ENG
Mladi u Vukovaru: Svi smo mi generacija – ali se ne poznajemo
Autor/ica 👤Sanja Kosović/Autonomija
Izdvajamo
- “U vrtićima ih odvajamo, u osnovnoj školi, u srednjoj školi – pa očekujemo da će se grliti i ljubiti. Godinama se deci govori kako su deca druge nacionalnosti ‘neki drugi’. I kako onda da očekujemo da će se oni družiti. To ne ide tako”
Povezani članci
Foto: Sanja Kosović
Sagovornici portala Autonomija saglasni su da se u poslednjih 10 godina značajno promenila situacija u Vukovaru po pitanju međunacionalnih tenzija, posebno među mladima. Ipak, po mišljenju sagovornika, Vukovar je i dalje grad zarobljen politikom i određeni faktori koče prevazilazak prošlosti.
“Od malih nogu nas razdvajaju, počev od vrtića. U vrtiću koji sam pohađala, jedno krilo je bilo za hrvatsku decu, drugo za srpsku, čak su i igrališta posebna. Nemamo kontakta međusobno. Gde god se dođe, vidi se ko je i šta je jer se razdvajamo”, tako šesnaestogodišnja Marijana opisuje svoje dosadašnje odrastanje u Vukovaru.
Mada Marijana kaže da je za nju nacionalizam negativan pojam, priznaje da je odgajana u porodici kojoj je nacionalna pripadnost veoma važna.
“Meni su moji branili, recimo, da imam dečka Srbina. Prijatelji smeju biti, ali dečko ne. Tu se već u porodici stvara određena distanca prema drugima”, navodi Marijana i kaže da napetost u Vukovaru postoji. Po njoj, ta napetost se ogleda upravo u neznanju jednih o drugima i odvojenosti.
“Stvarno je nelagodna situacija kada na nekim projektima moramo biti zajedno, a inače smo odvojeni. Svi smo mi generacija, ali ne poznajemo se i kako da onda znam šta ti ljudi misle o meni? Znamo se izvređati na osnovu nacionalnosti kada se vidimo, ali uopšte ne znamo ništa o tim ljudima osim, eto, da se priča da su nešto negativno”, priča Marijana.
U Vukovaru učenici srpske i hrvatske nacionalnosti pohađaju odvojeno nastavu. Sreću se uglavnom ispred škole, kada su pretežno grupisani sa drugarima iz svog odeljenja – ili na hodnicima.
Modeli obrazovanja
U Hrvatskoj pripadnici nacionalnih manjina svoje ustavno pravo na obrazovanje ostvaruju kroz tri osnovna modela obrazovanja: A, B i C.
Model A, po kom većina učenika srpske nacionalnosti pohađaja nastavu u Vukovaru, podrazumeva obrazovanje nacionalnih manjina u potpunosti na maternjem jeziku i pismu, uz obavezno učenje hrvatskog jezika.
Po modelu B nastava se izvodi dvojezično, gde se prirodni predmeti predaju na hrvatskom jeziku, a društveni na manjinskom – i po modelu C, gde se nastava izvodi na hrvatskom jeziku, uz dodatne časove namenjene negovanju kulture i jezika nacionalne manjine.
Sličan utisak sa Marijanom deli i njena vršnjakinja iz drugog odeljenja, Milana. Ona kaže da se mladi Srbi i Hrvati druže “tu i tamo” upravo zbog toga što je većina opredeljena.
“Nisu opredeljeni po tome ko je kakav, već se gleda ko je šta po nacionalnoj osnovi. To se oseti u školi, ali i van škole, po tome u koji se klub izlazi”, navodi Milana i kaže da se u gradu zna: u Dalj, mesto kraj Vukovara, izlaze Srbi, a u vukovarski klub „Madero“ uglavnom Hrvati.
“Ako se pojavi Hrvat u Dalju, zna nastati tuča i razbijanje glava. Kao da je zabranjeno da dođu, i to mi deca branimo. Namerno se puštaju provokativne pesme. Dešava se da se međusobno i na društvenim mrežama provociramo. Recimo, kada je godišnjica proterivanja Srba iz Knina ili kada je dan Vukovara. Ako mi Srbi objavimo nešto u znak sećanja, onda nas Hrvati prozivaju što kačimo to”, prepričava ona.
Pored takvih podela, Milana je osetila netrpeljivost i na svojoj koži.
“Kada šetam školskim hodnikom i kažem nešto na srpskom, na primer, da je nešto lepo, onda mi neki vršnjaci na hodniku dobace ‘Ne kaže se lepo, već lijepo’. To mene izbaci iz takta. Ne znam čemu nepotreban komentar, samo govorim na svom jeziku”, kaže ona i napominje: “Nikada se nisam htela sa njima svađati. Uvek sam rekla: volim svoje i poštujem tuđe.”
Mada se Vukovar i danas u javnosti, više od trideset godina nakon rata, poistovećuje sa netrpeljivošću, međuetničkim sukobima i distancom, pre rata u ovom gradu skladno je živelo više od 25 nacionalnih zajednica. Najveće nacionalne zajednice, Hrvati i Srbi, do rata, živeli su jedni sa drugima i govorili istim jezikom.
Pre i danas
Ove godine, 18. novembra, obeležena je 31. godišnjica pada Vukovara.
Opsada Vukovara počela je 25. avgusta 1991. godine, a trajala je 86 dana. Posle višemesečnog granatiranja Vukovara od strane JNA i srpskih paravojnih formacija, nakon više od 3000 izgubljenih života, poslednji branioci grada u Vukovaru su se predali. Tako je Vukovar pao 18. novembra 1991. godine i postao deo samoproklamovane Republike Srpske Krajine.
U novembru 1995. potpisan je “Temeljni sporazum o mirnoj reintegraciji istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srijema”, poznatiji kao Erdutski sporazum. Mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja bio je dvogodišnji proces povratka okupiranih područja u ustavno-pravni poredak Hrvatske.
U januaru 1996. godine zvanično je započeta a završena je 1998. godine, kada je Vukovar vraćen pod hrvatsku vlast. Ipak, mada je prošlo više od 30 godina, posledice ovog tromesečnog sukoba, strašnih razaranja grada, okupacije, ali i godina razdvojenosti od 1992. do 1996. godine – i dalje se osete u gradu.
Grad je skoro u potpunosti obnovljen, ali šetajući ulicama Vukovara i dalje se vide građevine izbušene od metaka i granata, a atmosfera u gradu, posebno po pitanju međunacionalnih odnosa, i dalje se neretko opisuje kao tenzična.
Aktivistkinja i politikološkinja Biljana Gaća vratila se iz progonstva u Vukovar dve godine nakon mirne reintegracije. Ona je tada imala tek deset godina, a svoje sećanje na taj period opisuje kao traumatično.
“U to doba je Hrvata bilo manje, a netrpeljivost se osećala i sa jedne i sa druge strane. Sećam se tog doba. Zimi rano padne mrak pa trčimo iz škole kako bismo što pre stigli kući, jer ne znaš sa kog ćoška će te neka budala sačekati. U tom mraku se nije biralo ko koga tuče, i curice i dečake, grozno iskustvo”, priča Biljana Gaća.
Korak unazad
Tek sa promenom vlasti 2009. godine počele su da se osećaju promene. Po rečima Biljane Gaća, nacionalistička vlast bila je zamenjena levicom i ljudi su prodisali. Kafići su prestali striktno biti hrvatski i srpski, a ulice su postale mirnije.
“Prvi put sam ušla u srpski kafić sa 19 godina. Niko me nije čudno gledao, naručila sam kavu, a konobarica srpske nacionalnosti me je, naravno, razumela i uslužila me bez problema. U tom periodu stvari su opipljivo počele da se menjaju”, priseća se naša sagovornica.
Ipak, to je bilo kratkog daha. Već 2013. godine grad Vukovar je učinio nekoliko koraka unazad, smatra ona. Nakon popisa stanovništva 2011. godine opet je došlo do smene vlasti i desničarska propaganda je ojačala – a to se najviše uočilo po pitanju ćirilice.
Popis iz 2011. godine pokazao je da u Vukovaru ima više od jedne trećine Srba, što je, prema Ustavnom zakonu o pravima nacionalnih manjina u Hrvatskoj, značilo da imaju pravo na službenu upotrebu jezika i pisma u Vukovaru.
Međutim, iako je srpska nacionalna zajednica u Vukovaru ostvarila to pravo, prilikom početka primene srpskog jezika i ćirilice kao službenog jezika i pisma, 2013. godine, ćirilične table na zvaničnim institucijama su uništavali hrvatski nacionalisti, a u Vukovaru je održano i nekoliko protesta, upravo protiv službene upotrebe srpskog jezika i pisma.
Anđelka Pejić, novinarka vukovarskog gradskog radija Dunav koji se emituje na srpskom jeziku kaže da je pitanje ćirilice primer nepoštovanja ustavnog zakona u Vukovaru.
“Ne znam koliko puta je država kačila table, a nacionalisti su ih uporno razbijali i uništavali. Ta mržnja prema ćirilici, nije mi jasno, pa nisu ih bukvarom gađali. To je pismo zajednice”, navodi ona.
Pojedinci su bili kažnjeni, priseća se naša sagovornica, ali ipak, od tabli se odustalo.
“Država, Brisel, Evropa – svi su na to ćutali, smatrajući da su to naše unutrašnje stvari, da mi treba da rešavamo. Gradske vlasti su probale jednom, dvaput, triput, pet puta da vrate table, a na kraju su odustali”, navodi Anđelka Pejić.
To je jedan od pokazatelja da u Vukovaru važe drugačija pravila u odnosu na ostatak Hrvatske, smatra ona, samim tim što se poštuju ustavna prava drugih nacionalnih zajednica, recimo Mađara ili Italijana, ali ne i Srba u Vukovaru.
“Problem ovog društva i ove države je što Vukovar kao da nije deo Hrvatske. Kakva je to država koja ne poštuje svoje ustavne zakone? Vukovar je kao posebni entitet i ne daju da se to pusti, da idemo dalje. Hrvatska zajednica je po pitanju Vukovara zapela u toj 1991.”, ocenjuje naša sagovornica.
„Od vrtića ih odvajamo“
Osamnaestogodišnji Kristijan Mikloš iz Tehničke škole „Nikola Tesla“ kaže da tenzija svakako postoji i da se međunacionalni konflikti ponekad dešavaju i u njegovoj školi. Ipak, njemu se čini da se situacija u poslednje vreme poboljšava.
“Imali smo u školi nedavno projekat gde smo mi predstavljali naš katolički Božić, a Srbi njihov, pravoslavni. Tako smo nekako uspeli napraviti taj most kojim smo spojili te dve nacionalnosti pa smo polako počeli da se družimo i van škole”, rekao je Kristijan.
Stvari se menjaju, ali sporo, smatra politikološkinja Biljana Gaća, a tome ne doprinosi obrazovni sistem.
“U vrtićima ih odvajamo, u osnovnoj školi, u srednjoj školi – pa očekujemo da će se grliti i ljubiti. Godinama se deci govori kako su deca druge nacionalnosti ‘neki drugi’. I kako onda da očekujemo da će se oni družiti. To ne ide tako”, kaže naša sagovornica.
S druge strane, novinarka Anđelka Pejić smatra da jedobar model A po kom Srbi u Vukovaru pohađaju nastavu.
“Kada bi model A bio ukinut, došlo bi do asimilacije i mi bismo nestali. To povlači istoriju, geografiju, srpski jezik. Gde će moje dete sutra učiti o Obiliću ili Resavskoj školi, što je deo naše kulture i toga ko smo i šta smo?”, navela je ona.
Upravo zato, smatra Biljana Gaća, potrebno je razmatrati nove modele obrazovanja – ali ne i ukinuti postojeći.
“Srbi imaju apsolutno pravo da se školuju prema modelu A, ali potrebno je napraviti kampanju i edukovati roditelje. Istraživanja su pokazala da roditelji i ne znaju koji sve modeli obrazovanja postoje”, rekla je naša sagovornica. Prema njenom mišljenju, potrebno je napraviti eksperimentalni razred koji bi dobrovoljno bio etnički mešovit.
“Na taj način, postupno, godinu po godinu, dokazati da deca mogu da funkcionišu, da je to lepo, da uče jedni od drugih, a ne da žive jedni pored drugih“, ocenjuje Gaća.
Ideja o interkulturalnoj školi “Dunav“
Ideja da se u Vukovaru u obrazovanju ponudi i alternativni, dodatni model nastave, postojala je i pre nekoliko godina.
U pitanju je bilo osnivanje interkulturne škole „Dunav“ 2016. godine, ali upis dece u tu školu nikada nije sproveden. Od nje se na kraju, uz politički pritisak Gradskog veća Vukovara, odustalo.
Autori studije “Grad zarobljen politikom” Dinka Čorkalo Biruški, Nebojša Blanuša i Iva Kapović su prilikom istraživanja upitali građane Vukovara u kojoj meri se slažu sa tvrdnjom da je velika šteta da interkulturna škola Dunav nije osnovana.
Rezultati su pokazali da 79 odsto ispitanika smatra da je šteta što interkulturna škola nije otvorena.
Prema rečima autora studije, insistiranje na samo jednom modelu obrazovanja koji podrazumeva da deca i mladi budu trajno etnički podeljeni – pripada politikama prošlog vremena.
“Trenutni model obrazovanja ne uzima u obzir stvarne i raznolike potrebe sve djece i, konačno, ne uzima u obzir prirodu Vukovara kao zajednice, njegovu povijest i kontinuitet multikulturnosti te činjenicu da podjela na samo Hrvate i Srbe ne odražava etničku raznolikost ni zbilju Vukovara”, navodi se u studiji i dodaje da rezultati istraživanja pokazuju da su građani spremni za nove i drugačije obrazovne politike.
Studenti – druga priča
Vukovarac Branislav Nudić (23) studira na vukovarskom Veleučilištu “Lavoslav Ružička”. Po njegovim rečima, tenziju i nelagodnu atmosferu po pitanju međunacionalnih odnosa osećao je tokom srednje i osnovne škole. Sada je drugačije.
“Na fakutetu se ne oseti nikakva netrpeljivost. Čini mi se da smo to prerasli, postali smo odrasli. Mislim da smo svi siti nacionalizma”, kaže Nudić.
Njegov kolega, Tomislav Širić (20) iz Vukovara, kaže da je na leto između srednje škole i fakulteta imao jednu neprijatnu situaciju prilikom ulaska u srpski kafić, kada mu je rečeno da nije dobrodošao kao Hrvat.
Ipak, tokom studija nije imao sličnih problema i kaže da se Srbi i Hrvati na fakultetu druže bez problema.
“Nadam se da nove generacije to stavljaju iza sebe. Ja lično nisam za nacionalizam, ne slažem se sa tim. Šta je bilo – bilo je, mi smo nova generacija, nismo bili ni rođeni tada”, navodi Širić.
Upravo kao primer zajedničkog obrazovanja bez međunacionalnih tenzija politikološkinja Biljana Gaća ističe Veleučilište “Lavoslav Ružička”, koje nosi ime po slavnom Vukovarcu, koji je 1939. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju.
“Deca prolaze vrtić, predškolsko, osnovnu školu, srednju školu – sve odvojeno. Onda odluče, recimo, jedan Srbin i jedna Hrvatica upisati fizioterapiju na Veleučilištu. Idu zajedno na predavanja, sede zajedno i nema problema. Razumeju se, komuniciraju, druže, zaljubljuju i pišu zajedno šalabahtere i puškice. Potrebno je izaći iz sistema koji te tera da budeš odvojen”, kaže Biljana Gaća.
Poenta priče je obrazovanje i rad na traumama, smatra ona.
Zajednički problemi
Istraživanje “Grad zarobljen politikom” pokazalo je da je više od 80 odsto građana Vukovara nezadovoljno postojećom političkom situacijom u gradu. Na vlasti je gradonačelnik Ivan Penava iz redova desne stranke Domovinski pokret. Kako se navodi u studiji, kod većine građana Vukovara preovladava doživljaj zarobljenosti.
Kao najveće probleme Vukovarci su u istraživanju istakli, na prvom mestu, odlazak mladih. Grad Vukovar je prema poslednjem popisu stanovništva iz 2021. za samo jednu deceniju pao sa 27683 stanovnika na 23175. Zatim Vukovarce muče manjak radnih mesta, podeljenost dece u vrtićima i školama, loša politička situacija, opšta nacionalna podeljenost u gradu, kao i – korupcija.
Studija je pokazala da Vukovarci imaju snažan doživljaj negativne slike u javnosti o svom gradu. Spremni su na preovladavanje ratne prošlosti, imaju snažnu želju za promenom postojećih lokalnih politika, kao i snažan osećaj nacionalne podeljenosti.
Autori istraživanja zaključuju: građani Vukovara, bez obzira na nacionalnost, dele osećaj zarobljenosti – a ta zarobljenost nije samo od lokalne vlasti, njihovih loših politika i obeshrabrujuće političke klime, već i od ratne traume koja se prenosi na mlade.
Novinarka Anđelka Pejić smatra da su ljudi spremni da nastave dalje, te je saglasna da Vukovarci, i Srbi i Hrvati, imaju mnogo zajedničkih problema.
“Nezaposlenost, odlazak mladih – ajmo to zajedno rešavati”, zaključuje novinarka Anđelka Pejić.
Prilog je nastao u suradnji s Goethe-Institutom u sklopu projekta Media Incubator kojim Goethe-Instituti iz Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Rumunjske i Sjeverne Makedonije podupiru društveno odgovorno novinarstvo
Autor/ica 👤Sanja Kosović/Autonomija
