Žudnja za smrću

Autor/ica 👤tačno.net 11.2.2016. u 09:04

Povezani članci

Dobre vesti za Evropu“ je naslov jednog komentara francuskih preliminarnih izbora. Autor teksta je investiciona banka koja se zalaže za programe štednje. Naravno da je njima dobra vest to što će François Fillon (francuski Thatcher) verovatno biti protivnik Marine Le Pen (francuskog Mussolinija) u drugom krugu francuskih predsedničkih izbora u maju sledeće godine. Ima li bolje vesti za jednu investicionu banku od te da će uskoro svi ne-fašistički glasači sa levice, centra i desnice biti prosto primorani da glasaju za političara koji želi da ukine socijalnu državu, otpusti hiljade radnika i produži radno vreme?

Privatna banka koja je pozdravila Fillonovu kandidaturu zove se Berenberg. „Uz malo sreće”, uverava svoje klijente njen glavni ekonomista Holger Schmieding, „2017. će biti godina prilika, umesto rizika”. Bila bi to „prilika“ za Fillonovu vladu da bez uverljive socijal-demokratske opozicije sprovede mere „rasta“ koje bi smanjile plate i socijalna davanja, uz povećanje radnog vremena i bogaćenje klijenata ove privatne banke koji čuvaju 40 milijardi evra u njoj. Ovo je samo jedan primer pogrešne računice evropske političke elite.

Predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker izjavio je za austrijske medije da nema odustajanja od dalje federalizacije Evrope, niti izlaska država članica iz ekonomske stagnacije koju je nametnuo Brisel. Za koji dan ćemo baš u Austriji videti koliko se isplati strategija „duplo ili ništa“ evropskog centrizma. Tamo se u nedelju ponavlja drugi krug predsedničkih izbora, uz izjednačene šanse ekstremnog desničara Norberta Hofera i kandidata zelenih Alexandera Van der Bellena. Levica i centar se trude da u zadnji čas pridobiju radničke glasove.

U Italiji će istog dana vlada levog centra najverovatnije izgubiti referendum koji bi trebalo da ojača izvršnu vlast na štetu parlamenta. Ako premijer Matteo Renzi podnese ostavku i tržišta kolabiraju, a Evropa nametne plan spasavanja banaka koji će opljačkati štednju običnih građana, do Božića ćemo dobiti veliku italijansku bankarsku krizu i krizu evrozone.

Ovaj niz glupih poteza zaokružuje zahtev MMF-a od Grčke o novim budžetskim rezovima. MMF ne razmišlja o posledicama ovakve odluke u vezi sa učestalim napadima grčkih neonacista na imigrantske kampove po grčkim ostrvima, jer kao i Evropska komisija i Evropska centralna banka – ne diže pogled sa svojih pravilnika i budžetskih izveštaja.

Evropska elita kao da je obuzeta žudnjom za smrću. Svim poznavaocima evropske kulture zamisliva je ova morbidna mogućnost. Thomas Mann u svom romanu iz 1912. Smrt u Veneciji kroz romantičnu opsesiju bolesnog starca opisuje želju za smrću kosmopolitske evropske kulture. Glavni lik Aschenbach se prijavljuje u kosmopolitski hotel u Veneciji zahvaćenoj epidemijom kuge, sa namerom da umre. Mann je ovo delo napisao dve godine pre stvarne smrti evropskog kosmopolitizma, predosećajući njegov skori kraj.

U ovom romanu gradske vlasti negiraju epidemiju kuge i tako doprinose njenom širenju. Iako se često pojednostavljeno tumači kao priča o ljubavi i gubitku, Smrt u Veneciji se bavi željom za samouništenjem onoga što Mann naziva „evropskom dušom“. Njegov narativ u ovom i nekim drugim romanima analizira slabosti transnacionalne kulture u trenucima krize. Za Manna je pažljivo izgrađen multikuluturni svet hotelskog lobija, gde Poljaci govore francuski, Italijani se oblače po pariskoj modi, a orkestar svira delove mađarskih operata – krhka iluzija. Čim se okrnji, sve se raspada.

Danas multikulutralnost nije tako lomljiva tvorevina kao u vreme belle epoque. Sloboda putovanja zagarantovana Šengenom je (barem za belce) realnost. Erazmus program za razmenu studenata neposredno je uticao na živote preko 4 miliona studenata. Mladi Evrope kroz programe „gradovi kulture“ oblikuju novu stvarnost na berlinskoj umetničkoj sceni, na velikim muzičkim festivalima kao što je Benicàssima u Španiji ili u razuzdanom noćnom životu u modernom Beogradu.

Ako se potrudimo, možemo da uništimo ovu izvornu kulturu globalizacije koja opstaje samo van sveta politike. U tipičnom evropskom baru, kafiću ili na plaži, tolerancija postoji samo zato što ljudi ne insistiraju na svojim nacionalnostima i religijama. Mladi ljudi time implicitno pretpostavljaju da je politika budalaština i da nije važna. Ali sada su politika i nacionalizam zakucali na vrata i izazvali paralizu i strah.

Kada sam mlade ljude u Ferari na severu Italije upitao kako bi odgovorili na širenje ksenofobije, većina mi je govorila o genuino clandestino – pokretu koji se zalaže za povratak poljoprivredi i raskid sa zvaničnom ekonomijom kao strategiji preživljavanja pod programima štednje. „Gotovo je, nema nade, desnica je pobedila”, odgovaraju mladi ljudi koji nisu aktivisti već deca iz malih gradova koju troše svoju mladost životareći kod babe i dede. Tako da Fillon protiv Le Pen nije „dobra vest za Evropu“, niti je to Junckerovo obećanje da će istrajati na greškama koje su nas dovele u ovaj položaj, niti je to insistiranje MMF-a da Grčka dokrajči svoju demokratiju i Renzijeva odluka da igra na sve ili ništa sa italijanskim bankarskim sistemom.

Samouverena transnacionalna elita iz Huntingtonovog opisa nacionalnih vlada kao „ostataka prošlosti čija je jedina svrha da omoguće globalne operacije ove elite“ – više ne postoji. Ona sada biva zamenjena ekstremno desničarskim međunarodnim pokretom, koji čine Trump, Farage i ljudi iz Breitbart Newsa. To je zajedništvo koje jača, dok globalističko kopni. Ovo se može sprečiti odbacivanjem zahteva za većom štednjom i privatizacijom, za dužim radnim vremenom i manjim platama. Treba da prestanemo da uništavamo budućnost mladih generacija. Zato levi centar što pre treba da francuskim građanima ponudi nekog boljeg od Fillona.

Paul Mason

The Guardian

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net

Lukino Viskonti, Smrt u Veneciji