“Kraljica svih riba” se nalazi pred istrebljenjem

Autor/ica 👤tačno.net 20.8.2014. u 10:06

Povezani članci

Pošto je veoma cenjena zbog sušija, atlantska plavopera tuna se nemilosrdno izlovljava.

Ispod površine more je jednolično plavo kao neka ogromna prazna katedrala, a sunce iznad vas deluje kao lelujava užarena tačka, čiji se zraci probijaju kroz morsku površinu kao kroz bojeno staklo. Ali već sledećeg trenutka sve uzavri od džinovskih tuna nalik velikim bombama, od kojih su one najveće duge i više od četiri metra i teške više od pola tone. Pod prelomljenim zracima sunca u vodi njihovi svetli bokovi blistaju i svetlucaju poput uglancanih štitova. A njihova čvrsta peraja – dugo, zakrivljeno analno peraje i drugo leđno – bleskaju kao sablje. Žustro mašući repnim perajima u neprekidnom ritmu, jato juri brzinom od 10 čvorova, a na trenutke ubrza i do 25 čvorova. I kao što se iznenada pojave, isto tako naglo i nestanu. Odjednom je okean ponovo pust. Jedino tu i tamo poneki oblačić krljušti otkriva gde je neka od tuna progutala haringu. Krljušti žrtava vrludaju u uzburkanoj vodi koju su tune ostavile za sobom, odlazeći u punoj brzini. Vodeni vrtlozi se polako smiruju i nestaju, a krljušti lagano tonu, svetlucajući poput dijamanata sa pokidane ogrlice. Zatim sve više blede i na kraju potpuno nestaju u dubini.

Piše: Kenet Brauer, nationalgeographic.rs

Prave tune, iz roda Thunnus, vrlo su snažne ribe, savršenog hidrodinamičnog oblika, opremljene vrhunskim biološkim oruđima. Osobine koje odlikuju prave tune su: veličina, veliki radijus kretanja, efikasna upotreba peraja pri plivanju, toplota tela, velike škrge, odlična termoregulacija, brzo uzimanje kiseonika, velika koncentracija hemoglobina i izuzetno prilagođena fiziologija srca. Sve ove osobine dostigle su svoj vrhunac kod plavopere tune.

Tri vrste plavoperih tuna – atlantska, pacifička i južna – podelile su među sobom sve okeane sveta i krstare po svim morima, izuzev polarnog pojasa. Tuna je moderna riba, ali njene veze sa ljudskom vrstom traju od davnina. Japanski ribari, na primer, love pacifičke tune više od 5.000 godina. Pripadnici plemena Haida sa pacifičkog severozapada love istu vrstu barem podjednako dugo, o čemu svedoče kosti pronađene u njihovim drevnim naseljima. Umetnici iz kamenog doba crtali su tune po zidovima sicilijanskih pećina. Ribari iz gvozdenog doba – Feničani, Kartaginjani, Grci, Rimljani, Marokanci i Turci – imali su osmatračnice sa kojih su osmatrali dolazak jata tuna na svoja mrestilišta u Mediteranu.

„Tune su pomogle da se izgradi zapadna civilizacija”, kaže Barbara Blok sa Univerziteta Stenford, poznata naučnica koja izučava ove ribe. „Širom celog Mediterana svi su mrežama lovili velike tune. Tune svake godine migriraju kroz Gibraltarski moreuz, tako da su svi znali kada dolaze. Na Bosforu je, recimo, bilo tridesetak različitih naziva za plavoperu tunu. Svi su koristili mreže potegače, takozvane zagonice, koje se različito zovu u raznim zemljama. Tune su se dobro prodavale i donosile novac. Na novčićima Grka i Kelta nalazile su se velike tune.”

„Kraljica svih riba”, napisao je Ernest Hemingvej u nedeljniku „Toronto Star” 1922. godine nakon što je video atlantske plavopere tune uz obalu Španije. Karl Line, otac moderne naučne klasifikacije, dao je ime atlantskoj tuni 1758. godine. Line je superiornim životinjama često davao ime od dve ponovljene reči. Tako je kralja svih kuna, žderavca, nazvao Gulo gulo, a bizona, kralja prerije – Bison bison. A atlantskoj tuni je dao ime Thunnus thynnus, kao da je želeo da je proglasi tunom nad tunama.

ZORA RUDI SVOJIM NARANDŽASTOCRVENIM sjajem iznad Kejp Bretona u Novoj Škotskoj. Hladno je u pristaništu u Port Hudu, ali nebo na istoku obećava lepo vreme sa svojim toplim bojama na horizontu. Otiskujemo se, a Denis Kameron, kapetan brodića „Zalivska kraljica IV”, usmerava kormilo na sever, ka zalivu Sent Lorens. Uz zadnji zid brodske kabine uspravno su poređani ribolovački štapovi poput pušaka u soški. Na pučini pred nama ribari izvlače najveće tune na svetu.

Sa naše desne strane vidi se veliko ostrvo Kejp Breton, a sa leve, manje ostrvo Port Hud, nisko i zeleno, sa razbacanim belim kućama od dasaka. Kameron je odrastao na ostrvu Port Hud, u jednoj od tih kuća. Seća se kako je lovio veverice u šumi i švrljao po obali u potrazi za starim plutačama i ribarskim kukama ili skupljao nasukane lignje kao mamce za svog oca. Bio je to jedan način života koji je nestao. Velika fabrika za konzerviranje jastoga na ostrvu odavno je zatvorena. A pristanište, koje je 1920-ih vrvelo od ribarskih brodića, prava šuma katarki, sada je pusto. Dvadesetak porodica ribara i farmera nekako je životarilo do 1950-ih, ali su se sve više osipali. Danas na ostrvu živi samo jedan stalni stanovnik.

Ista je priča svuda, u svim ribarskim zajednicama. Okeani polako odumiru. Sve manji broj ulovljene ribe kao posmrtni marš označava kraj za: bakalara u primorskim provincijama Kanade, srdele u vodama Perua, lososa uz obalu pacifičkog severozapada, patagonijske zubatice u vodama Antarktika i ajkule u svim okeanima.

Plavopera tuna ubraja se u najviše lovljene riblje vrste na svetu. Populacija koja se mresti na zapadnoj strani Atlantika smanjena je od 1970. godine za 64 odsto. I čuvene tonare na Siciliji, u kojima su Sicilijanci milenijumima zagrađivali velike tune da bi ih pobili u ritualnom pokolju zvanom matanca, ostaju napuštene jedna za drugom već decenijama unazad. Isto važi za sličan lov tuna, samo pod drugim nazivima, i u ostalim mediteranskim zemljama.

Kameron, kao i svaki izdanak kanadske ribarske porodice, dobro poznaje promenljive ćudi svoje profesije. „Mi nismo lovili tune”, kaže on, misleći na generaciju svog oca. „Ribolov na tunu bio je više kao sport. Nekada su je zvali konjska skuša. Koristili su je kao hranu za mačke ili kao đubrivo.”

U januaru 2013. godine jedna jedina atlantska plavopera tuna prodata je u Tokiju za 1,76 miliona dolara. Ova neverovatna cena postignuta je delom zbog publiciteta, a delom zbog japanskog rituala. Prva tuna na aukciji svake godine izazove pravi mali rat među kupcima, a cene su previsoke čak i za japanske standarde. Međutim, čak i uobičajena cena za jednu tunu srednje veličine – između 10.000 i 20.000 dolara, zavisno od kvaliteta – zaprepašćujuć je podatak koji dovoljno govori o tome u kojoj meri Japanci iz XXI veka cene maguro, suši od tune. A govori nam i o tome kakva budućnost čeka tune, ukoliko poneka od njih uopšte i doživi XXII vek.

I dok Kameron usmerava brodić ka dubokoj vodi, Stiv Vilson, istraživač sa Univerziteta Stenford, koji sarađuje sa Centrom za istraživanje i zaštitu tuna (TRCC) iz Montereja, iz Kalifornije, proverava satelitske oznake koje namerava danas da obradi. A Robi Šalert iz grupe za zaštitu tuna Tag-a-Giant i Vilsonov kolega iz TRCC-a odmotava plavu tapaciranu prostirku ispred samih „vrata za tune” na krmenom delu čamca. Na prostirci, doduše, ne piše: „Dobrodošle!”, ali kao da piše. Jer naša namera nije da ubijamo tune, već samo da ih označimo i merimo.

Na 13 kilometara od obale zaustavljamo brodić i zabacujemo tri štapa sa mamcima od skuše. Jedna već grize. Šeldon Gilis, pomoćnik kapetana Kamerona, počinje da se bori sa ribom. Svaki put kad tuna povuče najlon, čuje se nategnuto „tvang”. Posle dvadeset minuta još uvek podaleko od krme riba se po prvi put pojavljuje. Gilis procenjuje da ima oko 300 kila. Mahnito namotava najlon na mašinicu kad god mu tuna to dozvoli i znoji se iako je prohladno jutro. Posle još nekih 20 minuta čuje se bučni udar tuninih repnih peraja o krmu. Izvučena je na palubu kroz „vrata” na krmi i sada leži na boku, potpuno mirna i ogromna na onoj prostirci. Ovako izvan vode deluje kao neka veličanstvena mašina koju je stvorila priroda, prelivena živim metalom.

Vilson i njegova ekipa za označavanje rade efikasno i brzo kao mehaničari koji u boksu žurno servisiraju podvodnu trkačku mašinu. Preko očiju joj stavljaju nakvašenu crnu krpu kao povez. A u usta joj ubacuju zeleno crevo i počinju da pumpaju morsku vodu kroz škrge. Odmah se tu stvara i krojački metar, koji je neko dobacio. Metar polažu uz telo, počev od vrha nosa pa do mesta gde se repno peraje račva. Po ovom sistemu merenja, zvanom CFL, riba je duga 300 cm. Po CFL dužini može se tačno predvideti i težina. Ova tuna je teška 556 kila, dakle skoro duplo više nego što je Gilis procenio. Ta tuna je treća po veličini koju je ova ekipa do sada izmerila u svojoj skoro dvadesetogodišnjoj praksi.

Kleknuvši joj na zadnji deo tela da se ne praćaka, Vilson joj zabija titanijumsku strelicu ispred drugog leđnog peraja da bi zakačio satelitsku oznaku. Četvorica članova ekipe hvataju po jedan kraj prostirke i podižu je. Prostirka je sada viseća ležaljka. Naprežući se pod težinom ribe, njih četvorica usitnjenim koracima prave polukrug kako bi tunu okrenuli za 180 stepeni prema „vratima” na krmi. Sa sabljastog analnog peraja Šalert odseca komadić tkiva kao uzorak za analizu DNK. Zatim ona dvojica, koji su iza repa, zadižu svoj deo prostirke. Tuna proleće kroz otvor i stropoštava se natrag u more, pljusnuvši toliko kao da ste bacili konja u vodu. Dva zamaha repom i nestaje.

Veče pre toga Vilson je na svom laptopu programirao satelitski oznaku na ovoj ribi da otpadne 1. juna naredne godine. Dakle, punih devet meseci i dve nedelje, u bilo kojoj vremenskoj zoni da se tuna nalazi, oznaka će slati električnu struju kroz metalnu iglu koja ga drži za provodnik i strelicu u ribi. Elektrolizovana igla će početi da korodira. U roku od nekoliko časova će se prelomiti. Ispupčenje na vrhu oznake napravljeno je od pene koja se ne kompresuje pod pritiskom i zato pluta na svakoj dubini. Oznaka će se podići kroz zrake morske katedrale prema svetlosti na površini. Kad izbije na površinu, počeće da emituje šifrovane tajne ove tune – o njenim putovanjima, sezonama, koliko je i kada ronila – i da ih šalje malom sazvežđu satelita Argos koji kruže u orbiti nad okeanom.