Patriotsko izveštavanje

Povezani članci

• Kremlj šalje istražitelje u Ankaru
• Što je metaverzum i kako će funkcionirati?
• Teror u Parizu: ISIS-ovac zaklao policajca i njegovu suprugu, Francuska na nogama
• Demokratizacija rada
• Nevrijeme prouzrokovalo vjerovatno najveću štetu u historiji Slovenije
• U Britaniji se održavaju parlamentarni izbori

Foto: Davidbena/Wikimedia Commons

Novi rat protiv Hamasa ponovo je usmerio pažnju na način izveštavanja izraelskih medija o višedecenijskom konfliktu sa Palestincima. Nakon prvobitnog šoka izazvanog užasnim slikama sa lica mesta i skoro identičnim izveštajima usmerenim na informisanje javnosti o metama napada, broju žrtava i pokušaju da se događaji rekonstruišu, medijski sadržaj se razdvojio prema nekoliko važnih aspekata. Jezik kojim se o događajima govori, odnos prema palestinskim žrtvama i promišljanje političkih alternativa elementi su po kojima se može videti razlika između desničarskih medija (državni kanal Kan 11, Kanal Kneset, Kanal 12, Kanal 14 i najčitaniji štampani mediji Israel HaYom, Yedioth Aharonot, Maariv) i dva informativna medija sa levice, lista Haaretz i portala (Siha) Mekomit.

Većina izraelskih medija ideološki pripada političkoj desnici, odlikuje ga pristrasno i neobjektivno izveštavanje o palestinsko-izraelskom sukobu. Novinari se drže zadatih okvira koje postavlja patriotski narativ, a koji podrazumeva da se vojska nikada ne napada, dok s druge strane svoju demokratičnost vežbaju kritikom političkog vrha. Međutim, nije u pitanju ozbiljno suprotstavljanje ratnim planovima i akivnostima vlade, već se ono kreće u sigurnoj zoni: novinari obično propituju da li je reakcija prema neprijatelju bila dovoljno jaka i upozoravajuća. To se dešava i sada.

Ostrašćeni jezik i zapaljiva retorika koje mediji sa desnice po pravilu koriste u javnom govoru ne samo da se tolerišu, već se i ohrabruju jer se smatraju dokazom rodoljublja. Poslednjih nedelju dana izraelska javnost je izložena teškim rečima („sravniti“, „zbrisati“, „uništiti Gazu“) bez kritičke reakcije, jer je osvetnički ton prećutno prihvaćen kao način da se izraze bes, strah i nemoć koju osećaju izraelski građani nakon brutalnog napada Hamasa. Proces dehumanizacije Palestinaca već dugo je prisutan u javnom govoru. Ovog puta, međutim, otišlo se i korak dalje. Smatrajući da palestinska organizacija nije dovoljno poznata i da poruka ostatku sveta neće biti razumljiva, premijer je pooštrio ton upoređujući Hamas i ISIL. Desničarski mediji su prihvatili poređenje, te se sada govori o HamasISILu. Kao retorička sredstva se koriste i traumatični događaji iz istorije (napad Hamasa se poredi sa Šoom, hamasovci se nazivaju nacistima) čiji je cilj jačanje povezanosti Izraelaca kroz sećanje na proživljenu kolektivnu traumu. Ne objašnjavaju se razlozi upotrebe navedenih poruka, da li su one utemeljene i korisne, već se ide na njihov efekat.

Druga tačka u kojoj se mediji razlikuju jeste način izveštavanja o palestinskim žrtvama. Dok se, po svemu sudeći, sprema kopnena invazija Gaze, izraelski mediji ne ukazuju na posledice koje će osetiti sve strane u sukobu, a zanemaruje se i dan posle. Mediji izneveravaju svoju ulogu čuvara javnog interesa i pokazuju se kao partneri vlade i vojske združeni oko zaštite zajedničkog narativa. Ne govori se o humanitarnoj katastrofi, ne emituju se slike iz Gaze. Ako se u programima o upozorenju vojske stanovnicima Gaze da napuste područje govori kao o humanom gestu, za koji se koristi neutralna reč „evakuacija“ bez razmišljanja da li je moguća, ili se poziva na nemilosrdnu reakciju predstavljajući je kao neminovnu, onda to više liči na propagandu nego na informisanje građana.

Dok je izraelska javnost mogla da sazna mnogo informacija o izraelskim žrtvama Hamasovog napada, bombardovanje Gaze se opisuje hladnim, tehničkim i formalnim jezikom u kom nema mesta za detalje o poginulim Palestincima. Gledalac televizije ili čitalac novina ne biva upoznat da se i ovde radi o civilnim žrtvama, da su u pitanju deca, žene, stari ljudi, baš kao što je to bio i slučaj sa izraelskim žrtvama Hamasa. O njima se ne zna ništa sem njihovog palestinskog (neprijateljskog) identiteta, čime se sužava prostor za moguću empatiju. Nijedan podatak o životu poginulih se ne saopštava izraelskoj javnosti, palestinske civilne žrtve ostaju daleko, a posebno se izbegava da se kaže da su stanovnici Gaze očajni i da im spas izgleda nezamisliv. Novinari navedenih medija nisu nikada izveštavali sa okupiranih teritorija, niti njihove redakcije smatraju da je neophodno da sada imaju svoje nezavisne izvore u Gazi. Oni su se i u prošlosti oslanjali na informacije koje vojska pruža u svojim izveštajima, a tako je i ovog puta.

Situacija je drugačija u medijima koji zastupaju vrednosti levice. Izraelski čitaoci često besno reaguju na kolumne koje pišu Gidon Levi i Amira Has. Međutim, olako se previđa da su u pitanju novinari koji svoje stavove zasnivaju na onome što su videli na terenu. Gidon Levi ne piše samo komentare, već svake nedelje izveštava čitaoce o tome šta se dešava na Zapadnoj obali (iz Gaze, koja je pod blokadom 17 godina, nijedan izraelski novinar ne izveštava). Njegove reportaže je mučno čitati, pune su bola i nepravde koju Palestincima nanose naseljenici i vojska. Ali to što je prošle nedelje bio u gradovima na jugu i svedočio o izraelskim žrtvama, ne sprečava ga da sada piše o Gazi jer oseća da je to njegova moralna obaveza.

Bez uvida u nesreću kroz koju prolazi druga strana nema novih političkih alternativa. Desničarski mediji nude čvrstu ruku kao rešenje i do sada je ovaj put uvek imao većinsku podršku građana. Ali je vodio i u nove ratove. List Haaretz i portal (Siha) Mekomit pokušavaju da ostrašćeni ton zamene analitičkim razmišljanjem o poukama i kontekstu sukoba. Za Izraelce je sada veoma teško da slušaju o patnji stanovnika Gaze, ali pozivanje na humanističke vrednosti u ovom trenutku je važnije nego u redovnim okolnostima kako bi se sačuvalo društvo od raspada. Nije reč samo o izazivanju empatije u izraelskim građanima, već o nužnosti da se otvori prostor za drugačije političko razmišljanje koje jedino može spasiti oba društva.¹

Izrael je pre nekoliko dana dobio vanrednu vladu kojoj su se iz opozicije priključili (jedva su to dočekali) dva bivša načelnika generalštaba, Beni Ganc i Gadi Ajzenkot. Iako već godinama u politici, čini se da su pre pozvani zbog svog iskustva u ratovanju s Gazom nego zbog novih ideja. U redu za ulazak u vladu stoji i politički jastreb Avigdor Liberman, koji je svoj pristanak uslovio „stvarnom namerom članova vlade da unište Hamas“. To su oštre i opasne reči kojima hoće da zadovolji javnost, ali koje će odvesti izraelske i palestinske građane u ponor. Ako su političari zaboravili, mediji bi morali da se sete da je Izrael već bio na istom mestu (2021. godina nije bila tako davno) i da nikakvo dobro iz toga nije proizišlo.

Peščanik.net