Orhan Pamuk: Izbori u Istanbulu branili sekularizam u Turskoj

Autor/ica 👤Jovana Georgievsk 1.7.2019. u 09:02

Povezani članci

“Moj posao nije da prikrivam greške drugih, već da pišem o njima.” Ja sam i sekularan i demokratski nastrojen, i ne mislim da su to kontradiktorni pojmovi. Isto tako, ne mislim da sekularizam i demokratija treba da se zasnivaju na sili.”

Piše: Jovana Georgievski- Radio Slobodna Evropa

“Srećan sam zbog rezultata izbora u Istanbulu jer su oni dokazali da možemo imati sekularizam u Turskoj kao rezultat izbora, što je veoma važno”, kaže turski nobelovac, pisac Orhan Pamuk, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) vođen u Sarajevu.

U glavni grad Bosne i Hercegovine stigao je svega nekoliko dana nakon što je na ponovljenim lokalnim izborima u Istanbulu (održani u nedelju, 23. juna), pobedio je Ekrem Imamolu (Imamoglu), kandidat sekularne Republikanske narodne stranke (CHP). Redžep Tajip Erdoan (Recep Tayyip Erdogan), predsednik Turske, dobio je time političku konkurenciju o kojoj se otvoreno govori kao o snazi koja bi jednom mogla i preuzeti vlast u zemlji.

Pamuk (1952), najpoznatiji turski pisac današnjice, ali i jedan od svetski najčitanijih pisaca, osvrće se na izjavu Imamolua da su izbori u Istanbulu “popravili demokratiju” .

“Do sada smo imali sekularizam koji se zasnivao na vojnoj sili, na pesnici države. Ovi izbori su dokaz da su građani Turske sekularniji od države. Ovo nije samo politička pobeda. Ono što je važnije jeste da nacija uči da moramo braniti sekularizam – ne mogu vam opisati koliko sam srećan, što sam video ovakvo glasanje. Narod je izabrao socijaldemokratu za predstavnika. Međutim, ja isto tako verujem da su ljudi u Istanbulu trenutno previše optimistični, čak naivni. Izjava Imamolua – da su ovi izbori “popravili demokratiju” – jeste dobar slogan, ali mislim da velika borba tek predstoji”, ističe.

Prema rečima Pamuka, u Turskoj ima mnogo nepravde.

“Pravni sistem nije baš efikasan, imamo korupciju. Vlast povlači veoma loše poteze, kao što je zatvaranje ljudi, ali oni takvi i dalje uredno dobijaju 44 odsto. Zbog toga nisam baš optimističan. Mislim da je Turska danas kulturološki bliža Zapadu, ali kada se radi o politici, svake godine, svakog meseca, svakodnevno – mi se klackamo od prozapadnog do antizapadnog, idemo malo ulevo, pa malo udesno. Takođe, Turska ima probleme sa NATO, probleme sa EU. To jeste problem na relaciji Istok – Zapad, ali je čisto politički problem”, dodaje Pamuk.

Pamuka je njegov autobiografski roman “Istanbul – Uspomene i grad”, preporučio za Nobelovu nagradu za književnost 2006. godine, kada su u konkurenciji bili još pesnik Adunis (Ali Ahmad Said Esberi) književnici Filip Rot (Philip Roth), Amos Oz i Mario Vargas Ljosa (Llosa).

“U potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura”, navodi se u obrazloženju Švedske akademije nauka.

Njegovi romani, kao što su “Bela tvrđava” (1985), “Crna knjiga” (1990) i “Zovem se Crveno” (1998) danas su prevedeni na preko 50 jezika.

Naklonost javnosti Orhan Pamuk je stekao ne samo zahvaljujući svojim književnim delima, već i kao borac za demokratiju i slobodu govora. Nakon što je 2005. godine u intervjuu za švajcarski magazin “Taz Magazin” izjavio da je u Turskoj ubijeno 30.000 Kurda i milion Jermena, u Turskoj je protiv njega podignuta optužnica za “vređanje države”, koja je na kraju odbačena. Kako se bes nacionalista se nije stišao, Pamuk je privremeno emigrirao u SAD, nakon atentata na novinara jermensko-turskog porekla Hranta Dinka. Danas živi u Istanbulu, u kući u kojoj je odrastao.

Turski Nobelovac boravio je ove nedelje u Sarajevu, na poziv izdavačke kuće “Buybook”. Podsetimo, da je na proleće prošle godine Pamukov BiH izdavač predložio autora za Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva i titulu počasnog građanina. Iako je sedmočlana komisija jednoglasno odlučila da Pamuk treba da dobije ovu titulu, četiri člana komisije naknadno su povukla svoj glas, pod obrazloženjem da Pamuk “ništa nije uradio za Sarajevo.

U Narodnom pozorištu u Sarajevu, 26. juna održana je premijera predstave “Sneg”, po motivima iz Pamukovog romana. Režiju trosatnog komada o oružanoj pobuni u Karsu, gradu na severoistoku Turske, potpisuje Dino Mustafić, a dramaturgiju Bojana Vidosavljević i Emina Omerović. U publici je sedeo i Pamuk.

Pamuk: Bilo je divno. Pre svega, scenografija i scenski pokret su bili divni. Napravio sam mnogo fotografija. Naravno, ja ne govorim bosanski, srpsko-hrvatski, štagod, ali ni u jednom momentu mi nije bilo dosadno, bez obzira na to što znam knjigu veoma dobro. To nije samo zato jer sam je napisao, već što sam je pre samo mesec dana predavao na Univerzitetu Kolumbija. Oko dvadeset i pet studenata je pročitalo knjigu i onda smo razgovarali o njoj poglavlje za poglavljem. Napisana je pre dvadeset godina, a i ja ponekad sebe uhvatim kako se pitam – a ko je sad ova osoba, šta predstavlja ovaj detalj, i slično. Uživao sam u atmosferi predstave i činjenici da su obilato koristili muziku Pepina Di Kaprija (Peppino di Capri).

Problem sa postavljanjem ovog romana na scenu jeste što je priča puna okrutnosti i ubistava. Reditelj je uspeo da se distancira od melodramatičnosti muzikom, poetičnom scenografijom i pokretom. To vrlo cenim. Predstava traje tri sata i dvadeset minuta, ali kao pisac nemam pravo da se žalim. Pre nekoliko godina, kada je roman bio insceniran u Americi, shvatio da imam tendenciju da se smejem svojim šalama. Roman je pun ironije, na primer, urednik lokalnih novina kaže: “Moderno novinarstvo nije izveštavanje o stvarima koje su se desile, već o onima koje će se desiti”. On, naravno, laže dok to govori. Stvarno sam uživao.

RSE: Jedna od tema kojom se bavite u romanu “Sneg” je islamski fundamentalizam. Fundamentaliste među svojim junacima niste do kraja ocrnili, već ste im pripisali i neke pozitivne osobine. U Turskoj su vas kritikovali za “simpatije prema islamistima”.

Pamuk: Ovo se stalno dešava sa ozbiljnim romanima. Zadatak romana nije da propagira, već da pomogne da razumemo ljude koji su drugačiji od nas, a oličeni su u junacima. Na primer lik islamskog fundamentaliste. Kako biste ga razumeli, prvo morate istražiti čitav spektar njegovih raspoloženja. Morate se zapitati: zašto ubija ljude, zašto je toliko ljut, zašto rizikuje svoj život, šta je na kocki. Tada možete uvideti da on ima i kvalitete, na primer da je hrabar, iako se vi možda ne slažete sa njegovim vrednosnim sistemom. Ako nekoga proglasite za đavola, ne možete ga nikada razumeti. Kada ste pisac, ne možete samo da ponavljate ‘đavo, đavo, đavo’. To nije književnost, nego propaganda. U književnosti, vi ćete pokušati da naslikate njegov portret, ali ćete se istovremeno držati svog utemeljenja u sekularizmu i balansirati tako što ćete predstaviti razne tačke gledišta.

Zadatak pisca nije da optužuje ljude na osnovu etičkih merila, barem to nije moj princip. Ako imam junaka sa najgorim osobinama ja ću dati sve od sebe da razradim njegov lik u više pravaca. Naravno, potpuna identifikacija sa osobama koje nisu kao vi je nemoguća. Ovo nije slučaj samo sa islamskim fundamentalistima. Ako ste muškarac i pisac, veoma je teško poistovetiti se sa ženama. Ja stalno pitam svoju devojku: kako se osećaš u vezi s ovim, kako bi se osećala da se desi ono. Čini mi se da se celi život trudim da posmatram svet očima drugih ljudi. Naravno, sa izuzetkom mojih prvih romana, koji su više autobiografski. Njihova radnja uglavnom je smeštena u istanbulsku četvrt Nišantaši, u domove više klase. Tamo sam odrastao.

RSE: U vašim romanima srećemo junake iz najrazličitijih socijalnih miljea – među njima je mnogo onih koji nisu odrasli u elitnim četvrtima Istanbula. Kako ste uspeli da se poistovetite sa njima?

Pamuk: Knjiga “Čudan osećaj u meni” govori o uličnim prodavcima. Naravno, ja nisam ulični prodavac, ali sam dosta istraživao prodavce jogurta, boze, riže, piletine. Ja intervjuišem ljude, tako radim. Nakon toga pokušavam da pronađem nešto što će mi pomoći da se povežem sa svojim junakom. Tako je bilo i sa o sa Mevlutom, glavnim junakom ove knjige. Mislim da piscu treba etički suditi na osnovu toga koliko se trudi da se poistoveti sa ljudima, koliko uspeva da izbegne klišee i koliko uspešno može da predstavi individuu, bilo da se radi o ženskom ili muškom junaku. Kada sam pisao “Čudan osećaj u meni”, posebno sam želeo dati glas ženama. U romanu postoje tri sestre, baš kao što je moja majka imala tri sestre. Njih tri dolaze iz porodice srednje klase. One bi zajedno sedele, plele i ismevale svoje muževe. Dobro se toga sećam. U knjizi sam preslikao taj duh na tri sestre iz niže klase. Bilo mi je dosta važno da proniknem u osećanja žena u kuhinji, koje pripremaju bozu, peru posuđe…’

Ispričaću vam jednu anegdotu: kada sam počeo da pišem, nisam se osećao kao feminista. Ja sam muškarac i mislio sam da kao takav ne mogu biti feminista. Međutim, kada sam promovisao knjigu, posećivao sam razne gradove: tamo bi uvek sedele žene u prvim redovima. Razgovarajući sa njima, shvatio sam da sam feminista. Represija nad ženama je jedna od omiljenih tema među turskim političarima. U islamu, to je veoma kontroverzna tema. Tokom devedesetih turska vlada je, nažalost, bila odlučila da se žena koja nosi hidžab ne može da se školuje na univerzitetu. Naravno da je to bila nepravda. Šta ako žena kaže da želi nositi hidžab?

Jedna od stvari kojima sam hteo da poentiram u “Muzeju nevinosti” jeste da je odsustvo prava na izbor nepravda. Dosta mojih što konzervativnih, što sekularnih prijatelja mi je tada reklo, kako ja branim autoritarizam. Uvek sam odgovarao: “Ne, ja samo pišem o stvarnosti. Moj posao nije da prikrivam greške drugih, već da pišem o njima.” Ja sam i sekularan i demokratski nastrojen, i ne mislim da su to kontradiktorni pojmovi. Isto tako, ne mislim da sekularizam i demokratija treba da se zasnivaju na sili.

RSE: Mnogi vas percipiraju kao političkog pisca. Da li vam je bila namera da budete tako shvaćeni?

Pamuk: Zapravo, ne. Generacija turskih pisaca pre mene je bila vrlo politički angažovana. Pisci tada nisu vrednovani za to kako pišu, nego koliko su im radikalni slogani. Teme su bile veoma ograničene. Čak možemo reći da je roman bio čisto politički žanr. Ja sam sve to kritikovao, i mislio sam da ja ne bih trebao biti kao oni. Međutim, petnaest godina kasnije, postao sam poznati turski pisac i novinari su počeli da mi postavljaju politička pitanja. S pravom, rekao bih. Kada je moj prijatelj Jašar Kemal (Yasar) upao u nevolju,rekli su mi: “Ti si međunarodno poznat, zašto se ne zalažeš za Jašara Kemala?” I ja sam se založio za njega. Stvar je u tome, što kada postanete poznati pisac, dobijete breme odgovornosti, o kojem je pisao Emil Zola (Emile).

Vjerujem u odgovornost pisaca i na svoj način učestvujem u politici, komentarišem politička dešavanja. Ti komentari su takođe odražavaju moje ideje – političke ideje – i to je uvek bilo nešto što mi je zadavalo probleme u životu. Uvek su povod za problem bili neki tekstovi ili intervjui, a nikad ništa što sam napisao u svojoj knjizi. To je zato što ja svoje knjige nisam koristio da kažem šta mislim o politici. Ja nastojim sagledati situaciju iz ugla humaniste, a te situacije ponekad imaju elemente politike. To je sve.

RSE: Vaše pisanje odlikuje prepoznatljiv melanholični ton, što naročito važi za roman “Istanbul – uspomene i grad”. U raznim svetskim jezicima postoje pojmovi za slična osećanja – portugalska saudade, turski hüzün, ruska toska… Za ove sve ove pojmove se kaže da su neprevodivi, jer postoje kulturološke razlike u načinu na koji tugujemo. Šta je koren melanholičnih osećanja o kojima pišete?

Pamuk: Moja knjiga “Istanbul – Uspomene i grad” ima dve glavne linije. Jedna prati moj život do 23 godine, kada sam odlučio da ne postanem slikar, nego pisac. Druga je je moj pokušaj da razumem kakva osećanja Istanbul izaziva kod ljudi. To je neka vrsta paralele mojoj autobiografiji. Od svoje 15 pa sve do 22-23 godine, imao sam običaj da lutam ulicama Istanbula i pravim crno-bele fotografije. Onda bih kod kuće slikao na osnovu tih fotografija.

Šta je smisao pejzaža? Da izazove osećanja. Ne moje slike, one su amaterske, ali sve slike ranih francuskih i turskih impresionista izazivaju jedno specifično osećanje. To je upravo ono, što sam ja proživljavao fotografišući kada sam imao 16, 17 godina – neka vrsta melanholije. Ne lične – to je jedan kolektivni osećaj koji je vremenom prerastao u filozofiju života. To je filozofija odustajanja – ne zahtevate mnogo od života i ne verujete u uspeh. To je melanholični turski mladić iz šesnaestog ili sedamnaestog veća koji govori svojoj majci: “O, ta devojka me ne voli, ta devojka me nikada neće hteti”. On iz te priče ne izlazi kao pobednik, ne osvaja devojku

RSE: Nakon što ste neko vreme živeli u SAD-u, sada ste se ponovo vratili u Istanbul, živite u zgradi u kojoj ste odrasli. Zašto vam je bilo važno da se vratite?

Pamuk: Iako predajem na američkom univerzitetu, smisao života za mene, hvala bogu, nije da dobijem zelenu kartu. Više volim Istanbul nego Njujork. Istanbul je grad u kojem sam odrastao, gde ljudi govore moj jezik. Zašto bih otišao u Ameriku i počeo pisati na engleskom, ako mogu živeti u Turskoj i pisati na maternjem jeziku.

RSE