Dobre i loše strane Tilersonove smene

Povezani članci

• Moguć gubitak 75.000 radnih mjesta nakon Brexita
• Nova faza u odnosima Kine i EU-a
• Analiza IFIMES-a: Između primirja i američko-ruskog plana B
• Odbijena Trampova tužba u Pensilvaniji
• “Dr. Propast” Nouriel Roubini ne vjeruje za sada na povratak inflacije na cilj Fed-a od 2 posto
• Mogući teroristički napad u Mančester areni, najmanje 22 mrtvih

Foto: EPA-EFE/MICHAEL REYNOLDS

Smene u vrhu američke administracije glavna su tema kolumnista vodećih britanskih i američkih časopisa, čiji se novinari, između ostalog, bave time ko će žaliti za Reksom Tilersonom (Rex Tillerson), a ko ne, ali i pitanjem – hoće li Mike Pompeo biti bolji ili gori?

Oni podsećaju i na sve nedostatke Tilersonove vladavine u Stejt dipartmentu, ali i na izazove koji se nalaze pred novim državnim sekretarom.

“Reks Tilerson će nedostajati samo nekolicini ljudi, ali sigurno neće zvaničnicima Stejt dipartmenta čije je živote preokrenuo reformom koja, kako se čini, nije imala nikakav cilj. Neće nedostajati ni diplomatama i stručnjacima koje je ignorisao i podrivao, kao ni stranim diplomatama,” piše En Eplbom (Anne Applebaum) na početku svog komentara u Washington Postu posvećenog odlazećem državnom sekretaru SAD-a.

Tilerson nije imao impresivnu zaleđinu u diplomatiji i politici, i niko nije bio siguran da ga predsednik sluša, a samim tim i da li je onda vredno razgovarati sa njim, piše Eplbom.

Nedavno sam višeg zvaničnika u američkoj diplomatiji pitala o metežu koji je konstantan, piše ona: Kako neko radi na dugoročnim projektima u tom haosu i zar tvitovi predsednika Trampa nisu zbunjujući?

“Samo ih ignorišemo”, citirala je odgovor jednog diplomate, “i nastavimo s poslom.”

“Čini se da je to bio i Tilersonov modus operandi – ali se obio o glavu. Očigledno, Trump ne želi državnog sekretara, niti bilo kog člana kabineta, koji ignoriše njegove tvitove i nastavi da radi po svom,” ocenjuje autorka Washington Posta, i dodaje: “On želi nekoga ko će reagovati na njegove stalne promene raspoloženja i ko će mu se prilagoditi.”

Ako odluči da nedelju dana vređa lidera Severne Koreje, on ne želi da čuje primedbe, piše Eplbom. Ako odluči sledeće nedelje da želi da leti za Pjongjang, onda ne želi ni tada da čuje nekakve kritike. On živi u svetu fantazija, odnosno onoga što sam stvara, a to je neprestana televizijska emisija u kojoj je on jedina zvezda. On ne želi ljude koji mu stalno govore da stvarni svet izgleda drugačije, kao i da ekstravagantni potezi mogu imati teške posledice. Iz tog razloga, osetiće da je Tilerson otišao. On je bar živeo u stvarnom svetu i nosio se sa realnim stvarima. Barem je bio na čelu kompanije koja je kupovala i prodavala naftu i gas i nije zarađivala profit od “brendova” i oglašavanja, piše komentatorka Wahington Posta.

Umesto Tilerson-a, sada ćemo imati Majka Pompea, direktora CIA-e koji se, na zahtev predsednika, složio da se sastane sa teoretičarima zavera koji veruju da Rusija nije hakovala Demokratski nacionalni odbor i koji je u izveštaju svoje agencije lagao o mešanju u izbore, zaključuje Eplbom.

“Drugim rečima, uskoro ćemo imati državnog sekretara koji je pristao da deli bar deo Trampovog sveta fantazije. Očekujte da će se spoljna politika SAD promeniti u skladu s tim.”

Otkaz Reksu Tilersonu bio neophodan zbog nacionalne bezbednosti

Likom i delom Reksa Tilersona na mnogo oštriji način, ali i novog državnog sekretara Majka Pompea, bavio se još jedan autor Washington posta, Hju Hjuit (Hugh Hewitt).

Bilo je teško naći nekoga u Beloj kući da kaže lošu reč o karakteru ili ličnosti Reksa Tilersona ili dobru reč o tome kako je obavljao svoju funkciju u državi, piše on.

Ključna mesta ostaju nepopunjena, uključujući podsekretara za kontrolu naoružanja i pitanje međunarodne bezbednosti i predstavnika SAD u misiji UN u Ženevi. Ova dva pitanja imaju direktnu vezu sa time kako će SAD kontrolisati da li Iran poštuje dogovor o nuklearnom naoružanju postignut tokom Obamine administracije.

Kancelarija državnog sekretara za upravu takođe je prazna, iako su veterani birokratije, koji su radili u vreme prethodnih republikanskih predsednika, na raspolaganju.

Tilerson takođe nije uspeo da kandiduje ni ključne ambasadore, kao što je Ričard Grenel (Richard Grenell​) koji treba da obavlja funkciju ambasadora u Nemačkoj, najvažnijoj ne-nuklearnoj snazi na svetu. Druge važne ambasade, poput onih u Južnoj Koreji, Turskoj i Južnoj Africi, nemaju čak ni kandidate za ambasadore, mada ih ima mnogo vrlo kvalifikovanih, piše Hewitt.

Bila je to iznenada i donekle gruba promena, ali neophodna za nacionalnu sigurnost, smatra kolumnista Washington Posta. Sada, ako demokratski senatori, koji su zaustavili toliko imenovanja koja se odnose na zaštitu odbrane i interes nacije, budu sarađivali sa republikancima u Senatu, naporan rad na suprotstavljanju sve jačoj Kini i sve nepromišljenijoj Rusiji može biti ubrzan.

Guardian: Tilerson bio katastrofalan za Ameriku, a Pompeo bi mogao biti gori

Čini se da je novi državni sekretar spremniji od prethodnog da prati Trumpova pravila – i to je vrlo opasna naznaka, piše londonski Guardian.

Tilerson odlazi kao jedan od najgorih državnih sekretara američke istorije. Ipak, s njegovim odlaskom i postavljanjem Mikea Pompea dosadašnjeg direktora CIA-e na njegovo mesto, stvari bi mogle postati mnogo gore za američku nacionalnu bezbednost.

Donald Trump je jasno izneo svoj stav prema diplomatiji još prvog dana predsedavanja. Odnosno da on gleda na spoljnu politiku kao zadatak za vojsku, a ne za državnu službu, smatra londonski list.

Predložio je ogromno povećanje vojnog budžeta, pokušavajući da smanji budžet državnih službi za trećinu.

Iako Trampovo nepoštovanje diplomatije nekad nije bilo sasvim jasno, dao je sve od sebe da aktivno potkopa svog državnog sekretara, kritikujući ga u nekoliko navrata u javnosti.

Stoga, činjenica da ga je putem Twittera obavestio o otpuštanju ne bi trebalo da je iznenadila Tilersona, ocenuje list.

Predano je radio kako bi opustošio državne službe, ne ispunjavajući ključne zahteve pozicije koju je obavljao, i to kroz stopiranje zapošljavanja, što je na kraju doprinelo jačanju neprijateljskog okruženja i niskom moralu, ocenjuje njegov rad ovaj britanski medij.

Najviše državne diplomate podnele su ostavku tokom prošle godine, što je pokrenulo talas odlazaka diplomata na svim nivoima, a samim tim i slabljenja diplomatskog kora.

Guardian procjenjuje da bi trebalo nekoliko godina da se izgradi državni sektor nakon štete koju su naneli Trump i Tilerson.

Predvodeći Ameriku u pregovorima sa svetom, smatra list, Tilerson je bio totalna katastrofa, ali su ipak njegovi politički stavovi bili znatno umereniji od onih koji su direktno stizali od Trampove administracije.

Ako i kada Pompeo zameni Tilersona, trebalo bi da budemo duboko zabrinuti zbog njegovih ratobornih pogleda koji bi Ameriku mogli dovesti do presudnih odluka u spoljnoj politici, smatra londonski dnevnik.

Ovakav razvoj događaja mogao bi biti dokaz da bez obzira koliko stvari loše izgledaju, u administraciji Donalda Trampa, uvek može biti gore, zaključuje Guardian.

Kako će izgledati Stejt dipartment?

I diplomatski dopisnik Guardiana Đulijan Borger (Julian Borger) se bavi aktuelnim rotacijama na ključnim državnim pozicijama i ocenjuje da je Tillerson bio loš menadžer imajući u vidu da je postavljen na ovu poziciju zbog navodnog korporativnog iskustva. Većina stručnjaka i šefova odeljenja se osećala potcenjeno i isključeno iz donošenja odluka, u kojima je dominirala manja skupina okupljena oko Tilersona.

U poređenju s njim, Pompeo ima značajnu podršku CIA-e, gde se smatra prvakom agencije i efikasnim menadžerom. Čini se i da ga predsednik sluša, a to je za osoblje u državnim službama, kao i za spoljne saradnike, značajno poboljšanje.

Nedostatak je što se diplomatima, američkim i savezničkim, možda neće svideti ono što čuju. Tilerson je garantovao faktor kontinuteta u spoljnoj politici SAD-a, i barem neku uzdržanost ili protivtežu nekim od Trampovih poteza u vezi s Iranom, Rusijom, Severnom Korejom, trgovinom i klimom, smatra Borger. U većini slučajeva ovo će se promeniti. Pompeo se pokazao pre svega kao lojalni saradnik.

Postavlja se pitanje koliko dugo može totalna lojalnost preživeti u odnosu na zahteve vođenja američke državne diplomatije, kaže na kraju novinar Guardiana.

RSE