Da li talibani sanjaju ljudska prava?

Autor/ica 👤VLADIMIR AJZENHAMER 22.8.2021. u 08:24

Povezani članci

Ako vam nije promaklo kako je naslov ovog teksta zapravo parafraza naslova romana Filipa K. Dika „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ onda su velike šanse da vas neki od brojnih online kvizova iz oblasti popularne kulture okarakteriše kao ljubitelja ili ljubiteljku naučne fantastike. Za one manje upućene, radi se o SF klasiku koji je slavnom reditelju Ridliju Skotu poslužio kao literalni predložak za snimanje čuvenog filma „Blade Runner“. Kakve veze ima Filip K. Dik i njegova distopijska fantazmagorija s Avganistanom i haosom koji se trenutno odvija na ulicama Kabula i Džalalabada? Na prvi pogled ama baš nikakve – osim eto što prizori nekih novih, znatno „benevolentnijih“ talibana, kojima je ovih dana prenatrpan digitalni etar, deluju kao čista naučna fantastika svakome ko barem malo poznaje tragičnu istoriju ovog kutka sveta. Naravno, aktuelna dešavanja imaju i nešto dublju paralelu sa fabularnom potkom pomenutog romana: ontološko i pigmalionsko pitanje mogućnosti preobražaja suprotstavljenih krajnosti – neživog u živo, neljudskog u ljudsko. Junaci priče Filipa K. Dika su androidi – mašine konstruisane tako da nalikuju ljudima, ali koje to ipak nisu i nikada ne mogu biti. S druge strane, talibani – glavni akteri oko kojih se proteklih dana vrti poslednje poglavlje višetomne avganistanske drame, svesrdno pokušavaju da nas uvere upravo u suprotno – u mogućnost reprogramiranja jednog ekstremističkog i nečovečnog softvera u nešto znatno humanije.

Dakle, nekadašnji svetski negativci br. 1. tvrde da su se promenili. Lepo – no, da li se „reformisanim“ talibanima može verovati? Naročito kada je reč o obećanoj opštoj amnestiji, izostanku revanšizma, poštovanju ljudskih prava i budućoj ulozi žena u vrlom novom Islamskom Emiratu?

Prva talibanska konferencija za štampu, održana odmah pošto je pokret zauzeo Kabul, protekla je u uveravanju domaće i svetske javnosti da data obećanja neće biti pogažena. No, sledbenici pokojnog Mule Omara nisu se zaustavili samo na lepim rečima i izdašnim obećanjima, već su poveli i intenzivnu medijsku kampanju kojom žele da sa sebe skinu stigmu islamskog ekstremizma i nekadašnjeg savezništva s Al Kaidom. U cilju ovog rebrandinga internet je trenutno preplavljen tvitovima i tik-tok klipovima na kojima talibanski borci veselo plešu, pevaju, jedu sladoled u kornetu i ludo se zabavljaju po avganistanskim luna-parkovima. Poruka je jasna – nova generacija talibana je otvorenija i znatno humanija od njihovih prethodnika, te stoga žitelji Avganistana (ali i celoga sveta) nemaju razloga za strah. A svi oni koji u zbegovima hitaju prema kabulskom aerodromu, greše. No, da li je baš tako? Da li slika nasmejanih „šta je ljudsko, nije mi strano“ talibana odgovara realnom stanju stvari? Ili je čitav taj viralni cirkus samo medijski make-up, šminka tj. žargonom Filipa K. Dika rečeno – ulepšavanje hardvera dok ekstremistički softver ostaje isti?

Kako to obično biva, đavo se krije u detaljima. U našem slučaju u pitanju je detalj sa već pomenute kabulske konferencije za novinare. Naime, verbalno potvrđujući očekivanja Zapada da neće biti političkog revanšizma, kao ni etničke niti polne diskriminacije i segregacije, portparol talibanskog pokreta Zabihulah Mudžahid stavio je na data obećanja i jednu bitnu ogradu. Naime, Talibani će poštovati ljudska prava, a naročito prava žena, ali će ona biti realizovana isključivo u okviru šerijatskog sistema. Dakle, žene će studirati, raditi i učestvovati u društvenom životu u onoj formi i meri koju odredi islamski pravni okvir. Međutim, bez obzira na to što se Mudžahid, obrazlažući planove za „pravednije“ uređenje avganistanskog društva (u kome više neće biti sukoba, korupcije i proizvodnje narkotika), pozvao na suvereno pravo svake države da život svojih građana uredi u skladu sa njihovim vrednostima, na umu treba imati sledeće – ne tumače svi muslimani islamsko pravo na isti način. Talibani su verski, tačnije islamski fundamentalisti i to oni najekstremnijeg tipa. Njihovo tumačenje islama, pripada hanbalitskom mezhebu – školi islamskog prava koju sledi tek 6 odsto muslimana u svetu a najbliža je saudijskom salafizmu, najkonzervativnijoj struji unutar pomenute škole. U samom Avganistanu njihov „vrednosni sistem“ ne deli ni jedna od većih domicilnih etničkih grupa. Većina Paštuna, iz čijih redova se talibani regrutuju, sledi znatno „mekši“ hanefijski mezheb. Njemu uglavnom pripadaju i Tadžici i Uzbeci, dok su Hazare šiiti. Stoga, talibanski islam nikako nije i ne može biti vrednosni sistem većine žitelja Avganistana – on je jednostavno verski ekstremizam pobunjene manjine koja ga neistomišljenicima nameće silom. Dalje, talibansko tumačenje šerijata značajno se razlikuje od tumačenja drugih škola islamskog prava. Oni veruju da šerijat treba zasnivati samo na Kuranu, suni i hadisima,¹ dok odbacuju fikh – islamsko versko pravo utemeljeno na autoritetu uleme tj. sveštenstva. Treba imati na umu da je upravo fikh differentia specifica prema kojoj razlikujemo pravne škole u islamu i da njegova primena omogućuje regulisanje različitih sfera društvenog života. Talibani ga se pak odriču verujući da Kuranu i suni ne treba ljudski tumač, te da se različitim interpretacijama šerijata seje seme razdora među muslimanima. Stoga je njihovo praktikovanje islamskih zakona svedeno na doslovno „čitanje“ svete knjige, sune i hadisa. Praktična implikacija ovakvog dogmatizma jeste sprečavanje šerijata da se uhvati u koštac sa izazovima savremenosti, čime se kriterijumi za utvrđivanje verski ispravnog ponašanja redukuju na minimum. Još jedna značajna posledica ovog ekstremnog svetonazora je i ponovno uvođenje hududa – ranoislamskog kaznenog koda propisanog Kuranom i hadisima, poznatog po svojoj surovosti. Naposletku, treba naglasiti i to da Talibani sebe ne smatraju pripadnicima posebne „verske škole“, niti priznaju postojanje drugih mezheba. Svoje tumačenje islama smatraju jedinim i ispravnim, sve ostalo je neznaboštvo te ga treba iskoreniti.

Jasno je dakle da se talibanima ne može verovati. Iz prostog razloga što bi ispunjenje datih obećanja o toleranciji, inkluziji i jednakosti značilo odbacivanje opisanog dogmatizma, a samim time i potiranje njihove ideološke esencije. Zato su nasmejani i humani talibani podjednako realni koliko i androidi proizašli iz mašte Filipa K. Dika. Međutim, neutemeljenost u realnosti nije jedina sličnost koju ovi anti-heroji dele. Naime, i jedni i drugi su programirani tako da oponašaju ljudskost, ali ne i da je suštinski ostvare.

Ukoliko neko uprkos svemu (po)veruje da je talibanski fundamentalistički softver otvoren za bilo kakav, pa čak i minimalan up-grade, trebalo bi dobro da razmisli o svojim zaključcima. To nipošto ne znači da o negativnim učincima američke intervencije u Avganistanu i neuspehu misije NATO-a u izgradnji političkih institucija, nacionalnog jedinstva i održivog mira u ovoj nesrećnoj zemlji ne treba polemisati. Naprotiv, to je kako poželjno tako i neophodno, jer je avganistanska tragedija prvenstveno priča o tome kako političke igre svetskih moćnika uništavaju živote običnih ljudi. Ipak, verovati da talibanima treba pružiti još jednu šansu samo zato što je Zapad omanuo, opasna je zamena teza. Ono što znamo o talibanima više je nego dovoljno da njihova obećanja odbacimo kao obmanu. Androidi iz romana Filipa K. Dika možda sanjaju električne ovce, ali izvesno je da talibani nikako ne sanjaju o ljudskim pravima. Ovce iz njihovih snova nisu električne, već one poslušne i zatvorene iza ograde.

Autor predaje na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu

Peščanik.net