Tomislav Marković: Emir Suljagić je glas onih koje niko ne čuje

Povezani članci

• Evropska unija strogo osuđuje sve prijetnje protiv novinara i slobode medija
• Raspisana međunarodna potjernica za Milomirom Savčićem koji je optužen za genocid u Srebrenici
• Vijeće utvrdilo udruženi zločinački poduhvat
• Konačna presuda Ratku Mladiću
• Hrvatima kucnuo čas međusobno se istrijebiti?
• Nedžad Maksumić Maksi: Prođite ulicama grada i pokušajte naći nasmiješenog čovjeka

Tomislav Marković  jedan od najvažnijih srpskih pisaca nove generacije. Jedan od utemeljitelja kultnog književnog časopisa Beton. Dugogodišnji je kolumnista i urednik na portalu e-novine. Suradnik je našeg portala od samih početaka. 
Za naš portal analizira kandidaturu Emira Suljagića za bošnjačkog člana predsjedništva!

Emir Suljagić, jedan od osnivača koalicije “Prvi mart”, kandidat je Željka Komšića i njegove Demokratske fronte  za bošnjačkog člana Predsjedništva BiH. Dobra vest koja dolazi kao rezultat Suljagićevog dugogodišnjeg ozbiljnog političkog delovanja i posvećenog rada za proterane, obespravljene, izbegle, obične građane lišene osnovnih ljudskih prava. Odmah nakon objavljivanja Suljagićeve kandidature, Prvi mart je izdao saopštenje u kojem se kaže da “Suljagić više ne djeluje na poziciji koordinatora ove organizacije”. Redak primer poštenja na političkoj sceni, kako u BiH tako i u regionu.

Piše:  Tomislav Marković

Skica za portret

Emir Suljagić rođen je 1975. godine, odrastao je u Bratuncu, koji je zauvek napustio 1992. sa porodicom kada su srpske snage krenule u etničko čišćenje Podrinja. Od 1993. radio je kao prevodilac za vojne posmatrače Ujedinjenih nacija. Od 1996. redovno je pisao za sarajevski nedeljnik BH Dani. Od 2002. do 2004. godine, izveštavao je za Dane i londonski Institute for War and Peace Reporting (IWPR) iz Međunarodnog tribunala za zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ u Den Haagu. Završio je Fakultet političkih nauka u Sarajevu, a doktorirao 2009. u Hamburgu na Institutu za mirovna istraživanja i sigurnosne studije. Autor je knjige Razglednice iz groba, potresnog svedočanstva o genocidu u Srebrenici, kao i o godinama teškog života i mučnog preživljavanja pre jula 1995. godine. Objavio je i roman Samouk. Bio je šef kabineta Adnana Terzića, predsedavajućeg Vijeća ministara BiH, kao i savetnik gradonačelnika Sarajeva Alije Behmena.

Obavljao je dužnost ministra kulture Kantona Sarajevo od 2009. do 2011. godine, kada je dao ostavku jer nije pristao da promeni svoju odluku da ocena iz veronauke ne ulazi u prosek ocena u školama. Nakon toga, postaje idejni tvorac i jedan od osnivača Građanske koalicije Prvi mart koju čine organizacije civilnog društva, udruženja žrtava, udruženja boraca, organizacije povratnika, izbeglih i raseljenih, asocijacije i pokreti koji deluju na utvrđivanju istine i borbi protiv genocida, kao i na zaštiti ljudskih prava povratnika. Kao koordinator Građanske koalicije Prvi mart, Suljagić je učinio mnogo na registraciji birača na mestima predratnog prebivališta u Republici Srpskoj, sa ciljem da se izbeglima i proteranima, onima koji su jedva pretekli ispod četničkog noža, obezbede bar neka elementarna ljudska prava kao što je pravo glasa, te da se ne dozvoli da politička realnost stvorena ratnim zločinima i etničkim čišćenjem ostane zacementirana za svagda. U jednom saopštenju Prvog marta ova ideja obrazložena je sledećim rečima: “Svako poništavanje prijeratnog mjesta prebivališta je produžavanje genocida, nastavak etničkog čišćenja vlastitim potpisom. Tih nekoliko slova na ličnoj karti ili pasošu znači mnogo. To je znak da se borite, da prkosite onima koji bi željeli da vas nema.” Kao konačni cilj Građanska koalicija Prvi mart zacrtala je potpunu ravnopravnost svih građana i građanki Bosne i Hercegovine na celoj njenoj teritoriji. U okviru Prvog marta Suljagić je 2012. godine pokrenuo inicijativu “Glasaću za Srebrenicu” koja je za tri meseca organizovanim akcijama uspela da animira hiljade preživelih Srebreničana rasutih širom BiH, ali i ljude koji nisu iz Srebrenice, da se prijave u ovom gradu i glasaju, što je rezultiralo pobedom Ćamila Durakovića u trci za načelnika Srebrenice.

Suljagić je mesecima radio na objedinjavanju svih probosanskih stranaka, što je najzad rezultiralo potpisivanjem sporazuma o zajedničkim kandidatskim listama za Narodnu skupštinu Republike Srpske i Parlament BiH. Sporazum je potpisan u Potočarima, kandidatska lista nosi naziv “Domovina”, a potpisnice su: SDA, Stranka pravde i povjerenja, Posavska stranka, Demokratska fronta, Stranka dijaspore, SDU, Stranka za BiH, HSP i SBB. Formiranje zajedničke liste prvi put nakon rata daje šansu povratnicima u Republiku Srpsku da dobiju svoje zastupnike u entitetskom i državnom Parlamentu. Na kandidatskim listama naći će se uglavnom povratnici u RS hrvatske i bošnjačke nacionalnosti i oni koji spadaju u diskriminisanu kategoriju ostalih. Prema nekim preliminarnim procenama, lista “Domovina” bi mogla da osvoji devet ili deset mesta u Narodnoj skupštini RS, što bi im omogućilo da postanu nezaobilazan politički faktor i da učestvuju u formiranju Vlade RS nakon oktobarskih izbora.

Drugačije shvatanje politike

Političko delovanje Emira Suljagića razlikuje se od onog što se u regionu obično podrazumeva pod politikom. Umesto pustih predizbornih obećanja i ispraznih floskula – konkretna dela u korist običnih građana; umesto zatvaranja u luksuznu kulu od slonovače finansiranu novcem otetim od ojađenih građana – hrabro suočavanje sa političkom realnošću i hvatanje u koštac sa problemima; umesto borbe za privilegije, štele i pozamašni bankovni konto – borba za ideje pravde i ravnopravnosti za sve građane. Za razliku od političara koji su debelo naplatili svoj nerad i sedenje na narodnoj grbači, kod Suljagića stvari stoje potpuno obrnuto; kako sam kaže u jednom nedavnom intervjuu: “Sve što imam od imovine je kuća u Bratuncu i trinaest mezarova”.

Stiče se utisak da brojni nezadovoljni građani BiH koji su u februaru masovno pohrlili na ulične proteste, najzad dobijaju kandidata u kojeg mogu da imaju poverenja, nekog ko će biti glas onih koje niko ne čuje, “kandidata onih koji se nisu snašli”, kako kaže Suljagić polemišući sa izjavom jednog bh. političara koji je rekao da je februarski građanski bunt “protest onih koji se nisu snašli”.

O drugačijem shvatanju politike govori i sam Suljagić: “Politika je posao kreiranja stvarnosti. Mi danas živimo u stvarnosti koja je kreirana ognjem i mačem, genocidom i zločinima protiv čovječnosti, u tri mjeseca 1992. godine. Nikad neću pristati na tu stvarnost”. Nepristajanje na postojeću realnost stvorenu ubijanjem i proterivanjem predstavlja prvi korak na putu ka novoj političkoj realnosti. Na tom putu stoje brojne prepreke, mnogi pojedinci koji od takvog stanja stvari profitiraju, kako u Republici Srpskoj tako i u Federaciji. Politička kasta potpuno odvojena od stanovništva koje koristi samo kao resurs za isisavanje profita, umesto da radi za njegovu dobrobit. Suljagić je u svom dosadašnjem delovanju pokazao da ume da se oštro suprotstavi političkim oligarsima, od lažnog socijaldemokrate Zlatka Lagumdžije do pravog rasiste Milorada Dodika.

O tome šta građani misli o Suljagićevoj kandidaturi možda najbolje govore komentari sa portala e-novine: “Danas nema nikoga na probosanskoj političkoj sceni u BiH ko zaslužuje da se glasa za njega, osim Suljagića. On zasigurno ima moj glas”; “Svaki respekt i podrška ovom istinski civilizovanom i poštenom borcu za demokratiju i napredak svih ljudi, a protiv okorelih fašista koji su od najbogatije regije u Južnoj Evropi napravili krvavu kaljužu zla, pljačke, jada i prevara svake vrste”.

Ulazak Emira Suljagića u Predsedništvo BiH mogao bi da označi početak novog perioda u političkom životu BiH, početak preobražaja nefunkcionalne države u servis građana. Nada postoji, nadamo se samo da će birači to umeti da prepoznaju na predstojećim izborima. A nama sa ove strane Drine ostaje žaljenje što nemamo svoj pandan Emiru Suljagiću.