Pogrešan raspored časova

Povezani članci

• Sramotna odluka suda u Rusiji: Pussy Riot krive za huliganizam u crkvi
• Češka je Holodomor proglasila genocidom nad ukrajinskim narodom
• Demonstranti u Iranu zapalili kuću ajatolaha Homeinija
• Vanredno stanje: Više od 500 uhapšenih u Kašmiru
• Habermas i kožne pantalone
• Novi Zeland: Raste broj žrtava terorističkog napada na džamije

Škola u Njujorku neće početi pre Dana rada (7. septembar), ali su u Džordžiji neke oblasti već početkom avgusta počele s nastavom, iako se u toj državi dnevno registruje 3.000 novih slučajeva zaraženih korona virusom – više od Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva zajedno. Škole su otvorene u okrugu Polding, kod Atlante, mada je među članovima srednjoškolskog fudbalskog tima izbila zaraza. Učenici su na mrežama delili fotografije prvog dana u srednjoj školi, na kojima se vide gužve po hodnicima dok većina tinejdžera ne nosi maske. Brajan Otot, okružni školski načelnik, kaže da gužva nije suprotna „protokolima“, te da je „maska lični izbor i da ne bi bilo moguće sprovesti naredbu o nošenju“. Školski upravnici su, međutim, upozorili učenike da će biti kažnjeni ako nastave da objavljuju „negativne“ slike.

Načelnikova izjava je oličenje inata, poricanja i osobene vrste defetizma – što su faktori koji su doprineli žalosno lošim pripremama za otvaranje škola širom SAD. Kada je u maju broj novih slučajeva u većem delu zemlje opadao, možda je bilo moguće poverovati da će do jeseni biti lako, kako je predsednik Tramp tvitovao, „OTVORITI ŠKOLE!!!“ Za razliku od njega, mnogi su istinski zabrinuti za ranjive delove zajednice i žele da se škole otvore zato što su neka deca bezbednija u školi nego kod kuće. Neke porodice zapadaju u krizu ako roditelj ili staratelj (često majka) mora da ostane sa decom umesto da ode na posao.

Međutim, kako je gradonačelnica Čikaga Lori Lajtfut rekla prošle nedelje, kada je najavila da će se sva nastava u njenom gradu održavati na daljinu bar do novembra, „tok pandemije je promenio okolnosti našeg života ”. Slične odluke donete su u Los Anđelesu, San Dijegu, okrugu Majami-Dejd, Filadelfiji i Hjustonu. U pojedinim mestima naprosto nije bilo dovoljno pripreme. U Njujorku ima preko milion učenika i mada je virus u opadanju, gradonačelnik Bil de Blazio predstavio je neadekvatan plan koji se oslanja na osoblje i opremu koji ne postoje, a koji grad ne planira da plati, samo da bi se nastava sa fizički prisutnom decom održavala od jednog do tri dana u sedmici. Majkl Malgru, predsednik Ujedinjene federacije nastavnika, smatra da bezbednosni standardi grada „nisu dovoljni“.

Srećom, još uvek je vrlo mali broj dece koja su preminula od kovida-19, ali ona ipak mogu teško oboljevati i imati visoku koncentraciju virusa u telu (titar). (Fejsbuk je uklonio video snimak Trampa u kome on tvrdi da su deca „gotovo imuna“, zbog kršenja pravila o opasnim dezinformacijama o kovidu-19). Deca, naročito starija, mogu širiti virus: u Izraelu je ponovno otvaranje srednjih i viših škola sa popuštanjem naredbe o fizičkom distanciranju prethodilo izbijanju zaraze u široj zajednici. Analizom jednog letnjeg kampa u Džordžiji, koju je sproveo Centar za kontrolu bolesti, utvrđeno je najmanje 260 slučajeva zaraženih od oko 600 dece i osoblja. Polovina dece uzrasta od šest do deset godina bila je pozitivna, što je najviša stopa od svih starosnih grupa u kampu. Osoblje je bilo u obavezi da nosi maske, polaznici kampa nisu.

Fokus na bezbednost nastavnika i stav koji su zauzeli njihovi sindikati izazvali su besne reakcije – ovo je, na kraju krajeva, zemlja voljna da naredi nastavnicima da ugroze svoj život, ali ne i učenicima da nose maske. Nerazumni argumenti, oličeni u redakcijskom komentaru objavljenom u listu Wall Street Journal pod naslovom „Ucena za otvaranje škola“, odbacuju strahove nastavnika i optužuju ih da koriste pandemiju kako bi „izvukli još para od poreskih obveznika“. Drugi tvrde da su nastavnici „esencijalni radnici“ koji moraju da preuzmu rizike skopčane s njihovim poslom, baš kao i zdravstveni radnici, vozači ili prodavci. Ali esencijalni radnici imaju pravo da zahtevaju razumne mere bezbednosti. Zahvaljujući dobro organizovanim i politički uticajnim sindikatima, nastavnici mogu da se zauzmu za svoja prava onako kako imigranti zaposleni u mesnoj industriji ne mogu; u izvesnom smislu, ta moć povlači obavezu da se uspostave standardi koje svaki radnik u ovoj dugoj pandemiji zaslužuje.

Šta to znači za decu, roditelje i zaposlene? Neke porodice zajednički pokreću kućne „školice“; drugi se opredeljuju za privatnu nastavu. Izazov za javne politike predstavlja sudbina učenika čiji roditelji nemaju takve resurse. Kalifornija upravo isprobava neki oblik trijaže, pa otvara pojedine osnovne škole dok stariji učenici ostaju kod kuće; čuju se razni domišljati predlozi, kao što je održavanje nastave na otvorenom, ali to zahteva prostor, osoblje i budžet. Koliko god to zvučalo sumorno, najpraktičnije bi bilo da se okruzi posvete unapređenju nastave na daljinu, koja će ionako biti sastavni deo svakog rešenja.

Proletos je „nastava na daljinu“ često bila eufemizam za potpuno odsustvo nastave. Mnogim đacima to je značilo tek povremeno gledanje u ekran. Neki nisu imali ekran u koji bi gledali: samo u Los Anđelesu, četvrt miliona domaćinstava sa decom školskog uzrasta nema kompjuter sa širokopojasnom vezom. Čak i ako dom poseduje digitalni uređaj, često ga zajedno koristi više od jednog učenika, kao i roditelji koji rade od kuće. Pokušaji da se učenicima obezbedi da imaju sve što im je potrebno za učenje imali su neujednačene efekte; kao i kod toliko oblasti života pogođenih pandemijom, novca nema. Mnogim školskim sistemima, uključujući njujorški, srezani su budžeti. U okviru druge runde državne potpore u pandemiji, demokrati u Kongresu predložili su više od 400 milijardi dolara pomoći javnim školama; predlog republikanaca pokriva tek delić te sume.

Rapidna promena kursa je jedina nada za školovanje fizički prisutnih đaka, ne samo na jesen, već i narednog proleća – kada bezbedna vakcina, ako je do tada uopšte bude, još neće biti dostupna svima. To može značiti ciljano zatvaranje ili smenu zatvorenih restorana i prodavnica s otvorenima školama. U svakom slučaju će zahtevati veći finansijski, politički i društveni angažman. Nekoliko zemalja, poput Nemačke i Južne Koreje, uspele su ne samo da suzbiju virus već i da omoguće otvaranje škola na bezbedan način, koliko je to razumno moguće, uz mere kao što su obavezne maske, malobrojni razredi, masovno testiranje i stroga distanca.

Sjedinjene Države nisu postigle nijedan od tih ciljeva; straćili smo leto, dok je Tramp sejao nepoverenje i podsticao nemar. Sad preostaje da se vidi šta je moguće spasti. Za školu smo već zakasnili.

The New Yorker 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net