Zlatko Jelisavac: Jastrebovi i orlovi

Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac 15.5.2014. u 08:05

Povezani članci

Foto: Jorge Planas

Imamo alternativu, a to je borba! Nećemo nikoga vešati na Terazijama, ali nećemo ni dopustiti da nas gaze

Piše: Zlatko Jelisavac

Bio jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i čarape je već raskidao, i sad je kljuvao i sama stopala. Neprestano je udarao, zatim bi me nemirno obleteo nekoliko puta, i onda bi nastavio svoj posao. Naiđe neki gospodin, stade neko vreme posmatrati, pa ta zapita zašto trpim jastreba. “Pa bespomoćan sam”, rekoh, “došao je i počeo da kljuje, i ja sam, naravno, hteo da ga oteram, čak sam pokušao da ga zadavim, ali takva ptica raspolaže ogromnom snagom, pa mi je već htela nasrnuti na lice, i ja sam onda radije žrtvovao stopala. Sad su već gotovo raskomadana.” “Ama zašto dopuštate da vas toliko muči”, reče gospodin; “jedan metak, i jastreb je gotov.” “Zaista?”, upitah; “i hoćete li vi da se pobrinete oko toga?” “Rado”, reče gospodin, “moram samo otići do kuće i doneti pušku. Možete li pričekati još pola sata?” “Ne znam, odgovorih, i za trenutak se ukočih od bola, a onda rekoh: “Molim vas, pokušajte za svaki slučaj.” “Dobro”, odvrati gospodin, “pohitaću”. Jastreb je mirno slušao naš razgovor i okretao pogled čas ka meni čas ka gospodinu. Sad sam video da je sve razumeo: uzleteo je, sav se zavalio da dobije dovoljno zamaha, pa je onda, poput bacača koplja, zario kljun kroz moja usta duboko u mene. Rušeći se na zemlju, sa olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

(FRANZ KAFKA – JASTREB)

Ima li nade za nas? Očigledno da nema… Svaki put kada sam pomislio da smo dotakli dno našao bi se “neko” da stvari i događaje malo produbi i da stvori nove temelje za još dublju krizu i ludilo. Dokle više? Koliko duboko treba da potonemo da bi se konačno odbacili od dno i počeli da živimo kao ljudi? Sve smo očigledno uradili pogrešno: pogrešne ljude smo birali, pogrešno interpretirali događaje, pogrešno predviđali, pogrešno se nadali. I šta sad? Pa ništa, sad imamo koga već imamo na vlasti i čekamo “suštinske” reforme koje će oduvati ili nas ili ovu vlast koja nam obećaje krv i suze poradi bolje života u budućnosti. Nemojte imati bilo kakvu iluziju u dobre namere ovih novih političkih satrapa, oni tek neće imati nikakvih skrupula i zajašiće nas jako kako bi ostvarili reforme koje im je naložio, kao neophodne, neko sa strane (EU, MMF). Neverovatno ali istinito, ono što je Slobodan Milošević skoro uspeo (da nas ekonomski potpuno devastira) devedesetih godina prošlog veka ovi novi bi to mogli da urade pod maskom i izgovorom neophodnosti reformi. Ono što će pokušati da uradi nova politička granitura je vrlo opasno po naš krhki standard i bojim se da mi to nećemo izdržati. Ne kažem da nam reforme nisu potrebne, jesu itekako, ali lako može da se desi da nova vlast posle ovog reformskog “kupanja” i čišćenja sa prljavom vodom izbaci i sopstveno dete iz korita. Čemu reforme ako neće ništa ostati? I zašto mora tako radikalno? Nema sreće od ovako naglih ekonomskih šok-mera i mnoge zemlje su se već opekle od ovih nemuštih operacija stručnjaka sa zapada, a posledice su teške i dugotrajne.

Ne svrstavam sebe u euroskeptike i verujem da nam je mesto u EU, ali svakako ne po svaku cenu i ne pre nego što budemo spremni da se “zaštitimo” od njenih jakih članica. Nažalost, u EU je odnos prema slabijim članicama, a osobito prema potencijalnim kandidatima, rukovođen odnosima moći osobito onim koji se tiču ekonomnske supremacije i, opet nažalost, interesi pojedinih zemalja i njenih krupnih biznismena su iznad interesa i potreba manjih i slabijih zemalja članica; a prema nekim zemljama se EU odnosi na nivou ekonomskog diktata koji često prevazilazi ekonomske mogućnosti tih zemalja, a neretko su ti diktati proizvod nepoznavanja suštinskih problema ili su pak proistekle iz čiste pohlepe. Zbog toga mislim da sa ekonomskim reformama u Srbiji se mora pristupiti oprezno i dobro isplanirano, a ne odmah smanjivati plate i penzije kao “neophodnu” meru za oporavak. Ovom histerijom i požurivanjem u reformama nova vlast može da izazove kontra efekat i umesto razumevanja da dovede do štrajkova i socijalnih nemira jer se udara na najugroženije slojeve društva. Molim lepo, prvo uvedite red u poreski sistem i naplatite sve ono što “naši” biznismeni duguju državi; borite se protiv sive ekonomije i korupcije jer tako gubimo velike novce; izbacite, kako ste i obećali, partijeske kadrove iz javnih službi i preduzeća i uštedećete mnogo para; pomozite domaćim privrednicima, ali pošteno i svima a ne samo nekolicini koja se enormno obogatila; zaustavite uvozni lobi koji ubija našu privredu i zbog kog Srbija uvozi luk i krompir na primer, a naši poljoprivrednici propadaju. A ako je već potrebna šok terapija i ako država nema novaca, pa zašto se onda mora prvo zavući ruka u džep radnika i obično-siromašnih građana? Bojim se da ove nove mere koje planira nova vlast idu na to da ceo ceh plate građani, a da oni koji su najveći krivci za naše bedno-ekonomsko stanje prođu, manje-više, netaknuto.

No, nije baš sve tako crno… Imamo alternativu, a to je borba! Ništa nam neće sa neba pasti osim još nekog paketa radikalnih mera za ekononomski preporod. Bez obzira šta pričaju predstavnici nove oligarhije mi se moramo izboriti za naša prava. Reforme trebaju i moraju se sprovesti, ali ne samo preko naših leđa. Nećemo nikoga vešati na Terazijama, ali nećemo ni dopustiti da nas gaze. Ove nove ekonomske mere se donose – ako ih uopšte i bude – bez javnog konsenzusa, bez razgovora i brige za javni interes. Ako se već nova vlast ponaša tako neodgovorno onda će morati i da trpi posledice. Sve je u našim rukama i sada je prilika da to i pokažemo. Moramo naterati vlast da razmišlja, da pravi kompromise i planira reforme u skladu dogovora sa radnicima, a ne da postupa po diktatima domaćih i inostranih moćnika. Za našu se budućnost moramo izboriti, i tu ne treba da imamo ikakvih iluzija, a to neće i ne može da učini niko umesto nas.

Tagovi: Zlatko Jelisavac