Licem u lice sa najvišim bićem

Povezani članci

• Nakon 17. Festivala dječijeg teatra BiH
• PSIHA
• “MIR” u Vitezu
• Priča o Adamovom snu
• Koga vješa Glavašev Facebook?
• Predstavljena knjiga “U požaru svjetova” Michaela Martensa

Edin Husković “Poslanica Južnim Slavenima”, Centar za kritičko mišljenje, Mostar 2022. godina.

Piše: Toma Marković

“Šta mi možemo reći o Bogu? Ništa. Šta možemo reći Bogu? Sve”, pisala je velika pesnikinja Marina Cvetajeva u eseju “Umetnost u svetlu savesti” pre ravno devedeset godina. O Bogu ne možemo znati ništa, jer Bog nije objekat, pa zato ne može biti ni objekt saznanja, on je apsolutna drugost i transcedencija, za njega čak ne možemo reći ni da postoji u onom uobičajenom smislu koji koristimo kada govorimo o stvorenom svetu. Ali zato je Bog jedini ko nas uvek sluša, sve što pesnici pišu, svaki stih i svaka pesma, upućeni su najvišem biću, jedino njemu možemo reći sve, znajući da nas neće osuđivati i da će razumeti ono što mu govorimo, naše najdublje strahove i nade, razumeće ih bolje i od nas samih.

Komunikacija s Bogom ne ide samo u jednom pravcu, reč je o dvosmernoj saradnji. Čovek govori Bogu, obraća mu se u molitvi, poeziji, meditaciji, u svakodnevnom misaonom procesu, ali i Bog govori ljudima. Bog je govorio kroz proroke, svece i mistike, kroz pesnike, kompozitore, slikare, umetnike, mislioce, propovednike, obraćao nam se preko mnogobrojnih posrednika, preko careva i obućara, preko neukih ribara i učenih profesora, preko drvodelja i inženjera. To znamo jer su emisari ili njihovi učenici ostavili pisane tragove Božjih obraćanja.

Međutim, Bog govori svakom čoveku, neprestano se obraća svakome od nas, samo mi često nemamo sluha za njegov glas koji ostaju zaglušen u vrevi drugih glasova u nama ili jednostavno nismo u stanju da ga prepoznamo. U našem umu neprestano vrvi od različitih misli, rečenica, reči, slika, predstava koje se prepliću i sudaraju u permanentnoj halabuci i gunguli. Svako od nas je čitavo jedno pozorište, zbir različitih likova i lica, što najbolje znaju autori romana i drama koji su mnoštvenost kao suštinsku odliku ljudske svesti doveli do kreativnog izraza. Najradikalniji u tome bio je Fernando Pesoa koji je stvorio čitav niz heteronima, različitih pesničkih ličnosti koje su se osamostalile, što je jedinstven slučaj u istoriji književnosti, ali zapravo je logično dovođenje naše zajedničke duhovne suštine do krajnjih konsekvenci.

Edin Husković se otisnuo na put traganja za smislom postojanja, na bogotražiteljsko putovanje koje se odvija u dalekim i neznanim unutrašnjim prostorima. U toj duhovnoj odiseji imao je snage, smelosti i mudrosti da u sebi prepozna najvažniji od svih glasova, da ga izdvoji iz nebrojenog mnoštva i da čuje šta taj glas ima da mu saopšti. Nije previše bitno kako se govornik zove, imao je mnogo imena kroz istoriju ljudskog roda, a kod Huskovića se javlja kao univerzalno ja, odnosno Boginja, Božica, izvor svekolikog postojanja i smisla.

Knjiga “Poslanica Južnim Slavenima” napisana je kao dijalog sa Boginjom, vođen u više navrata, kao stenogram dugih razgovora između božanskog bića i čoveka. Husković je krenuo od “Razgovora s Bogom” Nila Donalda Volša, ali to je bila tek polazna tačka, trambulina od koje se odbacio i zaplovio u nepoznato. Mnoge tradicije se prepliću u Huskovićevom tekstu, on je svojevrsna sinteza različitih religijskih otkrovenja, jer je božanska objava rasuta kod brojnih proroka i propovednika, i svaki sveti tekst sadrži delove istine o najvišim sferama postojanja. Pritom ovde nije reč o mozaiku, niti o kolažu načinjenom od pročitanog štiva, već se radi o otkrićima ličnog duhovnog iskustva koja su nastala kao iskre u tami, kao plod usmerenosti na rešavanje najtežih zagonetki ljudske egzistencije. “Ko sam ja? Šta i kako bih trebao da radim i da se ponašam na ovom svijetu? Na koji način da odgonetnem svrhu vlastitog bivstvovanja? Koji je moj istinski posao? Kako pobijediti ili nadići vlastite slabosti? Kako pronaći Sebe i živjeti istinski Život?” – tako glase pitanja koja muče Huskovića, ali i svakog čoveka, želeo on to sebi da prizna ili ne. Čovek je duhovno biće i po samoj svojoj prirodi postavlja sebi, svetu i Bogu ovakva i slična pitanja, to je jednostavno ono što ga čini čovekom.

Mnogi ljudi žive u samozaboravu, udaljeni i od Boga i od sebe, zabavljeni isključivo praktičnom stranom životne delatnosti, opterećeni strastima, zlobom, zavišću, mržnjom, nebrojenim strahovima koji parališu um i razaraju dušu. Ne možemo pobeći o svoje epohe, svi smo mi manje-više skloni depresiji, anksioznostima, neurozama, tihom očaju, teskobi, osećanju beznađa i besmisla, to smo upili iz sredine u kojoj živimo, iz društva koje se guši u negiranju istinskih vrednosti, u civilizaciji koja je sve ono što je čoveku važno proglasila za predrasude. To stanje savremenog čoveka Husković naziva duhovnom amnezijom koja nastaje usled priklanjanja Prividu Odvojenosti i Prividu Nedovoljnosti.

“Kroz eone um je djelovao u jednom pravcu, što je izazvalo njegovu disfunkciju, a umna disfunkcija učinila je to da zaboravite na duhovne radosti i blaženstva koji su nepojmljivo ljepši, snažniji i intenzivniji već bilo koja vrsta materijalnog zadovoljstva. I uistinu na taj ste se način doveli do pozicije potpune duhovne amnezije. Zaboravili ste se. Izgubili ste duhovno sjećanje. Izgubili ste Mene, izgubili ste sebe”, tako Božica definiše naše zabludelo stanje. Dijagnoza je tačna i nije od juče, ne važi samo za naše doba, ali danas je osećanje bogoostavljenosti snažnije nego ikad, živimo u vremenu odsutnog Boga, kada smo izgubili sposobnost da vidimo ispod površine i da tražimo “potvrdu stvari nevidljivih”, kako bi rekao apostol Pavle.

Huskovićeva sagovornica definiše uzroke našeg posrnuća: “Privid Odvojenosti, nepravilno shvaćen, uzrok je sve vaše patnje, svih bolesti, izvor je svih briga, nedaća, tjelesnih slabosti, psiholoških srozavanja, duševnih tjeskobnosti. Privid Odvojenosti, neispravno pojmljen, bunker je krivnje i straha. Krivnja i strah, a i to si već čitao, vaši su jedini neprijatelji”. A potom objavljuje univerzalnu istinu: “Ne postoji ništa odvojeno od mene. Ja sam jedini tvorac”. Usamljenost je iluzija, ostavljenost je privid, to su samo mentalni koncepti koje neprestano ponavljamo sami sebi dok na kraju ne poverujemo u njih, ali oni ništa ne govore o stvarnosti.

Slična otkrovenja imao je i Majster Ekhart, evo kako Egon Friedell rezimira neka od najvažnijih: “Bog je blizu, no mi smo mu daleko; Bog je unutra, a mi smo vani; Bog je kod nas kod kuće, mi smo kod njega stranci”. Da bismo dospeli do istine potrebna je samo mala promena perspektive, a to je upravo ono što čini Husković, pomera vizuru, menja način posmatranja sveta i čoveka, i odjednom se raskriva božanstvenost svega što postoji, u svoj svojoj punoći, radosti i blaženstvu. “Tu sam. Pored tebe sam. Bezuslovno te volim. Oduvijek čeznem za tobom. Poslušaj Moje riječi i pridruži Mi se u fantastičnosti življenja”, to su reči koje Bog(inja) neprestano šapuće na uho svakome od nas, a da li ćemo ih čuti – to zavisi samo od nas, od naše slobode koja je po mnogim filozofima i teolozima kao što su Nikolaj Berđajev ili Jovan Ziziulas, zapravo ikona Božja u čoveku.

Boginja otkriva osnovne zakone življenja koje zapravo znamo, samo smo ih zaboravili u ovoj sveopštoj dobrovoljnoj amneziji, ali oni su i dalje tu, duboko u nama, zapreteni ali postojani, leže ispod naslaga svakodnevnog ništavila i čekaju da ih ponovo otkrijemo: “Osnovni Zakoni Življenja su sljedeći: 1. Nikad ne počini drugome ono što ne bi želio da drugi počini tebi. 2. Tvoja sloboda ide do granice narušavanja slobode drugog živog bića. Ovi Univerzalni i Vječni zakoni djeluju od pamtivijeka i neće nikada doći vrijeme kada oni neće biti djelotvorni. Nemoguće je uraditi bilo šta a da istovremeno ne dođete i pod dejstvo ovih zakona. Njihov izvornik u Jednostavnoj je i Veličanstvenoj Istini koju sam nekoliko puta ponovila: SVI SMO MI JEDNO”.

Obmana je da smo razdvojeni, da postoje drugi koje onda moramo u boljem slučaju tolerisati i podnositi, ili u gorem – boriti se sa njima, otimati se za ovozemaljska blaga, sporiti se, svađati, pa čak i ubijati. Istina je potpuno suprotna – nema drugih, svi smo jedno. Ako povrediš drugo ljudsko biće – povredio si sebe; ako naneseš patnju sebi – naneo si je drugom čoveku, jer smo svi jedno. Slično je govorio i apostol Pavle: “Nema više Judejin – Grk, rob – slobodnjak, muško – žensko, jer ste svi jedno u Hristu Isusu”.

Huskovićev tekst priziva glasoviti odlomak iz “Sedamnaeste meditacije” Džona Dona: “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom”. Sličnim duhom odiše i Huskovićeva knjiga, kod njega se osećanje jedinstva ne zaustavlja samo na čovečanstvu, već se proteže na sve što postoji, u svemu što je stvoreno je božanstvo, sve je sveto i nijedan deo tvorevine nije vredniji od nekog drugog, nema segregacija ni diskriminacije, sve je spojeno sveopštom ljubavlju iz koje je svet i nastao.

Svoja otkrovenja Husković primenjuje i na polje etike, baveći se najtežim, najbolnijim temama patnje i stradanja, ubistva i zločina, rata i genocida, ljudskog zla i naopakog. Raspomamljenom zlu Husković suprotstavlja ideju o besmrtnosti ljudske duše koja nasilje i ubistvo čini bespredmetnim, uzaludnim poslom: “Smrt nije kraj. Smrt je nastavak života u drugim, višim dimenzijama. Privid Nedovoljnosti čini da predator drži kako će oduzeti život svojoj žrtvi, jer iluzorno misli kako nema dovoljno života za svakog od njih, jer robuje varci kako nema dovoljno životnog prostora i materijalnih vrijednosti za svakog od njih. Ali on nikomu ne može oduzeti život, jer život je vječni proces. Smrt je samo prelazak u drugo obličje postojanja koje je gotovo uvijek i svrhovitije i potpunije nego ono što ga imamo u zemaljskom tijelu”.

Huskovićeva knjiga vraća čitaocu veru u smisao postojanja, daje mu nadu da ipak nije sve izgubljeno, da nije sve besmisleno, da su to samo prividi kojima smo obuzeti, a da je istina sasvim drugačija. “Vidici su skučeni; prostora nema. Još i mnogo tamnije, jer izgubili ste vjeru da postojim. Niste sigurni da li i sami postojite. Nije li sve samo ružan san, nestvarno bivstovanje, veliki besmisao? Bolje bi bilo prekinuti sa svime i vratiti se u prah od kojeg ste i postali. Ali, ne! Nikad niste bili prah, niti to možete ikada biti. Vi ste život. Vječiti život”, poručuje Huskovićeva Božica svakome od nas.

Naravno, sve ono što govori Huskovićev unutrašnji glas možemo otpisati kao iluziju ili izmišljotinu, današnji scijentistički um je sklon odbacivanju svega što nije opipljivo, grubo materijalno, naučno dokazivo, jednostavno i racionalno objašnjivo. Sve takve pojave za tog savremenog Urizena (kako ga je zvao Vilijam Blejk) su prosto fantazije, od poezije do religije. Takve bi za početak trebalo podsetiti da je čitav svet u kojem žive, uključujući i njih same, takođe plod fantazije. Čitav ljudski svet je proizvod ljudske mašte, sve što je čovek napravio prvo je bila fikcija, ideja, pa je tek onda dobijalo svoje otelotvorenje u stvarnosti. A imaginacija je metod spoznaje, što zna svaki umetnik, ali i naučnik.

Čoveku je nasušno potrebno radosti, širine i slobode, a gotovo sve na ovom svetu se zaverilo da ga optereti strahom, da ga smesti u teskobni prostor u kojem ne može da se okrene i da ga porobi. Ali to pomaže u prepoznavanju božanskog glasa: svaki govor koji sažiže strahove, raskiva okove teskobe i skučenosti, i oslobađa čoveka iz samonametnutog ropstva dolazi od najvišeg bića. U neka davna vremena, kad dijalog s Bogom nije bio izuzetak već svakodnevna praksa, oni koji su su izveštili u tom umeću ostavili su o tome i lična svedočanstva. Tereza Avilska je u “Zamku duše” pisala kako razlikovati Božji glas u duši od drugih glasova. Između ostalih kriterijuma, sveta Tereza navodi sledeće: ono što Bog govori razgoni tugu, oslobađa od strahova i izaziva veliku smirenost u duši. “Poslanica Južnim Slavenima” zaista deluje oslobađajuće, što pokazuje da je Huskovićeva duhovna potraga urodila plodom. Kako njemu, tako i njegovim čitaocima.