Nova elita

Izdvajamo

• Pre desetak godina Goodwin je upozoravao da bi se glasači mogli pomeriti ka reakcionarnim pozicijama usled delovanja „toksične i zlonamerne grupe kreatora javnog mnjenja koji seju seme ksenofobije, protesta i podela“ zloupotrebljavajući problem imigracije. Goodwin danas pozdravlja dogovor o deportovanju imigranata u Ruandu i skreće pažnju torijevaca na „važnost kulturnih pitanja“. Na njegovom primeru se vidi kako preterana opsednutost „novom elitom“, uz premalo uvida u stvarne izvore društvene i ekonomske moći, vodi u politike koje bi stari Goodwin opisao kao „toksične“.

Povezani članci

• Njemačko tržište rada treba više doseljavanja
• Gubi li EU tlo pod nogama zbog Syrize?
• Demokratska konvencija u senci skandala
• Desetine mrtvih i ranjenih u napadu na univerzitet u Pakistanu
• Ruska invazija u Ukrajini postala je ‘rat iscrpljivanja’, kaže vojni analitičar
• Alžir: U akciji vojske protiv otimičara poginuo i veći broj talaca

Ilustracija: Dominic McKenzie/The Observer/The Guardian

Prikaz knjige Matthewa Goodwina „Values, Voice and Virtue: The New British Politics / Vrednosti, glas i vrlina: nova britanska politika“, Penguin Books 2023.

Radikalni američki sociolog C. Wright Mills pisao je 1956. godine o nečemu što je u naslovu svoje knjige opisao kao Elitu moći. Američka elita, primetio je, predstavlja „kompaktan društveni i psihološki entitet“ koji se „uzdiže iznad nižih slojeva populacije službenika i radnika“ i čije vrednosti su „diferencirane“ u odnosu na „niže klase“. „Svi njihovi sinovi i kćeri“, dodaje, „pohađaju koledže, često posle privatnih škola; zatim se venčavaju između sebe… kada se dobro udaju ili ožene, stiču pravo da poseduju, zauzimaju pozicije, donose odluke.“

Sedam decenija kasnije, u novoj knjizi pod naslovom Vrednosti, glas i vrlina, britanski politikolog Matthew Goodwin na sličan način govori o „novoj eliti“ u Britaniji. Već prepoznatljiv pristup temi koji Goodwin usvaja oslanja se na radove komunitarističkih i „post-liberalnih“ mislilaca iz nekoliko poslednjih godina. Britanija je dobila „novu dominantnu klasu“ koja je zauzela institucije i nameće ostatku nacije svoje „radikalno progresivne kulturne vrednosti“, udaljavajući se od konzervativnog instinkta većine.

To je slika koju bi Mills odmah prepoznao. „Usvojeni identitet ambicioznih i uspešnih diplomaca elitnih škola“, piše Goodwin, „pruža im presudno važan kolektivni osećaj jedinstva“ i „oblikuje njihove vrednosti i lojalnost kolektivu“. Takav osećaj zajedničkog identiteta „učvršćen je društvenim mrežama na kojima se oglašavaju diplomci sličnih elitnih univerziteta. Pripadnici ove elite najčešće stupaju u brak unutar iste grupe.“

Sličnost zapažanja između kojih stoje decenije ne treba da nas iznenadi. Ideja o zasebnoj novoj eliti definisanoj obrazovanjem i prihvaćenim vrednostima, koja zauzima dominantan položaj u odnosu na populaciju ostalih ljudi, ima dugu predistoriju i često je korišćena tokom 20. veka. Korene aktuelne debate o novoj eliti treba tražiti u 70-im godinama 20. veka. Barbara Ehrenreich i njen suprug John objavili su 1977. rad u koma su skovali frazu „profesionalno-menadžerska klasa“. U tekstu su opisali nastajanje nove klase profesionalaca sa univerzitetskim diplomama – od inženjera i pripadnika srednjeg menadžmenta do socijalnih i kulturnih radnika – koja se razlikuje od stare srednje klase i suštinski je važna za funkcionisanje kapitalizma. Barbara i John Ehrenreich su se nadali da je tu klasu moguće mobilisati za progresivne ciljeve. Ali, upozoravali su, ista klasa može proizvesti nešto što „na prvi pogled izgleda kao kontradikcija: anti-radnički radikalizam“.

Mnogi na levici već nekoliko godina tvrde da smo upravo to i dobili. Jedna od najbeskompromisnijih analiza „anti-radničkog radikalizma“ dolazi iz pera američke naučnice Catherine Liu, u knjizi pod naslovom Skupljači vrlina.

Oslanjajući se na rad bračnog para Ehrenreich, Liu tvrdi da je profesionalno-menadžerska klasa na univerzitetima, u ekspertskim institucijama i nevladinim organizacijama prerasla u elitu koja „u svojim osobenim kulturnim preferencijama i ukusu pronalazi opravdanje za nepokolebljivi osećaj superiornosti u odnosu na radne ljude“; elitu koja „zamagljivanje istine, balkanizaciju i formiranje interesnih grupa pretpostavlja pokušajima istinskog preobražaja društvenog poretka“. Pripadnici ove elite prisvajaju sebi razne vrline kao sredstvo potvrđivanja sopstvenih vrednosti. To je grupa koja na više načina odgovara onome što Goodwin opisuje kao „novu elitu“.

Prikaz profesionalno-menadžerske klase koji nudi Catherine Liu mnogo je oštriji od Goodwinovog. Takođe je realističniji. Liu ne tvrdi da su skupljači vrlina nova vladajuća klasa. Kao sledbenici Berniea Sandersa, najviše joj smeta to što nova klasa, nakon što je odbacila klasno utemeljenu politiku i prihvatila „performativnu transgresivnost“, sprečava stvarnu društvenu promenu. Dok Goodwin tvrdi da je „uzrok današnjih političkih turbulencija“ preuzimanje kontrole nad društvom od strane „radikalno osvešćenih“, Liu shvata da je nova elita zapravo proizvod, a ne uzrok političkih turbulencija, jedna od posledica demontiranja masovnih pokreta za društvene promene.

S druge strane, Goodwin je uveren da pripadnici nove elite „upravljaju Britanijom“, nakon što su potisnuli staru vladajuću klasu „aristokrata, zemljoposednika i industrijalaca“. Ideja da Gary Lineker ili Mehdi Hasan, britanski novinar naseljen u Sjedinjenim Državama, ili Sam Freedman, istraživač u Institutu za državnu upravu (koje Goodwin nabraja kao ključne predstavnike nove elite), utiču na naše živote više nego Rishi Sunak ili Andrew Bailey, guverner centralne banke, najblaže rečeno je neuverljiva. Isto tako, tvrdnje da ljudi koji su odgovorni za politike štednje, zakone koji su uništili sindikate i smanjivanje plata medicinskih sestara i radnika na železnici zapravo ne kontrolišu poluge moći u ovoj zemlji zapanjujuće su kratkovide i pokazuju da je post-liberalna briga za radničku klasu performativna, isto koliko i anti-rasizam „nove elite“.

Istina je da je nova generacija mislilaca i aktivista pomogla da se konsoliduje nova kultura koja više polaže na identitetsko mišljenje i sklonija je cenzuri (ali i manje rasistička, spremnija da prihvati prava žena i gej populacije). Ipak, tvrdnje da je to nova vladajuća klasa ukazuju na slabo razumevanje načina na koji moć funkcioniše i na to gde su njeni pravi izvori.

Liberali koji sede u medijima, ekspertskim grupama i na univerzitetima nesumnjivo učestvuju u oblikovanju nacionalnog dijaloga. Ali sve to nije ni približno tako jednostavno kao što Goodwin tvrdi. On navodi istraživanja koja pokazuju da većina novinara pripada levici. Ipak, razgovori koji se vode u medijima o pitanjima kao što je politika „zaustavljanja čamaca“ ili dogovor postignut s Ruandom ne mogu se opisati kao „levičarski“. Naprotiv, jezik koji je nekada bio rezervisan za krajnju desnicu sada bez ustezanja koriste poznati komentatori najvećih medija. Moglo bi se tvrditi da ljudi poput Goodwina utiču na javnu debatu više nego „nova elita“ na koju upire prstom.

Pre desetak godina Goodwin je upozoravao da bi se glasači mogli pomeriti ka reakcionarnim pozicijama usled delovanja „toksične i zlonamerne grupe kreatora javnog mnjenja koji seju seme ksenofobije, protesta i podela“ zloupotrebljavajući problem imigracije. Goodwin danas pozdravlja dogovor o deportovanju imigranata u Ruandu i skreće pažnju torijevaca na „važnost kulturnih pitanja“. Na njegovom primeru se vidi kako preterana opsednutost „novom elitom“, uz premalo uvida u stvarne izvore društvene i ekonomske moći, vodi u politike koje bi stari Goodwin opisao kao „toksične“.

The Guardian, 16.04.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 29.04.2023.