ENG
Jan-Werner Müller: Demokratije nisu u „povlačenju“
Autor/ica 👤Jan-Werner Müller
Povezani članci
Umesto grube represije, novi autokrati koriste špijunski softver da identifikuju disidente. Umesto tajnih agenata, šalju finansijsku inspekciju u nevladine organizacije ili medijske kuće.
Piše: Jan-Werner Müller
Izgleda da će 2023. biti još jedna loša godina za demokratiju. Odigralo se nekoliko državnih udara u Africi. Tunis – zemlja dugo hvaljena kao svetao primer uspešne demokratske tranzicije posle arapskog proleća – prolazi kroz konsolidaciju autoritarnog (i ksenofobičnog) režima. Čini se da je Donald Trump na dobrom putu da osigura republikansku nominaciju za američke predsedničke izbore 2024.
Veoma je važno kako takav razvoj događaja opisujemo. Jer znamo da izbor reči proizvodi posledice. Nažalost, neke od reči korišćenih da se opiše globalna recesija demokratije imaju neželjene efekte. Jedna od njih je „povlačenje“ – reč koja sigurno doprinosi neobičnoj pasivnosti prodemokratskih snaga.
Svet se ne „vraća“ režimima kakve pamtimo iz prošlosti, današnje dinamike i okolnosti nisu one koje već dobro poznajemo i razumemo. Prihvaćeno konvencionalno mišljenje nas uči da je najveća prednost demokratije, koja ni sama nije imuna na greške, to što je sposobna da na učinjenim greškama uči i prilagođava se. Po tome su se demokratije razlikovale od drugih političkih sistema. Međutim, nove autoritarne snage pokazuju da su i same sposobne da se prilagođavaju i uče na greškama, bilo sopstvenim ili greškama svojih prethodnika i saveznika.
Zapravo, moderni autokrati imaju gotov priručnik sa uputstvima za konsolidaciju, vršenje i čuvanje vlasti, a efikasnost tehnika koje koriste u velikoj meri zavisi od sposobnosti da sačuvaju bar neka od spoljnih obeležja demokratije. Kao što su pokazali Sergei Guriev i Daniel Treisman, režimi novih spin diktatora nimalo ne liče na nasilne ili čak genocidne „diktature straha“ 20. veka. Oni odbacuju otvoreno korišćenje represije za jačanje svojih pozicija. Takođe izbegavaju direktno kršenje zakona i pravosudni sistem radije stavljaju u službu ostvarivanja svojih ciljeva koristeći ono što neki autori nazivaju „autokratskim legalizmom“.
Novi autokrati su fokusirani na manipulisanje javnim mnjenjem, uz istovremeno potkopavanje demokratskih normi i institucija na kojima temelje svoj legitimitet. Na primer, umesto grube represije po starom modelu, koriste moderne tehnologije nadziranja i špijunske softverske pakete da identifikuju potencijalne disidente. Umesto da šalju pripadnike tajnih službi da usred noći nekome lupaju na vrata, šalju finansijsku inspekciju da pronađe propuste u knjigovodstvu nevladine organizacije ili medijske kuće.
Spin diktatori po potrebi sami fabrikuju nove „činjenice“ na terenu. Na primer, ekstremno desnim populistima u Poljskoj i Mađarskoj pošlo je za rukom da Evropsku uniju drže u zabludi dovoljno dugo da konsoliduju vlast potpunom reorganizacijom institucija u zemlji, uz promenu njihovog personalnog sastava. Šteta koju su napravili nije nepopravljiva, ali to svakim danom postaje sve teže.
To ne znači da su današnji autokrati politički čarobnjaci sposobni da sve ljude drže u zabludi sve vreme. I oni prave mnogo grešaka koje im mogu ugroziti vlast, dok u rezervi uvek imaju nasilje i druga sredstva otvorene represije. Ruskom predsedniku Vladimiru Putinu nije bilo teško da posle invazije na Ukrajinu odustane od svih privida zakonitosti ili tolerancije prema neistomišljenicima. Ipak, poenta s početka teksta stoji: ovo nije jednostavan povratak autoritarizmu kakav nam je poznat iz prošlosti.
Povlačenje je u svakom pogledu pogrešan izbor. Kao i fraza „erozija demokratije“, povlačenje upućuje na zaključak da je ovo neka vrsta slučajnosti ili čak kvazi-prirodni proces. Što nije tačno, jer autoritarni političari rade po planu koji često prepisuju jedni od drugih. Kada je mađarski premijer Victor Orbán jednom pokazao kako se EU može držati u mraku da bi se kupilo vreme za konsolidaciju autokratije, drugi su učinili isto, uključujući i vladajuću partiju u Poljskoj.
„Povlačenje“ takođe implicira da je tekuća recesija demokratije linearan proces. Kao što primećuju Seán Hanley i Licia Cianetti, tako „rizikujemo da prihvatimo intelektualna ograničenja tranzicione paradigme iz 90-ih godina, samo s obrnutim predznakom“. U oba slučaja dominantno je uverenje da se svi već kreću istom putanjom. S tom razlikom što je neutemeljeni optimizam (svi napreduju ka robusnijim oblicima demokratije) zamenjen neutemeljenim pesimizmom (sve demokratije su u fazi „erozije“).
U stvarnosti, mišljenje da današnji svet prolazi kroz sveobuhvatno i neizbežno pomeranje ka autokratiji jednako je neutemeljeno kao i mišljenje da je demokratija bezbedna. To potvrđuje činjenica da autoritarni populisti mogu izgubiti vlast na izborima – mada ne uvek.
Dinamika tih fluktuacija vidljiva je na primeru Češke i Slovačke. U Slovačkoj, posle perioda liberalnog otpora autoritarizmu i korupciji, Putinu naklonjeni arhipopulista Robert Fico je na putu da se posle vanrednih izbora vrati na vlast. Možda reč povlačenje treba zameniti rečju „zanošenje“ koju Hanley i Cianetti predlažu kao najbolji opis za ovu često nepredvidljivu cik-cak putanju.
Ako prihvatimo pretpostavku da se demokratije kreću pravolinijskom, praktično neizbežnom putanjom u pravcu autoritarizma starog stila, propuštamo priliku da ispitamo moguće puteve izlaska iz novog autoritarizma. Pre izbora na kojima se odlučuje o sudbini autoritarnih političara na vlasti – kao u Mađarskoj prošle godine ili u Turskoj ranije ove godine – liberalni komentatori imaju jasnu viziju poželjnog ishoda; ali nemaju bogzna šta da ponude na temu plana za prvi dan posle glasanja.
Možda iz njih govori fatalizam; jer niko, zapravo, ne očekuje smenu vlasti. Ali to može biti i posledica intelektualne lenjosti autora koji se zadovoljavaju gotovim lekcijama iz prethodnih tranzicija – zanemarujući tako nove elemente u današnjim autokratskim sistemima. Trebalo bi da prihvate činjenicu da su u poređenju s nomenklaturom iz komunističke ere ljudi koji danas podržavaju nove autoritarne snage motivisani sasvim drugačijim podsticajima. Ljudi s visokim ulozima u kleptokratskoj mafijaškoj državi i korumpiranoj vojsci nemaju interesa da sedaju za pregovarački sto.
Generalizacije – poput onih utemeljenih na iskustvu prošlosti – vode na pogrešan put. U tome je stvar. Da bismo sačuvali, obnovili i globalno promovisali demokratiju, potrebne su nam detaljne analize svakog pojedinačnog slučaja, a ne samo uopštena zapažanja o „globalnim trendovima“.
Preveo Đorđe Tomić
Autor/ica 👤Jan-Werner Müller
