Novi problemi zaduženih zemalja

Povezani članci

• Ujedinjenim snagama
• U svijetu se korona virusom do sada zarazilo više od 280 miliona ljudi
• May želi bilateralnim sporazumom s Irskom riješiti problem Brexita
• Čak i u ‘Fideszovom selu’ mještani nespokojni uoči ključnih izbora
• Egipatski sud obio zahtjev Mubaraka za odbacivanjem optužbi
• Musk priznao da nije htio dati Starlink za ukrajinski napad na rusku flotu

Foto: Anna Tarazevich/pexels.com

Ovo je loša godina za svet u razvoju. Sve je više zemalja na ivici dužničke krize. Neke su već morale da obustave otplatu dugova (Liban, Šri Lanka, Rusija, Surinam i Zambija), a sve je više onih kojima će biti potrebna pomoć da izbegnu ekonomski kolaps i dalje siromašenje stanovništva.

Uobičajena rešenja za dužničke krize podrazumevaju komplikovane pregovore o paketima pomoći između zaduženih zemalja, međunarodnih finansijskih institucija i stranih kreditora. Vlasnici domaćih državnih deonica, sindikati i ostale zainteresovane strane takođe učestvuju u pregovorima, jer imaju sopstvene interese koje moraju štititi. Postizanje dogovora između svih uključenih strana je dug i težak proces, u kome domaći i globalni akteri rutinski nastoje da ishod prilagode svojim željama i što veći deo tereta gubitaka prebace na ostale učesnike. Za to vreme se ekonomska situacija u zaduženoj zemlji dodatno pogoršava.

Uspon nekoliko zemalja u razvoju koje su u međuvremenu postale važni bilateralni kreditori dodatno komplikuje ovaj već veoma složen proces. Kina, Indija i zemlje Bliskog istoka, kao i neke druge zemlje, dosad nisu učestvovale u pripremi uobičajenih aranžmana za rešavanje dužničkih kriza. Osim što otežava koordinaciju, nova heterogenost na strani zajmodavaca može inicirati veoma destruktivne procese kao posledicu samoispunjavajućih prognoza i očekivanja, na primer naglo obrtanje smera kretanja kapitala ili krizu bankarskih sistema.

Da bi se dogovor o rešavanju dužničke krize učinio privlačnim za sve zainteresovane strane, potreban je aranžman koji otvara prostor za rast. Izgledi za ostvarivanje dobiti motivišu učesnike da sednu za pregovarački sto, u nadi da će od usaglašenog paketa imati koristi.

Rešenja koja promovišu razvoj podrazumevaju sporazum tri zainteresovane strane. Vlade zaduženih zemalja mogu investirati u sektore s najboljim izgledima za rast i eliminisati neproduktivne i neefikasne troškove jedino ako im se odobre dodatna sredstva. Međunarodne finansijske institucije mogu osigurati dodatna sredstva jedino ako postojeći kreditori pristanu na redukovanje duga (i obaveze otplate). Postojeći kreditori će pristati na smanjenje duga jedino ako su međunarodne finansijske institucije u poziciji da efikasno primene uslovljavanja koja garantuju da će zadužene zemlje dosledno sprovoditi potrebne razvojne politike. Pred očekivani novi talas pregovora između dužnika i kreditora, neki od elemenata ovih aranžmana moraju se ažurirati i prilagoditi novoj globalnoj stvarnosti.

Jedno od ključnih pitanja tiče se same prirode mogućnosti ostvarivanja rasta. Nedavni događaji, kao što su deglobalizacija, primena mera za sprečavanje klimatskih promena i propast modela razvoja orijentisanog na izvoz, svakako ograničavaju razvojni potencijal zemalja s niskim dohotkom. To znači da novi aranžmani za smanjenje tereta duga ne smeju preuveličavati ulogu budućeg rasta i da gubitak prilika za rast mora doneti veće olakšice za zemlje dužnike. U svakom slučaju, u odsustvu novih investicija kojima se put razvoja prilagođava novoj stvarnosti taj budući rast bi bio još manji.

Ako nove prilike za rast budu podržane novim investicijama i ako se one pokažu kao profitabilne, to će umanjiti potrebu za daljim redukovanjem duga, jer će bar delimično neutralisati efekte gubitka rasta usled smanjivanja obima trgovine. Takve prilike i potrebe za finansiranjem najočiglednije su i najvažnije u oblasti zelene tranzicije. Klimatske promene najteže pogađaju rast u zemljama s niskim dohotkom, delom zbog njihove geografske pozicije, a delom zbog veće izloženosti i manjih izgleda stanovništva da kontroliše klimatske rizike. Zeleni rast ima za cilj implementaciju javnih politika kojima će se neutralisati ove negativne sile. Ali on treba i da otvori neke nove mogućnosti.

Investicije u prilagođavanje klimatskim promenama uključuju projekte koji treba da pruže odbranu od rastućeg nivoa mora, smanje salinitet hrane, ojačaju putnu infrastrukturu i zaštite vodne resurse. Pošto se u bliskoj budućnosti očekuju veće fluktuacije cena hrane, prilagođavanje mora uključivati i prehrambenu sigurnost. Ublažavanje krize je, s druge strane, usmereno na proizvodnju čiste solarne energije i energije vetra korišćenjem tehnologija u koje se mora investirati unapred.

Sve to zahteva promenu pristupa međunarodnih finansijskih institucija. Njihovo poslovanje se mora prilagoditi novim razvojnim izazovima. Ove institucije treba da usvoje novu razvojnu agendu i preusmere fokus sa naglašavanja makroekonomskih ciljeva na društveno prihvatljive politike kojima se podržava imperativ zelenog razvoja. Budući da je za postizanje rezultata takvog razvoja potrebno dosta vremena, uslovljavanje od strane tih institucija se mora primenjivati postepeno, u fazama.

Takođe, međunarodne finansijske institucije moraju imati važniju ulogu u finansiranju, kako direktno tako i stvaranjem uslova za angažovanje privatnog kapitala. Više nego što je to bi slučaj u prošlosti, ove institucije treba da obezbede nove izvore finansiranje u ranim fazama pomoći, dok zadužene zemlje ne oporave kreditni rejting i ne obnove pristup tržištima zahvaljujući tranziciji na novi put razvoja. Investicione potrebe zelene tranzicije mnogo su veće od potreba reformi sprovedenih 80-ih godina 20. veka, kada su resursi jednostavno preusmereni iz javnog u privatni sektor da bi se koncentrisali na manji skup javnih troškova.

Imajući u vidu solidne izglede za razvoj, moguća je pojava negativne korelacije između iznosa zajmova međunarodnih finansijskih institucija i iznosa umanjenja duga. Ambiciozan program kreditiranja za finansiranje ambicioznog programa reformi treba da poveća stope rasta i tako smanji potrebu za daljim redukovanjem duga.

Konačno, ove institucije se moraju prilagoditi promenama u profilu kreditora. Raspodela tereta je sve složenija, kako zbog rasta udela privatnog tržišnog duga tako i zbog uspona novih zemalja kreditora (naročito Kine, Indije, Rusije i još nekoliko zemalja). Ako od novih kreditora očekujemo da značajno smanje potraživanja, oni će očekivati da im se omogući više uticaja na formulisanje načela restrukturisanja dugovanja. Na kraći rok, ta načela se moraju fleksibilno primenjivati da bi se osigurao napredak. Na duži tok, potrebne su promene u sastavu upravnih odbora međunarodnih finansijskih institucija u skladu s novom stvarnošću.

Ekonomski rast je važan element svakog uspešnog dogovora o upravljanju dugovima. Ali čak i pod najpovoljnijim okolnostima, rast u zemljama u razvoju biće sporiji i uglavnom usmeren na domaća tržišta, zbog čega nam je potrebno smanjivanje dugova u većim iznosima i postavljanje razvoja na duži vremenski horizont. Potrebno nam je razumevanje da nove prilike za investiranje zahtevaju dodatna ulaganja i nove oblike uslovljavanja. Sredstva za to najvećim delom i unapred moraju obezbediti međunarodne finansijske institucije, bar dok zemlje u razvoju ne povrate kredibilitet na novim putevima rasta.

Project Syndicate, 11.01.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net