To su teroristi!
Povezani članci
- Porast samoubistava žena u Afganistanu nakon povratka talibana
- Populizam i postfašizam
- Veliki neredi na istoku Njemačke: U Leipzigu se sukobili ljevičari i policija
- Nizozemska, Njemačka i Danska šalju Ukrajini 100 tenkova Leopard
- Mogu li građani donositi sudbonosne odluke? Prosječni glasač noćna mora svakog referenduma
- Nigerija: U nasilju smrtno stradalo 86 ljudi
Rasprava je ovih dana podignuta na novi nivo. Terorizam je ovde. Ali ne onaj o kome govore mediji i političari. Manje je turbana i razbarušenih brada. Napad za napadom: već 200 napada ove godine. Dobijamo novi, narodni terorizam. Društvene mreže su plodno tle iz koga niče.
Buzzfeed na nemačkom jeziku objavljuje slike sa jedne zatvorene fejsbuk grupe sa više od 2700 članova. Reč je o organizacionoj i komunikacionoj platformi za „građansku odbranu“. Tamo stoji:
– „Muške osobe koje izgledaju kao južnjaci… kontrolisati!“
– „Strana porodica (tri osobe) kreće se ulicama… pažnja!“
– „Da li je neko primetio stranca sa crnom trenerkom?“
Citati nam otvaraju pogled na jedan mračni, sramni svet u kome su ljudi sumnjivi samo zbog toga kako izgledaju. Tu se često koristi pojam „strane osobe“. To nije samo oblik službenog jezika stranog svakodnevnom govoru, koji stvara privid zvaničnosti i državne formalnosti. Reč je pre svega o rasističkoj šifri kojom se ljudi svrstavaju ne prema državljanstvu, već po boji kože i kose. Pravi rasizam.
Ali to nije sve. Samo ime „građanska odbrana“ otkriva nam kako se ove osobe samorazumeju: tu se okupljaju „građani“ kako bi se „odbranili“. Oni su u stalnom vanrednom stanju koje proizlazi iz osećaja da konačno moramo uzvratiti „strancima“. Istovremeno se na internetu daje i profil protivnika – oni koji drugačije izgledaju. Vidimo povlačenje linija fronta uz pomoć nedvosmisleno rasističkih kriterijuma. Internetom se širi osećaj „mi protiv njih“, koji prati tvrdnja da je država zakazala i da policija ne može da kontroliše kriminalce među strancima. Ta tvrdnja ne odgovara statistici. Ali ovde nije reč o istini, već o osećaju.
U „Istoriji terorizma“, jednoj od najvažnijih knjiga o terorizmu, Valter Laker daje opis počinilaca: „… samozvani zaštitnici slobode i pravde, nestrpljivi muškarci, fanatici i ludaci, koji se bez dobrog razloga pozivaju na pravo na samoodbranu i smatraju nasilje lekom za sva prava ili izmišljena zla.“ Laker kao da opisuje svakog drugog huškača na fejsbuku. Tu je takođe reč o osećaju da se dela u nekakvoj navodnoj samoodbrani. Ti ljudi veruju da moraju da se brane. Upravo je to atmosfera u kojoj se izvode teroristički napadi: u samoodbrani se nasilje čini legitimnim.
Nasilnici iz tih grupa pre svega misle da zbog navodne opasnosti mogu da podmeću požare u izbegličkim centrima. Njihova vera da moraju konačno da „reaguju“ i njihov potencijalno smrtonosan osećaj pravde hrane se iz njihovog socijalnog, medijskog i političkog okruženja. Matijas Pop to savršeno objašnjava: pored medija i politike, u svemu tome svoju poraznu ulogu u velikoj meri igraju i društvene mreže.
Novi-stari tip internet građanina izlio je temelje za takve stavove. On sluti da svojim izjavama doprinosi stvaranju mračne atmosfere, te pokušava da se od toga preventivno ogradi: „Nisam nacista, ali…“ One koji ozbiljno upotrebljavaju taj argument zovem ali-nacistima. Posle „ali“ sledi uveravanje da pretnja zaista postoji, da smo mi žrtve i da moramo da se branimo. Takvim izjavama krči se put ka novom narodnom terorizmu i istovremeno se jača osećaj da su počinioci u stvari žrtve, što se mora preliti u nasilje.
S obzirom na centralnu ulogu društvenih mreža u jačanju tog osećaja, zaista je neverovatno da moderatori fejsbuka i dalje ignorišu ovaj govor mržnje. Novinar Tomas Likerat dokumentuje čitav niz ksenofobnih postova na društvenim mrežama. Najsvežiji je primer jednog građanina Pasaua koji u svom „Apelu za čistije nemačke ulice“ poziva da se izbeglice pregaze automoblima. Kako ovaj post ne predstavlja povredu fejsbukovih „zajedničkih standarda“? Taj poziv, naravno, predstavlja povredu naprosto svega. Međutim, fejsbuk ima nerešeni problem sa govorom mržnje, što za posledicu ima to da ali-nacisti nesmetano šire svoje otrovne stavove.
Ovde mogu da se povuku paralele sa regrutovanjem u redove Islamske države preko interneta: sveprisutna atmosfera osvete, radikalni mi-protiv-njih-front prema drugačijima, antimedijsko raspoloženje, osećaj da se govori u ime „boljeg“ sveta te sklonost i fascinacija nasiljem. Ljudi koji ushićeno komentarišu video snimke sa odsecanjima glave su sačinjeni od istog materijala kao i oni koji sa oduševljenjem posmatraju kako gore izbeglički centri.
Terorizam je stigao u Nemačku. Političari i mediji moraju to da priznaju. Nazovimo konačno ljude koji pale izbegličke centre pravim imenom. To su teroristi! Svi koji terorističke akte poput podmetanja požara pokušavaju da predstave u blažem svetlu jesu deo problema. Postigli bismo mnogo kada bismo samo desetinu energije koju ulažemo u borbu protiv islamskog terorizma upotrebili u borbi protiv domaćeg narodnog terorizma i njegovih simpatizera.
Sascha Lobo, Spiegel
Preveo Miroslav Marković