ENG
Nova nemačka desnica
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Tokom svoje posleratne istorije Nemačka se uspešno odupirala iskušenjima desnog populizma. Sada je poklekla. U martu ove godine Alternativa za Nemačku (AfD) – stranka iz koje stižu predlozi da se puca na ilegalne migrante i zabrani izgradnja džamija – zabeležila je dvocifrenerezultate na izborima u tri nemačke pokrajine, pri čemu je u Saksoniji-Anhalt dobila čak četvrtinu glasova. Neki posmatrači smatraju da se uspeh AfD-a uklapa u opšti trend normalizacije desnice u Evropi. Druge velike zemlje, kao Francuska na primer, već odavno imaju ekstremno desne stranke. Zašto bi Nemačka bila izuzetak?
Ali AfD nije obična stranka krajnje desnice: ona je inspirisala i podržala radikalni ulični pokret „Evropski patrioti protiv islamizacije zapada“ ili Pegidu, kome nema pandana u Evropi. Upozorenja AfD-a o „postepenom kulturnom izumiranju“ Nemačke, do koga će navodno doći zato što kancelarka Merkel prima više od milion izbeglica – javno prihvataju neki istaknuti intelektualci. Takozvani „avangardni konzervativizam“ AfD-a počiva na delu nekoliko uticajnih nemačkih pisaca i filozofa. Od završetka ere nacizma nijedna partija desnice nije uživala tako široku podršku u Nemačkoj. Kako se to dogodilo?
Stranku AfD je 2013. osnovala grupa uglednih, neharizmatičnih profesora univerziteta. Njeno ime je odgovor na tvrdnju Angele Merkel da nema alternative njenoj politici rešavanja evrokrize. Profesori su se suprotstavili evru, jer su smatrali da previše opterećuje nemačke poreske obveznike i seje neslogu među evropskim državama. Ali oni se nisu zalagali za ukidanje Evropske unije, kao ostali evropski desni populisti. Najveće nemačke partije su ih ipak proglasile antieevropljanima, što je za mnoge glasače bio znak da politički establišment zazire od ove opcije. Kao sve nove stranke, i AfD je privukla razne političke avanturiste, ali je pre svega okupila konzervativce koji smatraju da je Angela Merkel pomerila Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) previše ulevo, svojim odustajanjem od nuklearne energije i obaveznog vojnog roka, podrškom istopolnom braku i povećanjem minimalne nadnice. AfD se pozicionirala isključivo u odnosu na CDU i tako izbegla optužbe za povratak nacizmu.
Godine 2013. AfD je zamalo ušla u nemački parlament, a na izborima za Evropski parlament 2014. uspela je da pošalje 7 svojih poslanika u Brisel, gde su se oni pridružili savezu evroskeptičnih partija na čelu sa britanskim konzervativcima. Ovaj uspeh su pratile unutrašnje tenzije. Mladi desničari su profesorima-osnivačima AfD-a uputili javni izazov, pamflet „Patriotska platforma“. U leto 2015. većina osnivača je istupila iz AfD-a; jedan je izrazio žaljenje jer “smo stvorili čudovište“. Činilo se da će AfD završiti kao mnoge protestne stranke i propasti zbog unutrašnjih razmirica i nedostatka kvalifikovanih kadrova za svakodnevnu parlamentarnu politiku bez koje nema političkog trajanja.
A onda ih je spasla Angela Merkel svojom kontroverznom izbegličkom politikom. To priznaju i novi lideri AfD-a. U prvo vreme je njena odluka da Nemačka otvori vrata izbeglicama imala široku podršku, koja se u kasnijim mesecima brzo osipala – dok je podrška AfD-u rasla. Mnogi strahuju od gubitka nemačke kontrole nad izbegličkom krizom i krive Angelu Merkel zato što se nije izborila za panevropski pristup krizi. Alexander Gauland, bivši istaknuti političar CDU-a, a sada jedan od vođa AfD-a – koji želi da izgleda kao tradicionalni britanski torijevac, pa nosi sakoe od tvida i često se poziva na Edmunda Burkea – nazvao je izbegličku krizu „poklonom“ za AfD.
Drugi su otišli i dalje od toga. Pogledajte izjave Beatrix von Storch, grofice iz Donje Saksonije, jedne od poslanica AfD-a u Evropskom parlamentu. Ova promoterka ideja slobodnog tržišta i hrišćanskog fundamentalizma izjavila je da će graničari možda morati da koriste vatreno oružje protiv izbeglica koji pokušavaju da ilegalno pređu granicu – pa i protiv žena i dece. Posle mnogo kritika, pristala je da deca budu izuzeta, ali ne i žene.
Cilj takvih izjava je da se iskoristi ono što AfD vidi kao sve veći strah glasača da su pridošlice ozbiljna pretnja nemačkoj kulturi. AfD će objaviti svoj program posle konvencije partije krajem aprila, ali već je jasno da će naglasak biti na sprečavanju “islamizacije Nemačke”. Nacrt programa sadrži banalne fraze kao što su „Mi smo Nemci i želimo to da ostanemo“ – posle kojih slede pozivi na zabranu gradnje minareta. Tu se najjasnije preklapaju orijentacija AfD-a i daleko grubljeg antiislamskog pokreta Pegida.
Pegidu su osnovali aktivisti desnice u jesen 2014, pozivom građanima da se „večernjim šetnjama“ po Drezdenu i drugim gradovima suprotstave „islamizaciji“ Nemačke. Lideri pokreta su se zalagali i za bolje odnose sa Rusijom (poster „Putine, pomozi nam!“ se dopao političarima AfD-a kao što je Gauland). Demonstranti su prihvatili čuveni slogan „Mi smo narod“ koji su građani Istočne Nemačke izvikivali 1989, protestujući protiv režima državnog socijalizma. Pored toga što se hrani mutnim strahovima (u Drezdenu gotovo da nema muslimana), Pegida dovodi u pitanje demokratiju kao takvu: izabrane predstavnike u Parlamentu, Volksvertreter, ona proglašava izdajnicima, Volksverräter.
Pristalice pokreta traže „otpor“ ili bar „građansku neposlušnost“, na primer blokiranje pristupa izbegličkim centrima. Demonstranti ponekad nose „Wirmer zastavu“ koju je antihitlerovski pokret oko Clausa von Stauffenberga zamislio kao simbol postnacističke Nemačke. U stvari, mnoge desničarske grupe u Nemačkoj usvojile su taj simbol kao signal da današnje stanje smatraju nezakonitim (mada je Josef Wirmer, kreator zastave, bio katolički demokrata koga su pogubili nacisti; Njegov sin je najavio tužbu porodice protiv Pegide zbog zloupotrebe zastave). Skupovima Pegide prisustvuju lideri desnice van Nemačke, posebno holandski desničar i antiislamski političar Geert Wilders, koji Tweede Kammer, holandski predstavnički dom u Hagu, naziva „lažnim parlamentom“.
Tu u priču ulaze nemački intelektualci. Mnogi analitičari su pokušavali da objasne zašto se Pegida pojavila baš u tom trenutku i zašto je privukla toliko ljudi; ogranci pokreta postoje i u drugim evropskim zemljama, ali za sada su marginalni. Tvrdnje da se pokret napaja „gnevom“ i „ozlojeđenošću“ u najboljem slučaju su deskriptivne, mada je „gnev“ kao politički stav blagoslovio vodeći intelektualac AfD-a Marc Jongen, bivši asistent poznatog filozofa Petera Sloterdijka. Jongen nije samo upozoravao na opasnost od nemačkog „kulturnog samoponištenja“; on je tvrdio da su Nemci, zbog hladnog rata i američkog sigurnosnog kišobrana, zaboravili značaj vojnih, policijskih, ratničkih veština – i opštije, onoga što su stari Grci nazivali thymos (a što se prevodi kao bodrost, ponos, pravedna ogorčenost, odbrana svoga ili gnev), nasuprot erosu i logosu, ljubavi i umu. Nemačka, kaže Jongen, trenutno oskudeva uthymosu. Samo Japanci ga imaju manje – navodno zato što su i oni iskusili poratni pacifizam. Po Jongenu, Japan sebi to može da dozvoli jer njegovo stanovništvo nije suočeno sa „jakom prirodom“ imigranata. Iz toga sledi da demonstranti s pravom potpiruju thymos u nemačkom društvu.
Jongen, koji je sada poslanik AfD-a u pokrajini Baden-Virtneberg, bio je do ovog proleća gotovo nepoznat, za razliku od Sloterdijka, poznatog nemačkog filozofa (nesumljivo najplodnijeg), čije delo je dobro poznato i u SAD. Sloterdijk se redovno bavi kontroverznim temama kao što je genetski inženjering i uživa u provociranju levice koja, po njegovom mišljenju, nema smisla za humor. Njegove knjige, koje se odlično prodaju, pune su sugestivnih, često poetskih opisa novije zapadne istorije. Kao i Ničeova Genealogija morala – Sloterdijkovo trajno nadahnuće – ti opisi treba da izmeste čitaoca iz konvencionalnog razumevanja sadašnjosti. Međutim, malo šta od njegovog dela odgovara Ničeovoj slici filozofa kao „doktora kulture“ koji svom pacijentu daje neprijatnu ili strašnu dijagnozu. Sloterdijk u stvari često podilazi većinskom nemačkom mnjenju preuzimajući njegove ideje, koje izgledaju dublje samo zato što su zaodenute dosetljivim metaforama i analogijama, simpatičnim anahronizmima i bujicom neologizama karakterističnim za njegov brižljivo građen stil.
Sloterdijk se distancirao od Jongenovog „avangardnog konzervativizma“. Ali Jongenova „psiho-politička“ perspektiva je jedan od zaštitnih znakova Petera Sloterdijka. U knjizi Gnev i vreme iz 2006, gde se oslanja na Ničea, Sloterdijk tvrdi da je na zapadu thymos uglavnom zaboravljen zbog dominacije erosa u potrošačkom kapitalizmu i da zato unutrašnjim životom građana vladaju zavist i gorčina. Tu osećamo odjek argumenata iz knjige Francisa Fukuyame Kraj istorije i poslednji čovek o tome da u pacifikovanim liberalnim demokratijama nema mesta za „timotičkeenergije“; Sloterdijk izričito kaže da Zapad u sukobu sa islamom mora da otkrije ulogu thymosa. Kao i Jongen, koji prigovara EU da je „posttimotička“, Sloterdijk želi da se Evropa utvrdi na globalnom nivou i strahuje da će je izbeglička kriza oslabiti – na radost SAD („zato Obama hvali Angelu Merkel“, rekao je u jednom intervjuu početkom 2016).
Sloterdijk se poziva i na pojam „vanrednog stanja“ koji je razvio desno orijentisani pravnik Carl Schmitt dvadesetih godina prošlog veka. Po Schmittu, da bi spasao političku zajednicu u trenutku krize, suveren ima pravo da suspenduje ustav i proglasi vanredno stanje. Štaviše, suveren je taj koji odlučuje o tome da li je država ugrožena. Sloterdijk smatra da danas o „vanrednom stanju“ ne odlučuje država – nominalni suveren – već izbeglice. Zbog odluke Angele Merkel da Sirijcima dopusti neograničen ulazak, kaže Sloterdijk, Nemci su odustali od sopstvenog suvereniteta i ta „abdikacija“ se „produbljuje iz dana u dan“.
Nema sumnje da je dolazak izbeglica ogroman izazov za Nemačku – ali Sloterdijkovo zapažanje je u najboljem slučaju efektni aforizam, a ne realna analiza situacije: Angela Merkel i njena parlamentarna većina zapravo zadržavaju moć odlučivanja i nema osnova za uverenje da je najmoćnija evropska država postala igračka u rukama opasnih stranaca. Ali Sloterdijk optužuje svoje kritičare da su površni intelektualci koji nasrću na njegove ideje kao na „žene u novogodišnjoj noći“ – što je neukusna aluzija na napade na žene u Kelnu ove zime.
Sloterdijk nije jedini intelektualac koji preuveličava sliku Nemaca kao bespomoćnih „pregaženih“ žrtava kojima preti „istrebljenje“. Pisac Botho Strauβ nedavno je objavio ogled pod naslovom „Poslednji Nemac“, u kome kaže da će radije biti deo umirućeg naroda nego deo naroda koji se „pretežno iz ekonomsko-demografskih razloga meša sa stranim narodima i na taj način podmlađuje“. On oseća da je nacionalno nasleđe „od Herdera do Musila“ već izgubljeno, a ipak se nada da bi muslimani mogli naučiti Nemce da poštuju svoju tradiciju – jer muslimani se pokoravaju svom nasleđu. Strauβ, koji neguje predstavu o sebi kao povučenom usamljeniku u ruralnoj Istočnoj Nemačkoj, ide čak do ovakvih spekulacija: tek kada postane manjina u sopstvenoj zemlji, nemački narod će ponovo otkriti i potvrditi svoj identitet.
Takva retorika ukazuje na potencijalno dubok zaokret u nemačkoj političkoj kulturi: sada je moguće biti nacionalista a ne biti nužno povezivan sa nacističkom prošlošću – ili bar ne biti obavezan na izjašnjavanje o nacizmu. Uz to, moguće je tvrditi da Nemačka treba da iskusi 1968. unazad: dok je tada velika koalicija socijalista i demohriščana značila da levica nije predstavljena u parlamentu, ili su bar tako mislili studentski aktivisti, sada sve više etabliranih intelektualaca tvrde da nema alternative izbegličkoj politici Angele Merkel u Bundestagu – pa zato desnica mora da deluje kao „vanparlamentarna opozicija“. Jedna stvar je suprotstaviti se nekim posebnim politikama vlade, a druga tvrditi, kao što AfD izričito tvrdi u nacrtu svoga programa, da je politička klasa koja služi samo sopstvenim interesima (mada je sačinjena od svih stranaka) uzurpirala demokratski sistem u celini: to je „nezakonito stanje“, kaže partija, i Volk (narod) mora da ga ispravi.
Poput nekih radikala iz druge polovine šezdesetih, nova desničarska „avangarda“ ne doživljava sadašnjost samo kao vreme „apokaliptičke opasnosti“, već i kao povod za zadovoljstvo. Na primer, Götz Kubitschek, izdavač specijalizovan za konzervativne nacionalističke pa i otvoreno reakcionarne autore kao što su Jean Raspail i Renaud Camus, koji neprestano upozoravaju na „invaziju“ ili „veliku zamenu stanovništva u Evropi“ – poručuje demonstrantima Pegide da je veliko zadovoljstvo (hust) biti gnevan. On je poznat i po organizovanju skupova na svom imanju u pokrajini Saksonija-Anhalt, između ostalog za donošenje „Patriotske platforme“. Njegova prijava za članstvo u AfD-u bila je odbijena u ranijoj, umerenijoj fazi stranke, ali je onda ugostio Björna Höckea, šefa AfG-a u Turingiji. Höcke, po zanimanju srednjoškolski nastavnik, održao je prošle jeseni predavanje o razlikama u „reproduktivnim strategijama ekspanzivnog afričkog soja koji potvrđuje život“ i „sedelačkog evropskog soja“. Pozivajući se na deliće polusvarenih ekoloških teorija E. O. Wilsona, Höcke je iskoristio ove prividno naučne dokaze da prekori Nemce zbog njihove „dekadencije“.
Te ideje naišle su na veliki otpor. Neki intelektualci su kritikovali Sloterdijka kao filozofa koji iz svoje fotelje nudi Volk-psihologiju bez mnogo svesti o realnosti izbegličkog života ili o složenim političkim imperativima kojima Angela Merkel pokušava da žonglira. (Sloterdijk je odgovorio da je on na strani populizma koji shvata kao „realpolitiku sve glasnije većine“.) Sociolog Armin Nassehi lucidno je primetio da prividno avangardni konzervativci ne nude ništa drugo do sociološki naivno gledište da će veća nacionalna homogenost rešiti sve probleme; a romansijer i esejista Navid Kermani je svojim odlicnim izveštajima sa „balkanskog puta“ podsetio Nemce na stvarne nevolje izbeglica. Nassehi i Kermani su među najpromišljenijim intelektualnim glasovima u današnjoj Nemačkoj. Obojica pripadaju drugoj generaciji imigranata čiji su roditelji došli iz Irana pedesetih godina prošlog veka.
Moguće je da se AfD neće etablirati u političkom sistemu. Unutrašnje borbe u ovoj partiji ne jenjavaju, i zbog dubokog neslaganja o tome da li stranka treba da uđe u koalicionu vladu ili da ostane „fundamentalno opoziciona“. Nije izvesno da li AfD može uspešno da evocira heroizam otpora i da istovremeno bude pribežište umerenom Bürgeru. Pošto se broj izbeglica koje ulaze u Nemačku postepeno smanjio zahvaljujući zatvaranju „balkanskog puta“, pritisak na Angelu Merkel se smanjuje. Ali verovatno joj ni konzervativci ni nacionalisti neće oprostiti njeno držanje za vreme izbegličke krize. Tri četvrtine Nemaca sada očekuju da će AfD ući u parlament na opštim izborima 2017. Ali i ako ne pređe cenzus, ova partija i njene pristalice iz redova intelektualaca doneli su najdramatičniju promenu u većinskom nemačkom političkom diskursu od ujedinjenja zemlje 1990.
Autor/ica 👤tačno.net
