Andraš Nemet: Ukrajina bi mogla da prođe sa Putinom kao Finska sa Staljinom 1939-40. godine

Povezani članci

• Samit o Ukrajini u Parizu: Učesnici dogovorili primirje u Istočnoj Ukrajini
• Evro kao izvor evropskih problema
• Rasplet trostrukog ubistva u Parizu: Interni obračun ili osveta?
• Saudijska Arabija i Iran učvršćuju obnovljene veze
• Veliko povlačenje i kraj američkog doba
• Najsmrtonosniji požar u Kaliforniji od 1933. godine

Foto: ALEXANDER NEMENOV/AFP via Getty Images

Sovjetski Savez je 1939. napao Finsku pod lažnim, izmišljenim izgovorom, a kao i Ukrajinci u sadašnjem ratu, Finci su se dugo držali pred nadmoćnošću. Na kraju su bili primorani da se predaju, izgubili desetinu zemlje i nametnuta im je neutralnost. Sve ovo bi moglo da se desi i Ukrajini.

Finska artiljerija stacionirana na teritoriji Karelije je 26. novembra 1939. bez povoda napala naselje Majnila na sovjetskoj strani granice, a sedam ispaljenih projektila je ubilo četvoro vojnika. Četiri dana nakon ove akcije, 450.000 vojnika Crvene armije pokrenulo je ofanzivu da razbije finske snage koje su pretile Lenjingradu – tako su barem u Moskvi objasnili uzrok izbijanja sukoba, konflikta koji je kasnije postao poznat kao Zimski rat.

Finci su pozvali na zajedničku istragu o incidentu, ali ništa od toga se nije ostvarilo. Tako je dugo ostajalo nejasno kako su Finci mogli ijednim projektilom da pogode Majnilu s obzirom da je njihova artiljerija bila toliko daleko od granice da nije imala domet koji bi bio potreban za tako nešto. A i to se ispostavilo čak nekoliko decenija kasnije da je u tajnoj klauzuli Pakta Molotov-Ribentrop iz 1939. godine pored istočne polovine Poljske i Baltički region bio namenjen Sovjetima.

Sovjeti su očekivali brzu i ubedljivu pobedu, verujući da će svog severozapadnog suseda, koji je postao nezavisan nakon pada carske Ruske imperije, 1917. godine, baciti na kolena za nedelju ili dve. U Moskvi su bili toliko sigurni u uspeh munjevitog rata da dok su upozorili vojnike da tokom brzog proboja paze da ne uđu i u Švedsku, vrhovna komanda je već naručila od Dmitrija Šostakoviča muzičku kompoziciju koju su planirali da sviraju na Sovjetskoj paradi u Helsinkiju.

Međutim, Sovjeti nikada nisu stigli do Helsinkija. Ispostavilo se da su u pravu bili oni malobrojni koji su Staljinu objašnjavali da s druge strane granice ima toliko šuma, jezera, reka i močvara da je u toj regiji nezgodno koristiti tenkove i tešku artiljeriju. Finci su se herojski držali više od tri meseci, nanevši ogromne gubitke sovjetskoj vojsci koja je inače imala ogromnu nadmoć. Dok je na finskoj strani poginulo 26.000 ljudi i uništeno trideset tenkova, na drugoj strani je život izgubilo oko 150.000 sovjetskih vojnika, a njihova vojska je izgubila oko dve hiljade tenkova i više stotine aviona.

Većina tenkova je onesposobljena Molotovljevim koktelima. Boce punjene zapaljivim materijalom i punjene tkaninom koja je služila kao fitilj već su korišćene u Španskom građanskom ratu, ali imenodavci su bili Finci.

Naime, sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov u prvim danima rata je tvrdio da vojska ne bombarduje Helsinki, nego samo isporučuje pomoć u vidu paketa namirnica stanovnicima finske prestonice. Bombe su tada Finci nazvali „Molotovljeve korpe za hleb“, a kasnije su flaše votke punjene kerozinom i lakim benzinom (čak su ostavljali na flašama etiketu radi zavaravanja) dobili ime „Molotovljevi kokteli“.

Finci su – kao i Ukrajinci koji se danas bore protiv agresije koju je 24. februara pokrenuo ruski predsednik Vladimir Putin – uglavnom vodili gerilski rat. Male jedinice su se brzo kretale i to ponajviše na skijama, zamarale su svojim stalnim napadima Sovjete koje ne bi mogle da pobede na otvorenom, u samo jednoj, većoj bici. Veoma puno sovjetskih vojnika je umrlo ili onesposobljeno zbog neuobičajeno jake hladnoće od minus 40 stepeni, pošto mnoge jedinice nisu dobile adekvatnu odeću.

Fincima je pomoglo i to što su uniforme i borbena vozila napadača bile kaki boje, što znači da su se mogli videti izdaleka u snežnom krajoliku, a Finci su napadali u beloj uniformi, obično u sumrak. Mnogo je značila i činjenica da su u finskom generalštabu služili generali sa velikim iskustvom, delom obučeni u ruskoj vojsci u carskim vremenima – uključujući glavnokomandujućeg Karla Gustava Emila fon Manerhajma – nasuprot tome sovjetska armija se još nije oporavila od staljinističkih čistki, kojom prilikom je vrhovna komanda obezglavljena.

Finska je dobila izuzetno malu inostranu pomoć — Švedska je takođe odbila da pomogne svom susedu — i do februara 1940. postalo je kristalno jasno da će, iako Sovjeti imaju višestruko veće gubitke, do kolapsa neizbežno doći pre ili kasnije. Da bi to sprečili, Finci su u martu potpisali mirovni ugovor, kojim je Sovjetski Savez zauzeo desetinu teritorije Finske – Moskva je najviše prisvojila u Kareliji – i dobila pravo da tamo upravlja svojim bazama. Finci su – nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez 1941. – ušli u rat na strani Berlina i privremeno povratili izgubljene teritorije. Ali 1944. godine Crvena armija je ponovo okupirala Kareliju, a sporazum iz 1940. ponovo je stupio na snagu.

Zimski rat ima posledice koje se protežu sve do danas. Helsinki je morao da prihvati finlandizaciju, koja ozbiljno ograničava suverenitet zemlje, odnosno da pristane na neutralnost, da i u svojoj unutrašnjoj politici vodi računa o interesima Moskve: svagdašnje vlade moraju da demonstriraju prijateljstvo sa Moskvom i da iskorene antisovjetske manifestacije. Nije slučajno što, uprkos raspadu Sovjetskog Saveza 1991. godine, Finska još uvek nije ušla u NATO, mada ima odbrambeni ugovor sa Sjedinjenim Državama koji praktično garantuje zaštitu nezavisnosti ove baltičke države.

Međutim, kao rezultat krize u Ukrajini, nešto se promenilo u Finskoj: sve više ljudi se zalaže za ulazak u Severnoatlantsku alijansu. Zagovornici članstva u NATO-u će se sigurno setiti šta je Putin rekao 2013. o Zimskom ratu. „Cilj akcije je bio da se isprave greške napravljene prilikom uspostavljanja finsko-ruske granice 1917. godine“, rekao je on u svojstvu predsednika Rusije. Finci verovatno neće zaboraviti ni to da je, prema mišljenju nekolicine istoričara, pravi cilj rata 1939. godine bio potpuna aneksija zemlje, a to je skinuto sa dnevnog reda samo zbog herojskog otpora koji je ojačao finsku nacionalnu svest.

Prevela: Kristina Orovec, Autonomija.info