Krvavi Sveti Nikola (Novi prilozi za istoriju četničkih laži)

Izdvajamo

• Eto tako se četnički zombiji podsmevaju žrtvama satrvenima kamom i kuršumom Zeke i njegovih dželata. Još dodaju da su u zlikovačkoj komandi Dražini oficiri, većajući o "zločinu" nad ranjenicima, govorili da bi isto učinili. Ne priznaju noćni pohod na kuće usnulih meštana, klanje majki i nerođene dece. Silovanje devojaka pred ukućanima. Pljačkanje imovine, orgijanje nad žrtvama. Ma, sve su izmislili partizani i komunisti. Nije bilo stručne istrage. Sve iskaze davali su partijski aktivisti ili zarobljeni četnici pod prinudom... Hroničari i tragači za istinom, kako sebe nazivaju, drže da je jedino merodavan Nedićev "bilten" o pobijenima u Vraniću. Ubijeno je samo 40 odraslih muškaraca. A ona deca, devojčice, solunac deda Steva koji je kumio i molio da poštede nejač... Ko je pobio tih preostalih 28 koliko fali u raportu kvislinga Nedića? Ne smeju da stanu pred spomenike sa njihovim imenima i fotografijama ispod znamenja sa petokrakom, srpom i čekićem. Kovači lažne istorije radije bi da prekopaju grobove. Tvrde da su im partizani podvalili i da su grobišta prazna.

Povezani članci

• Termoelektrane bi Republiku Srpsku mogle koštati skoro 1.5 milijardi konvertibilnih maraka!
• Uzbrdice/nizbrdice – Ljubo R. Weiss: Predragu Matvejeviću, s poštovanjem (otvoreno pismo s dobrim povodom)
• Medijska „bomba“ u sezoni kiselih krastavaca: Tito osobno ubijao logoraše u Jasenovcu!
• SUMRAK LJUDSKIH PRAVA
• Tužilaštvo BiH formiralo tim nakon objave nezakonitog ukaza Dodika
• Hrvatski udio đavla

Foto: novosti.rs

Revizionistički tumači istorije, samozvani tragači za istinom, dobili su krila devedesetih godina prošlog veka kad se raspala Jugoslavija. Država stvorena u antifašističkoj borbi. Otad su naoštrili pera, umočili ih u krv boraca za slobodu i počeli sa izmišljotinama. U toj fekalnoj jazbini rodila se i priča o četničkoj pobedi na Neretvi. Laž da se Tito sporazumeo sa Nemcima o prelasku preko Neretve. Sve ostalo je, kažu oni, jevtina komunistička literatura. A bivši generalštabni oficir Draže Mihajlovića, tapše autorima četničkih laži o događanjima u Vraniću. Iz Čikaga poručuje kako je njihov prilog o dva zločina u ovom srpskom selu, recept za tumačenje Srebrenice, Markala i Račka.

Prošlo je 75 godina, otkako je u noći između 19. i 20. decembra, na drugi dan Svetog Nikole, četnička soldateska Draže Mihailovića, na njegov mig, brutalno poubijala 68 muškaraca, žena i dece u srpskom selu Vranić. Te noći mesec, užasnut vriskom jednogodišnjeg Ljubomira Pantića koga su koljači iz kolevke bacali u vis i dočekivali na kame, sakrio se iza oblaka, zvezde su utrnule a ikona sveca mitskog zaštitnika dece uprskana je krvlju. Tako su to radili četnički kasapi, uz pesmu “Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće”. Tako su bogobojažljivi čuvari poretka Bog na nebu, kralj na zemlji, kaznili slobodarski Vranić, čiji su pop i učitelj mantiju i katedru zamenili partizanskom bluzom. Satrli su kamom i kuršumom civile, muškarce, ali i žene, starce, nejač. Nihovi naslednici i poštovaoci taj zločin danas brane velikim lažima. Vele kako je Zeka Drenjanin vođa krvavog pira bio užasnut što je 12 ranjenih četnika zatekao preklane u partizanskim kućama i zato naredio da se 40 vranićkih domaćina izvede na livadu i postrelja.

Tako Miloslav Samardžić u knjizi “Draža i opšta istorija četničkog pokreta” piše o dva zločina u Vraniću. Priča počinje, piše on,”Kad se jedan četnički vod sukobio sa partizanima. I počela je borba. Zekin bataljon razbio je partizansku grupu, ali pucnjava nije prestajala. Skoro do ponoći. Po prestanku borbe, Zeka Drenjanin, komandant četničkog bataljona naredio je njegovo prebacivanje u Vranić, odakle mu je i žena. Selo je imalo više partizanskih simpatizera. Poznavajući njihove kuće svojih 12 ranjenika razmestio je po njihovim kućama. Ujutru, kad su ustali sve je bilo mirno. Zeka je pošao sa svojom pratnjom da obiđe ranjenike. Kad je ušao u prvu kuću zatekao je užasnu sliku. Dva njegova ranjenika ležala su u lokvi usirene krvi. Ovakav prizor bio je i u drugim kućama. Užasnut time naredio je da se svi odrasli muškarci iz tih kuća povežu, iznad sela i streljaju. To je i učinjeno…” Komandi četničkog Avalskog korpusa Drenjanin je rekao “da je zbog tih zaklanih ranjenika bio u strašnom duševnom stanju. Zbog takvog stanja nije mogao ništa drugo da uradi, nego je naredio da se svi odrasli muškarci streljaju.”

Eto tako se četnički zombiji podsmevaju žrtvama satrvenima kamom i kuršumom Zeke i njegovih dželata. Još dodaju da su u zlikovačkoj komandi Dražini oficiri, većajući o “zločinu” nad ranjenicima, govorili da bi isto učinili. Ne priznaju noćni pohod na kuće usnulih meštana, klanje majki i nerođene dece. Silovanje devojaka pred ukućanima. Pljačkanje imovine, orgijanje nad žrtvama. Ma, sve su izmislili partizani i komunisti. Nije bilo stručne istrage. Sve iskaze davali su partijski aktivisti ili zarobljeni četnici pod prinudom… Hroničari i tragači za istinom, kako sebe nazivaju, drže da je jedino merodavan Nedićev “bilten” o pobijenima u Vraniću. Ubijeno je samo 40 odraslih muškaraca. A ona deca, devojčice, solunac deda Steva koji je kumio i molio da poštede nejač… Ko je pobio tih preostalih 28 koliko fali u raportu kvislinga Nedića? Ne smeju da stanu pred spomenike sa njihovim imenima i fotografijama ispod znamenja sa petokrakom, srpom i čekićem. Kovači lažne istorije radije bi da prekopaju grobove. Tvrde da su im partizani podvalili i da su grobišta prazna.

Zasluge za takav, sve žešći medijski mrak, ne pripadaju, međutim, toliko neposrednim izvršiocima te besramne rabote, dakle brojnim revizionističkim istoričarima (profesionalcima i amaterima) koliko ideolozima, vlastodršcima u čijim je rukama parlamentarna i svaka druga vlast u današnjem srpskom društvu. Zaborav, što se nadvija nad Vranićem i Drugovcem te nad svim drugim toponimima u kojima je gospodario nacizam i njegove sluge ne samo što oslobađa odgovornosti nekadašnje zločince, već omogućuje da se njihova nepočinstva ponove. Zar se i u ratovima iz devedesetih nije osjetio duh tog zaborava? Kako bismo inače mogli protumačiti užas tolikih paravojski? kaže književnik Goran Babić.

Revizionistički tumači istorije, samozvani tragači za istinom, dobili su krila devedesetih godina prošlog veka kad se raspala Jugoslavija. Država stvorena u antifašističkoj borbi. Otad su naoštrili pera, umočili ih u krv boraca za slobodu i počeli sa izmišljotinama. U toj fekalnoj jazbini rodila se i priča o četničkoj pobedi na Neretvi. Laž da se Tito sporazumeo sa Nemcima o prelasku preko Neretve. Sve ostalo je, kažu oni, jevtina komunistička literatura. A bivši generalštabni oficir Draže Mihajlovića, tapše autorima četničkih laži o događanjima u Vraniću. Iz Čikaga poručuje kako je njihov prilog o dva zločina u ovom srpskom selu, recept za tumačenje Srebrenice, Markala i Račka.