Iz srbijanskog čabra u crnogorsko lonče

Povezani članci

• Igor Serdar: Sigurno najbolji Srbin iz Hrvatske
• KOLATERALNE ŽRTVE
• Linić kao novi Robin Hood: Novi porezi bogatima, zaštitit ćemo socijalno najugroženije
• Nova na Brionima!
• PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI: Vlada BiH morala je imati spreman novac za kupovinu vakcina
• Slobodan Dukić: Srpski v(r)isak iz Hrvatske

Građani Srbije ga pamte kao veštog govornika unutar srbijanskog parlamenta ali i izvan njega. Pojedinci ga pamte kao modernog profesora i ljubaznog saradnika. Bio je član Liberalno Demokratske Partije i član Nove stranke. Bio je i narodni poslanik izabran od strane građana Srbije, predavač na jednom od fakulteta beogradskog Univerziteta, zamenik predsednika Nove stranke i 35. u redu boraca „Za pravednu Srbiju“. Bio je on mnogo toga. A onda je postao Crnogorac. No, bio je i ostao Vladimir Pavićević.

Ovih dana g-din Pavićević je bio u zvaničnoj poseti Srbiji. Posetivši Predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, tokom srdačnog i prijateljskog susreta, dva međunarona zvaničnika razgovarala su o ključnim pitanjima u regionu jugoistočne Evrope ili, da bi bolje zvučalo, Zapanog Balkana. Nekadašnji poslanik opozicione Nove stranke koja je najviše kritikovala politiku vladajuće SNS i premijera Vučića, poslanik koji je predložio najveći broj amandmana na predložene zakone vladajuće većine i „ljutiti“ borac za demokratiju u Srbiji preko noći je postao Crnogorac, predsednik tamo neke „Crnogorske“ partijice iz Budve, Milov „ortak“ i, povrhsvega, međunarodni zvaničnik. S druge strane, premijer Srbije je post’o njen predsednik i… to je to. Nekadašnji politički oponenti su postali renomirani političari i predstavnici dve ekonomski i socijalno neuspešno razvijene zemlje na rubu Evropske unije.

Realno, nije problem što se Pavićević susreo sa Vučićem i razgovarao o temama od ključnog značaja za region, ubrajajući u „region“ i Srbijansku južnu regiju nekada poznatu pod nazivom Kosovo i Metohija i što su se usput malkice prisetili „zavitlavanja“ u Parlamentu Srbije. Realno, nije ni problem što je Pavićević kao Srbin iz Crne Gore našao put za povratak domu svome nakon neuspešne ali plodne političke karijere u Srbiji. To se ispostavilo kao dobar potez jer se iskustvo stečeno u Srbiji ne može steći tako lako ili skoro nikako u ostalim zemljama Jugoistočne Evrope. Realno, nije ni sporno što ovdašnja politička elita na Pavićevićevu posetu predsedniku suverene Srbije gleda kao na posetu jednog međunarodnog zvaničnika bez obziru na gomile tužnih emoja na društvenim mrežama i lepe uspomene. Realno, nije sporna ni Đukanovćeva „šala“ da baš od svih crnogorskih političara pošalje jednog Budvanina u Beograd, uzimajući u obzir da Pavićević i tek kako poznaje političke prilike i mentalitet  ovdašnjih politikanata kako u vlasti tako i u opoziciji Srbije. To što nas je posetio Vlado je ništa od svega onoga što je do danas Crna Gora učinila zarad dobrosusedskih odnosa sa bratskom Srbijom. Nadam se da se Predsednik zahvalio za priznavanje Kosova i izuzetnu spoljnu politiku Crne Gore u vezi sa interesima Srbije. Ipak je Crna Gora jedan od ključnih političkih i ekonomskih subjekata kako u svetu tako i na Zapadnom Balkanu, a Pavićević istaknuta politička figura te države.

Naravno, Pavićević se tokom zvanične posete Srbiji pokazao u punom svetlu. Vidno osedeo, podgojen i rumen, stisnutih ramena i širokog osmeha pokazao je da dobro vlada znanjem koje je stekao kao građanin Srbije od svojih studenskih pa sve do dana provedenih u političkom životu zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Tu su NLP „potezi“ i „zahvati“ primenjeni na predsedniku Vučiću kao i dobro poznat osmeh uz zajedljiv izraz lica. Postavljajući sliku sa Predsednikom na Twitter međunaroni zvaničnik Pavićević je znao šta i kako radi i kakvu poruku šalje javnosti Srbije i Crne Gore. I ne samo javnosti već i svojim dojučerašnjim političkim pajtosima i oponentima. No, realno, ni to nije sporno.

Mnogo puta sam pisao o Pavićeviću i moram da priznam da sam ponosan na njega i njegovo delo. Pamtim njegove skupštinske nastupe, one vizuelne, izražene ispruženom rukom, podignutim „poslovnikom“ i gomilicom „debelih“ knjiga pokraj skupštinskog mikrofona. Pamtim i njegovo kretanje po prostorijama Nove stranke obično u senci Zorana Živkovića. Pamtim kako se ljubio i grlio sa Vesnom Pešić i Srbijankom Turajlić. Pamtim i njegove „napore“ da ostavi dobar utisak na Radulovića, Stefanovića i Šutanovca. Pamtim sve njegove podmetačine, sva spletkarenja i omalovažavanja onih koji nisu mislili i kazivali kao on. Moram da priznam da mi je mnogo drago što je Crna Gora dobila političara kao što je Pavićević, a Srbija izgubila. Političari takvog kova nemaju šta da traže ovde. Naravno, nije da mi ovde manjkamo za takvima, ali daleko od toga da nam nedostaju političari njegovog kalibra. Najviše od svega mi je drago što je bio i ostao isti.

Sećam se jednog svog leta u Crnoj Gori. Bio sam desetogodišnjak. Moja pokojna baka, Crnogorka iz Podgorice, mi je pričala o Marku Miljanovu. Tom prilikom je pokušala da mi objasni šta su to čojstvo i junaštvo i njene su mi se reči još tada usekle. Dugo nisam mogao da shvatim ono što mi je rekla sve do trenutka kada sam upoznao Pavićevića i počeo da ostvarujem nekakav oblik saradnje sa njim. Iako su nam se putevi davno razišli, zahvalan sam mu što mi je pomogao da nakon toliko leta razumem bakine reči, a ona mi je onomad kazala: „Sine moj dragi, nema veće muške pizde od Crnogorske pizde… a takvog ovde zovemo pizdača“.

zeljkopa.wordpress.com