Esad Bajtal: Rasap vrijednosti

Povezani članci

• Predstava “Hotel Plaza” u Narodnom pozorištu u Mostaru
• Novo političko talasanje – i opet preko leđa sirota naroda
• SDU: “Da li je to na sceni proces rušenja svega što iole ima BiH prefix”
• Simbol reduciranog stradanja
• Kumovi i grobari, mostarskog Aluminija
• HELSINKI – PREKRETNICA ILI PREDSTAVA?

Donosimo tekst obraćanja prof. dr. Esada Bajtala na nedavnoj tribini tematskog okvira Napadi na novinare koja se održala u prepuno dvorani Narodnog pozorišta u Mostaru u organizaciji Centra za kritičko mišljenje i portala Tačno.net. Na tribini su govorili: Oliver Frljić, Dragan Markovina, Boris Dežulović, Esad Bajtal, Slavo Kukić, Nedžad Ibrahimović, Jasmin Hadžiahmetović, Eldin Karić, Adis Šušnjar, Semir Drljević Lovac, Emir Suljagić, Vera Soldo, Emil Karamatić, Husein Oručević, Faruk Kajtaz, Hasan Gabela…(video)

Piše: Esad Bajtal

Evo nas u Narodnom pozorištu.

U predstavi Života.

Bez glume i uloga.

Za razliku od njih i njihovih lažnih predstava u teatru falsifikovane stvarnosti.

Teatru apsurda.

U kome igraju svoje loše naučene uloge.

Uloge pseudodemokrata.

Čine to na sceni fingirane, lažne demokratije.

Tačnije – pseudodemokratije.

Godoovske demokratije koja uporno ne dolazi.

Uzalud je čekamo.

Oni, sjedeći.

Zavaljeni u udobnim, toplim foteljama svojih raskošnih kabineta.

Mi, na mrazu životne studeni.

Na nogama.

I polubosi.

Stolice i fotelje su njihova privilegija.

A bijeda, glad i sirotinja naš udes.

O kome ne smije da se govori.

O kome treba da se šuti.

Otuda, svud oko nas, bahati, ljuti kerberi.

I bezosjećajni sejmeni.

Kako oni službeni, uniformisani, vidljivi…

Tako i oni tajni, nevidljivi…

Uhode i doušnici.

Poput one trojice vulgarnih prostaka-psovača.

Što se iz mraka svoje nedozvanosti okomiše na Šteficu i Amera.

I nedužno trogodišnje dijete.

Advokati su to surovog, vlastodržačkog, analfabetskog bezumlja.

Primitivne ruralne sirovine.

Umišljaju da su Bogovi.

I da je njihova – posljednja.

I – bez pogovora.

U svojoj neotesanoj nadmenosti oni bi

Da im plješćemo.

Njima.

Njihovoj pljački

I našem siromaštvu.

Našoj ubogosti.

Oni bi da se klanjamo njihovom varvarstvu.

I svojoj poniženosti.

Oni bi da ih molimo za smrt

Jer su nam gole živote nepovratno upropastili.

Oni bi da o svemu tome – šutimo.

Da šutimo o njihovom svakodnevnom barbarstvu.

O krvavom etno-totalitarizmu, koji oni zovu demokratijom.

U tome je vrhunac njihovog cinizma.

Njihovog teatra apsurda.

Sve je tu.

Apsurdnost egzistencije.

Besmisao življenja.

Rasap vrijednosti.

Odsustvo komunikacije.

Dvosmislenost činjenja.

Bezrazložnost bivanja.

I mutavi politikantski jezik lišen svakog značenja.

Za sve to oni bi da im se aplaudira.

Da im se divi.

Logikom strahovlade.

I poniznog podaništva.

Ko to neće, ko ne aplaudira, njemu se – prijeti.

Njega se vrijeđa.

I pljuje.

Njega se optužuje i bije.

A nerijetko i ubija.

U ime tobožnjeg etno-izdajništva.

U ime besmisla koji se nameće kao neupitno pravilo življenja.

Mi im odavde poručujemo da to neće ići.

Da to ne može ići.

I da se njihova lažna predstava primiče svome kraju.

I da ćemo, toj pseudodemokratiji, aplaudirati

„Malo morgen“.

Kako bi to cinički rekao njihov zajednički uzor

Slobodan Milošević.

Otac i vodeći demagog politikantskog teatra.

Onaj koji, na pitanje

„Šta misli o Zapadnim demokratijiama“

Kratko i jasno odgovara:

„Nabijem ih na kurac“.

Eto, to su Oni.

Očigledne i prepoznatljive kopije nadmeno osiljenog primitivca.

Psihopate punog sebe.