, kao odgovor na članak Ferenca Lacoa. Sve što je, međutim, nedostajalo u članku Lacoa, izostalo je i iz drugih mainstream članaka na ovu temu. Pored toga, ovaj tekst se može shvatiti i kao rasprava sa tekstom Džona Roulsa koji je objavljen na Peščaniku.

Strah od komunizma

Treba početi od pitanja o motivaciji. Na portalu Jacobin je članak o Hirošimi i Nagasakiju u kome se kaže da su američki lideri pre svega želeli da spreče sovjetsku invaziju na Japan – to je bio glavni motiv. Truman je u svojim memoarima zapisao da brine da će kopneni napad Sovjeta na Japan biti sudbonosan i da će se komunizam proširiti na čitavu Aziju ako testiranje atomske bombe bude neuspešno. Ministarstvo odbrane je kasnije objasnilo da su posle bombardovanja Sovjeti morali da uzmu u obzir američke vojne sposobnosti. Sovjetska objava rata Japanu 8. avgusta 1945. godine uspaničila je ministra Kantare Suzukija – on je naposletku izjavio da je „igra završena”. Iz drugih izvora se vidi da je car Hirohito u govoru od 17. avgusta pomenuo i opasnost od sovjetske invazije kao jedan od bitnih razloga za predaju Japanaca. Za šintofašistički poredak, komunizam je bio veća opasnost od Amerikanaca.

Iz dešifrovane japanske vojne komunikacije vidimo i to da su Japanci verovali da će sa Sovjetima sklopiti prihvatljiv mirovni sporazum i da će zadržati kontrolu nad Japanom – sa Sjedinjenim Državama, kao što ćemo videti, to nisu dobili. Japanski istoričar Cujoši Hasegava piše da je sovjetski plan za invaziju Japana mnogo više od atomske bombe uticao na predaju te zemlje – Japanci su izgubili nadu da će Sovjeti biti velikodušniji i popustljiviji partneri za mir i posrednici ka ostatku sveta. Interpretacija sa portala Jacobin u stvari je veoma stara. Američki istoričar Gal Alperovic je još 1965. objašnjavao da je atomska bomba trebalo da zastraši ne Japan, nego Sovjetski Savez. Tako je bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki pored ostalih tumačio i P.M.S. Bleket. On piše: „možemo zaključiti da bacanje atomske bombe nije poslednji vojni korak u Drugom svetskom ratu; to je prva operacija u okviru hladnog diplomatskog rata protiv Rusije“. Iza beskrajno antihumane intervencije stajao je, dakle, opsesivni strah od komunizma (koji pratimo barem od 1910-ih i tzv. Palmer Raids). Američka imperija je bacanjem atomskih bombi poslala poruku Sovjetskom Savezu. Mnogi osporavaju ovo tumačenje (jedan primer je ovde). Ali, japanski udžbenici slede baš tu interpretaciju. Nije dovoljno zaključiti da je SAD atomskim bombama obezbedio hegemoniju u Japanu (ako je bombardovanje uopšte bilo odlučujuće za to). Važno je objasniti šta se tačno time dobilo i na koji način. Iako to zvuči strašno, kalkulacija o žrtvama i napad na vojne mete bili su nebitni detalji za agresore. To ilustruje slika iz stripa Hauarda Zina Narodna istorija američkog carstva.

Uzgred, možemo dodati da su Sovjeti i te kako znali za Projekat Menhetn. Špijun Klaus Fuks je predao Sovjetima neke ključne informacije o projektu (a i tzv. petorka iz Kembridža je imala veze sa odavanjem tih informacija). Brat Etela Rozenberga Dejvid Gringlas je takođe prosleđivao informacije. A valja pomenuti i Teda Hala.

Koliko ljudi će umreti?

To je početak. Ne znamo da se igde jasno govorilo o realnim opasnostima nuklearnog ratovanja. Upućujemo na Danijela Elsberga. On je svojevremeno uticao da se završi rat u Vijetnamu objavljivanjem tzv. Pentagonskih papira i jedan je od najvećih heroja 20. veka. Manje je poznato da je imao pristup i američkim nuklearnim planovima. Da ne bi bio uhapšen, objavio je skandalozne informacije u vezi sa njima (plan je bio da se osudi na 115 godina zatvora za Pentagonske papire). Prema dobro zasnovanoj spekulaciji, Ričard Nikson gonio ga je ne zbog kopiranja i objavljivanja dokumenata o Vijetnamu, već zbog toga što se plašio da će Elsberg objaviti i informacije o tajnim nuklearnim planovima, koji se nisu ticali samo Vijetnama. Evo o čemu je reč, prema glavnim tezama iz Elsbergove knjige Mašina sudnjeg dana. Naše uobičajene premise u vezi sa nuklearnim naoružavanjem i ratom su pogrešne. O tome piše i Fred Kaplan u knjizi Čarobnjaci Armagedona.

Elsberg je kao zaposleni u korporaciji Rend imao pristup dokumentima koji su tajniji čak i od kategorije top secret ili čak i od izvora koji su „dostupni samo očima predsednika”. In medias res, jedan deo nuklearnih planova se odnosio na nagađanje o broju mogućih žrtava nuklearnog rata protiv sovjetsko-sinoističkog bloka. Oslanjajući se na svoje sećanje, za svoju knjigu o nuklearnom ratu Elsberg je napravio sledeći dijagram:

Dakle, procena je bila (uz potrebnu objektivnost, naravno) da će u roku od šest meseci nuklearni napad imati 325 miliona žrtava. Međutim, u drugom krugu procena je bila preciznija utoliko što su uzete u obzir moguće štete u susedstvu sovjetsko-sinoističkog bloka, u istočnoj Evropi ili u Švedskoj, Indiji, Japanu. Uzimajući u obzir kretanje vetra i naknadne efekte, vojni rukovodioci su došli do zaključka da nuklearni rat može imati čak i 600 miliona žrtava. To je kao da se dogodilo sto Holokausta.

Horribile dictu, teza se može pojačati. Do 1983. godine oni koji su se bavili procenama nisu znali da posledice mogu biti još drastičnije – iako smo i do sada bili s onu stranu zamislivog. Naime, do tada nije bilo poznato da nuklearni napadi mogu izazvati nuklearnu zimu i gladovanje zbog nuklearne katastrofe. To više nije svet brojeva: takav događaj bi podrazumevao smrt svih ljudi i svih sisara. Tragediju ne bi prouzrokovala radioaktivna kiša, već bi dim napravio ogromnu štetu. Novo ledeno doba uništilo bi useve i izazvalo globalnu glad. Tu nije reč o zanemelosti pred velikim brojevima: radi se o večnoj tišini čovečanstva. O omnicidu.

Naravno, čitaoci se mogu pitati koliko je opasnost zaista bila velika, odnosno koliko je ona aktuelna danas. Elsberg tvrdi da ima dovoljno razloga da verujemo da je reč o ozbiljnoj opasnosti. Prema blažoj tezi, od Trumana do danas svaki američki predsednik je pretio neprijateljima nuklearnim napadom. Elsberg s dobrim razlogom kaže da tako prete samo terorističke države. Znamo iz teorije republikanizma da u slučaju dominacije nije važno samo to da li je došlo do nasilnog mešanja: važno je i da li ima pretnje, realne opasnosti. Div koji živi u blizini, predstavlja rizik i pretnju čak i ako je trenutno miran – zadremali diktatori ne čine nas spokojnima. Američke elite su metodično koristile pretnju nuklearnim napadom kao kapitalnu osnovu za ucenjivanje. Denijel Elsberg – inače autor tzv. Elsbergovog paradoksa – istovremeno je i analitičar rizika, a bavi se i teorijom igara i odlučivanja. On upozorava da je rizik da će se nuklearni napad dogoditi veliki. Stav američkih elita je da Sjedinjene Države moraju pokrenuti prvi, „preventivni“ napad – što se i te kako može dogoditi ako na primer pogrešno procene namere neprijatelja (što se događalo 1979, 1980. i 1983, umalo sa tragičnim posledicama). Elsberga još više brine to što odluka o napadu zapravo nije privilegija predsednika, već i niži u hijerarhiji mogu o tome odlučivati u nekim okolnostima. Nije slučajno što Amerikanci ove planove nazivaju planovima kontingencije (pošto su tokom nuklearnih napada moguće mnoge slučajnosti). Na to treba dodati slučajne detonacije, moguće nesreće i druge izvore. A još nismo ni pomenuli mašineriju (iz naslova Elsbergove knjige), koja se može aktivirati automatski, bez ljudske odluke. Kjubrikov film „Dr. Strangelove“ može se lako postati stvarnost.

Tvrda teza tek sledi. Čitava priča ne svodi se na to da su SAD samo jednom bacile bombu na nevine žrtve, već je reč o mnogim drugim slučajevima posle Hirošime i Nagasakija.

Citiramo razgovor američkog predsednika Ričarda Niksona i savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera iz Ovalne sobe:

Ričard Nikson: Još uvek ne mogu da verujem da ne možemo da se rešimo naših brana. Da li će to podaviti ljude?

Henri Kisidžer: Oko 200.000 ljudi.

Predsednik: Ne, ne, ne… Radije bih upotrebio atomsku bombu. Je l to u redu, Henri?

Kisidžer: Mislim da bi to bilo previše.

Predsednik: Da li ti smeta atomska bomba? Henri, želim da razmišljaš grandiozno, kao boga te molim.

„Nikada nije bila istina da je nuklearni rat nezamisliv. I te kako je bio zamisliv, jer je bio realizovan u praksi“ – pisao je E.P. Tompson, misleći na Hirošimu i Nagasaki. Ali Elsberg ide mnogo dalje: opasnost od nuklearnog rata se pojavila u berlinskoj krizi, u vezi sa Korejom, Kinom, zatim prvo sa Indokinom, a kasnije sa Vijetnamom, zatim u ratu protiv Iraka, tokom kubanske raketne krize, pa i u indijsko-pakistanskom i arapsko-izraelskom konfliktu (u oba potonja slučaja da bi se osujetila sovjetska intervencija). Nedavno, ova opasnost se pojavila u vezi sa Bliskim istokom, Iranom ili Irakom, zatim u vezi sa Severnom Korejom i Libijom. Naravno, uvek u ime svete nužnosti. Nikada nije postojao „sedamdesetpetogodišnji moratorijum” na nuklearne planove. Pretnja je sve vreme tu – kao ucena američke imperije, kao faktor rizika i, na kraju, kao predmet ozbiljnih razmišljanja. Elsberg piše: „sigurno je bilo i svesnog blefiranja. U nekim drugim slučajevima se ne zna… Ali sigurno nije sve bilo blefiranje, naročito ne u slučaju Ajzenhauera ili Niksona“.

Suspendovanje nuklearnog oružja, razgradnja programa je naivni mit. Broj nuklearnog oružja se povećao za 80 posto. Nuklearno oružje imaju Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Kina. Pakistan, Indija i Severna Koreja takođe tvrde da imaju. O Izraelu se može pretpostaviti da ga ima (ovde se setimo drugog velikog junaka i zviždača Mordehaja Vanunua koji je proveo 18 godina u zatvoru). Prema Elsbergu, spektakularni stavovi o prevenciji nuklearne katastrofe ne vrede ništa. On redom nabraja američke predsednike, da ne bi bilo zabune da je reč o anahronim pitanjima iz vremena Hladnog rata. Bil Klinton je rekao sledeće: „ne verujem da bi i jedan predsednik trebalo da kaže bilo šta o tome hoće li upotrebiti nuklearno oružje ili neće“. Kasnije je predsednik Buš u vezi sa nuklearnim napadom rekao: „sve opcije su na stolu“. Raspravljajući sa Obamom, Hilari Klinton je rekla: „nijedan predsednik ne sme nikada da kaže koje oružje će upotrebiti, a koje neće“. Donald Tramp je pitao svog savetnika za spoljašnju politiku: „ako imamo nuklearno oružje, zašto ga ne koristimo?“ Prema Elsbergu, ništa se nije promenilo od Hladnog rata.

Ferenc Laco nas s pravom podseća na to da su emigranti-naučnici bili najodgovorniji za nuklearne planove, te da su fizičari poreklom iz Mađarske u tome imali ključnu ulogu. Međutim, na ovaj način je zamagljena činjenica da je razlika između Eda Telera i Lea Silarda bila ogromna. Prvi je bio nonšalantan prema riziku i moralno neodgovorniji, dok je drugi bio daleko oprezniji. Elsberg ih je lično poznavao.

Praneprijatelj imperije nije fašizam

Pitanje je veoma kompleksno, bez obzira na Elsbergove zaključke. Mogli bismo pomenuti nuklearna testiranja koja su nanela ogromnu štetu prirodnoj okolini i imala kancerogene efekte (setimo se test side u Nevadi, blizu Las Vegasa, gde su nuklearni oblaci bili spektakl za turiste, ili katastrofalnih eksperimenata Sovjeta u Kazahstanu). Naročito je tužno ono što se dešavalo na Maršalovim ostrvima, gde je učinjena ogromna šteta i prirodi i lokalnom stanovništvu. Perspektiva bi se naravno mogla proširiti.

Vratimo se Japanu. Samo jedna zemlja može da tvrdi na koliko-toliko ubedljiv način da je odnela pobedu nuklearnim oružjem, najpodlijim i najnemilosrdnijim od svih: Sjedinjene Američke Države. Dakle, da bude jasno: nije reč o stigmatizovanim zemljama iz trećeg ili drugog sveta – već o američkoj imperiji. Fokusiramo se na slabije zemlje, a zaboravljamo supersilu.

Treba skrenuti pažnju na jedno nezgodno pitanje. Gotovo u svim istočnoevropskim člancima o Hirošimi i Nagasakiju tvrdi se da se američke elite ne sećaju svog greha prema Japanu, zato što je naglasak sve vreme bio na pobedi protiv glavnog neprijatelja: nacističke Nemačke i fašističke Italije. Ponegde se čak sugeriše da se za atomsku bombu može oprostiti jer smo posle Drugog svetskog rata dobili demokratiju i ekonomsko blagostanje u Japanu. Sve je to pogrešno.

Krenimo od toga da „glavni neprijatelji” SAD nisu bili nacisti i fašisti. Noam Čomski piše: „[…] posle Drugog svetskog rata SAD su se angažovale oko uspostavljanja tradicionalnog konzervativnog poretka. Za to je trebalo uništiti antifašistički otpor, često u korist nacista i fašističkih kolaboranata. […] Te političke odluke važe na globalnom nivou: u Aziji, u Južnoj Koreji, na Filipinima, najpre u Indokini, zatim – na odlučujući način – u Japanu; u Evropi, između ostalog u Italji, Francuskoj i – na određujući način – u Zapadnoj Nemačkoj; u Latinskoj Americi, uključujući ono što je svojevremeno CIA smatrala najvećom opasnošću, naime, ’radikalni nacionalizam’ u Gvatemali i Boliviji“. Jednostavno rečeno, praneprijatelj američke imperije jeste autentični populizam ili komunizam, a ne fašizam. Posle Drugog svetskog rata su američke elite svuda koristile „bivše“ naciste i fašiste protiv Sovjetskog Saveza, naročito u Nemačkoj (najbolji primer je obaveštajni šef Rajnhard Gelen) i u Italiji – ti ljudi su naprosto nastavili Operaciju Barbarosa, samo drugim sredstvima. Fašizam se u svim zemljama trudio da uništi levičarske i narodne pokrete – a borbu je kasnije nastavio sa američkim elitama. Naivni istočnoevropski autori bi trebalo da konsultuju i literaturu o Američkoj Nacističkoj Partiji ili finansijskoj podršci Henrija Forda i drugih antisemita Hitleru.

Najnezgodnije od svega je to što se nekritički sugeriše da je u Japanu došlo do demokratizacije. Prvo, u ovoj navodnoj demokratiji (koja, za razliku od nekih drugih zemalja, zapravo nije čak ni fasadna) gotovo sve vreme je vladala jedna jedina partija: Liberalno-demokratska partija, naravno, uz američku pomoć – nasuprot komunizmu i narodnim emancipatorskim pokretima. Ne govorimo samo o prošlosti. Treba uzeti u obzir i materijale Vikiliksa o Dalekom istoku, naročito analize Tima Šoroka. Kao što se sasvim jasno na osnovu objavljenih diplomatskih tekstova vidi: represije nad levim i narodnim pokretima i danas traju. Obama je učinio sve da se levica ne uzdiže (ne samo u „Tokiju“, već recimo i u „Seulu“). Kada je posle više decenija neko drugi pobedio – naime, Demokratska Partija Japana – američke elite su se veoma zabrinule. Razumljivo je zašto su Sjedinjene Države bile u panici 2009: nova partija na vlasti je želela ono što i japanski narod – odlazak američkih marinaca iz vojničke baze u Okinavi, redefinisanje hladnoratovskih okvira, osporavanje američke hegemonije.

Sada sledi druga tačka: nova partija na vlasti je inicirala komisije i istrage u vezi sa tim da su tokom Hladnog rata (uz konsenzus SAD i Liberalno-demokratske partije) Amerikanci imali brodove sa nuklearnim oružjem u japanskim lukama – tajno, na ilegalan način. U diplomatskim materijalima se može naći i tvrdnja prema kojoj je „Japan najvažniji saveznik SAD“. Očigledno je da je to imalo veze sa nuklearnim oružjem. Obama je vredno podržavao – ne japanski narod, već – promilitarističku desnicu. Reč je o šintofašistima poput Šinze Aba, koji ne prihvata Međunarodni sud u Tokiju (i mi imamo loše mišljenje o međunarodnim sudovima, ali iz drugih razloga). Američkim elitama bilo je nezgodno što novi Japan želi da se integriše u Aziju, umesto da bude potčinjen Americi. Takođe, bilo je nezgodno što su japanski demokrati bili protiv rata u Iraku. Obamina administracija, koja je navodno „najtransparentnija ikada”, ubeđivala je Japance da bolje zna šta je u interesu njihove samoodbrane (spram Kinezima) od njih samih. Iako se sugeriše da je Japan omiljeni saveznik, američke elite se rado pozivaju na američko-japanski rat. Neokonzervativcima oko Projekta novog američkog veka (PNAC) bilo je žao što ne mogu sasvim da ostvare američku hegemoniju, „izuzev ako dođe do novog katastrofalnog, katalizujućeg događaja – do novog Perl Harbora“. Na njihovu „sreću“, to se dogodilo 11. septembra 2001. godine.

Sve ovo je – uprkos tajnosti diplomatskog delanja – vidljivo na površini (osim nuklearne opasnosti). Preplitanje američke i japanske duboke države je dublje od najdubljeg jaza između njih. Kao što Piter Dejl Skot, princ analize duboke države piše, 40 godina je u Japanu postojao tajni novčani fond, tzv. M-fond, koji su finansirale Sjedinjene Države. Imao je iste svrhe kao Maršalov plan u Evropi (o čijim mračnim dimenzijama danas već mnogo toga znamo): CIA je bar tokom dve decenije davala novac desničarskim, antikomunističkim partijama Japana (ali i Indonezije). Deo tog novca dolazio je i od samih Japanaca („Jamašitino zlato“). Drugim rečima, novac koji je CIA oduzela od šintofašista, delimično je vraćen lokalnim klijentima, naime desničarskim elitama. Kodama Jošio je bio među glavnim partnerima i on je pre svega odgovoran za raspodelu novca – kao ratni kriminalac i jedan od vođa organizovanog kriminala, sa posebnim udelom u trgovini drogom (američke tajne službe su se uvek rado oslanjale na organizovani kriminal, na primer u Italiji, ali i u samoj Americi). Kodama je dobijao novac i od privatnih kompanije poput Lokhida, ne bi li imao osnovu za sklapanje vojnih ugovora.

Hirošima nije samo deo prošlosti

Da li su mediji slobodniji u SAD nego u drugim imperijama i da li je to povezano sa pitanjem nasilja? Medijske slobode u Americi suštinski su ograničene, a sistem se ne libi i da proganja one glasove koji su zaista kritični prema njemu – od Martina Lutera Kinga do Gerija Veba, od Alfreda Mekoja do Čelzi Mening. Ali to nije suština. Američki inostrani, relativni konsenzus i manjak nasilja imaju tri tajne: 1) mašinerija saglasnosti, sistemska proizvodnja konsenzusa (o čemu su govorili Čomski i Edvard S. Herman); 2) u vezi s tim, dobro osmišljeno stvaranje spoljašnjeg neprijatelja (Sovjeti, teroristi, izbeglice); 3) u poslednje vreme neoimperijalistička ekonomska invazija koja profitira od novih kolonija, te američko inostranstvo može profitirati, a društveni konflikti su relativno efikasno neutralizovani. Tako se može objasniti relativni (!) unutrašnji mir.

Čini nam se da nije u redu da imperijalistički greh u vezi sa Hirošimom i Nagasakijem odvojimo od imperijalističkih grehova koji traju već 75 godina. Taj greh je sa nama i danas. Razumljivo je što se američke elite ne sećaju atomskih bombi ili koncentracionih logora za Japance u SAD. Lepše im je da se sećaju Holokausta jer su oni oslobodili na primer Dahau – nesumnjivo, Amerika ponekad i te kako postupa moralno (a naša kritika se ionako pre svega tiče elita). Mada valja pomenuti da i Dahau ima svoju levičarsku istoriju: socijaldemokratski zarobljenici u kampu su osnovali biblioteku i organizovali otpor u njemu, a treba uzeti u obzir i činjenicu da su od inostranih novinara, koji su posetili kamp, pre svega levičari napisali istinu o nacističkim logorima – a ne liberali ili konzervativci.

Na kraju, može se postaviti pitanje šta sledi iz svega ovoga. Jasno je da su naše svakodnevne premise o nuklearnom oružju pogrešne. Uglavnom polazimo od toga da je atomska bomba bačena samo jednom na nehumani način (i malo nam je žao zbog toga), dakle, banalizujemo taj događaj i zaboravljamo svih 75 godina posle njega, a one su takođe sramotne. Imajući u vidu realnu nuklearnu opasnost, možemo bolje razumeti zašto su se mnogi decenijama borili protiv nuklearnog oružja. Ovaj problem često zaboravljamo zbog pitanja nuklearne energije (koje je, naravno, takođe važno). Treba razumeti zašto je 600.000 ljudi protestovalo protiv nuklearnog naoružavanja u Zapadnom Berlinu 1983. godine. Oni su dobro znali da vojno-industrijski kompleks treba uništiti.

„Načelo creatio ex nihilo, koje se nekada odnosilo na svemoć čoveka, sada je nadmašeno od strane svoje suprotnosti, naime, onoga potestas annihilationis iliti reductio ad nihil; snaga uništavanja, redukovanje na ništavilo, nalazi se u našim rukama“ – napisao je Ginter Anders. Nije reč o preterivanju, reč je o našem postojanju. Ali naša svrha nije da se naprosto rastužimo nad svojom sudbinom.

Želimo mir u svetu, naprosto

Šta nam je činiti, dakle nama, Istočnoevropljanima? Nemamo li problem sa tim da smo zbunjeni, da ne znamo šta da uradimo (agency panic)? Naše zemlje su na ovaj ili onaj način deo (polu)periferije kompleksne transatlantske imperije, ali smo istovremeno i pod uticajem nekih drugih imperija. Ali se, naposletku, ove stvari tiču čitavog čovečanstva, a ne samo jedne regije. U pitanju je javna stvar, public good. U pitanju je izazov i zadatak za sve nas. Reč je o elementarnim političkim pitanjima o kojima duboka država odlučuje u tajnosti, kao da je u pitanju tabu, bez demokratskih kontrola. Možemo li odlučivati o svojoj egzistenciji?

Ponašamo se kao turisti u Las Vegasu koji zadivljeni posmatraju nuklearne oblake. Tupi smo kada je reč o nuklearnom naoružavanju. Možda smo malo „zabrinuti” kada čujemo za Severnu Koreju i Iran. Nama se čini da je vreme da izađemo iz onoga što je Kant nazvao stanjem samoskrivljene nezrelosti.

Što se tiče Hirošime i Nagasakija, iskreno se nadamo da će se saosećajni mediji sa dobrim pamćenjem setiti i Vijetnama i Indonezije, Koreje i Kambodže – svih mesta gde je umrlo još više ljudi zbog američke intervencije, nego u Hirošimi i Nagasakiju. I uopšte, treba da se setimo nevinih žrtava svih imperija.

Navikli smo se na to da pobednice u takmičenju u lepoti često izjavljuju da žele svetski mir – i to nam je uvek smešno. Ali razmislimo da li stvarno imamo razloga za smeh. Pa da, mi hoćemo i zahtevamo svetski mir. Toliko je jednostavno. Želimo postepeno ukidanje nuklearnog oružja. Nadajmo se da će biti još hrabrih zviždača zahvaljujući kojima ćemo saznati ostatak istine. Zlonamerno imperijalno ucenjivanje sa „preventivnim napadom“ mora nestati. Moraju da se imenuju posebne komisije koje će ozbiljno razmatrati opasnost nuklearne zime. Postepeno treba ukinuti biznis koji se bazira na nuklearnom oružju. Niko više ne sme da profitira od zla. Treba uništiti „mašine sudnjeg dana“ kojih danas sigurno ima i u Americi i u Rusiji. Dozvolite nam da ostanemo živi, a mi ćemo se boriti za bolji život.

Poslušajmo na kraju šta nam kaže Kristof Pendericki o Hirošimi i Nagasakiju, gde je bilo najmanje 230.000 žrtava.

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

Peščanik.net