Ako vam je pošto-poto stalo da svaki dan bude istorijski, a svaka odluka sudbonosna, nemojte se čuditi kad vam na kraju tako i bude, bez obzira na to što vam namera nije bila ni istorijska ni sudbonosna, nego ste samo hteli da zasenite prostotu. Je li to sve što sam imao da kažem? Nije! Ima još. Ne bi trebalo, da kažemo, trčati pred rudu.
Kako, pobogu, Hrvatska može tražiti od Srbije da skine ratni šinjel i uklopi se u demokratiziranu regiju, a sama navlači pancirku nacionalno isključive države u kojoj je sve više izljeva antisrpstva, protkanog jasnim znakovima nostalgije za NDH?! Zato je vrlo važno da se Zoran Milanović ovako “muški” suprotstavlja Ruži Tomašić, koja postaje neka vrsta nevidljivog šefa Karamarkovog HDZ-a, ali pitanje je i koliko je to dovoljno.
Ta gospoda ne samo da nemaju plan kako vratiti Kosovo, njima je ovakvo – ni tamo ni ovamo – Kosovo pravi kec na desetku. U ambijentu sveopšte sluđenosti, kosovobraniteljska priča još uvek donosi znatan politički i finansijski kapital. U tom smislu, rečenoj gospodi treba se obratiti ovako: OK! Svi ćemo vas podržati u patriotskim naporima za reintegraciju Kosova, ali pokažite nam plan. Molim? Nemate ga trenutno? Radite na njemu. Marš, more, u 3LPM.
Ko želi da igra po njihovim pravilima, da misli, piše i govori kao oni, dobrodošao je. Sve drugo nije za Peščanik. I to polje rada i slobode postaje sve uže i uže, sve manje ima prostora za kiseonik. Lukić je u tom prostoru spremna da se uguši, kako kaže, jer su u tom slučaju njih dve kao urednice osuđene na ostatak zajedničkog života sa svojim čitaocima i slušaocima. Mora se, dakle, ostati žrtva do kraja, izginuti i potopiti sve sa sobom, sve po cenu toga da se ne iznevere identifikacije sa početka.
Uprkos sve masovnijim optužbama komentatorluka za dupeuvlačenje – zdušno podržavam i Overlorda i Underlorda. Zato, dame i gospodo, što biti na vlasti ponekad podrazumeva zaista vladati, što će reći beskompromisno – pa čak ako zatreba pomalo i na silu – sprovoditi političku volju legitimisanu na demokratskim izborima. Biće da su i Vučić i Dačić ukačili da ih idenje niz dlaku mnogobrojnim srpskim narodima nikuda neće odvesti.
Nema razloga za ljutnju, dragi prijatelju! Ja sam samo htio biti kooperativan. Evo, ovako ćemo: ja ću zaštiti naziv Republika Realnost kao svoje intelektualno vlasništvo, a vama ću ga – kad god poželite! – rado ustupiti po najpovoljnijim uvjetima. Evo izvolite vizit-kartu!
U nekadašnjoj Jugoslaviji, Srbi su možda bili najmanji nacionalisti. Pamtimo i bolja vremena, dane kada je Beograd bio kosmopolitski, otvoreni grad; kulturni centar one velike Jugoslavije i mesto iz koga je poticalo najviše „opasnih“ apela za demokratijom. Trebalo bi se i toga setiti… Znate, čovek je i ono što kaže da jeste, ono što govori. Dakle, hajde da kažemo: da, bili smo nacionalisti, više nismo. Uostalom, stvari se menjaju, druge teme izbijaju u prvi plan…
Dačiću i Vučiću bi bilo najpametnije da s upravama telekompanija naprave dil, da se otvore posebne linije za prijetnje smrću po određenoj tarifi, a da se njihovim korisnicima ljubazno javi automatska sekretarica s porukom: »Primili smo vašu ljubaznu pretnju smrću i na njoj vam najiskrenije zahvaljujemo. Koristimo i ovu priliku da vam ponovimo da smo u Briselu parafirali najbolju ponudu koju je Srbija do sada dobila.«
Da se na mestima predsednika i premijera počem nalazila moja kolebljiva malenkost, rezignirao bih bez preteranog razmišljanja. Ali stvarni predsednik i premijer su ljudi posebnog kova. Takvi se ne rastaju lako od vlasti. A svakako ne mimo izbora. Tako da će alfa mužik – to mu je novo code name – morati da se zadovolji radikalizacijom protesta, što će u prevodu na srpski značiti seriju vrlo verovatnih pičvajza i subverzija na severu Kosova u organizaciji članova tamošnjeg ogranka mužikove sekte.
Moram priznati da sam očekivao više od Vučića. Na momente mi se tokom proteklih meseci činilo da se Overlord uzvisio iznad beslovesnosti populizma i da je ukačio šta je suštinski smisao države. Uzalud behu sve nade moje. Ili nije ukačio ili, možda, ne sme da ukači! Ponavlja kobnu grešku koja se – takav je prevarni svet – u početku čini kao baš dobar potez.
Ako je čovek uzeo umetničko ime Francisko, onda to treba da se poštuje, a ne da mu se lepi ime Franja. To je ko da ovu Eštonovu ne zoveš Ketrin već Katice, ili ovoj Merkelovoj da kažeš: Gde si, bre, Anđelija?! Pa ne može tako…
Što se više evrointegrišemo i internacionalizujemo na spoljnom, to se više provincijalizujemo na unutrašnjem planu. Srpska kultura, bar onaj njen segment koji zavisi od državnih para, postala je feudalno dobro apsolutnih amatera – u najboljem – i krajnje sumnjivih tipova u najgorem slučaju. Mene to uopšte ne čudi. To je samo dovršetak procesa započetog za Miloševićevog, dovedenog do savršenstva za Koštuničinog, uredno zalivanog za Tadićevog vakta.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
