Zašto se kod nas levica spotiče?

Izdvajamo

• Za rat je optužena divljačka balkanska priroda ovdašnjih „naroda“, a ekonomije su krupnim koracima krenule u privatizacije i uklapanje u neoliberalni ekonomski poredak. Rezultati nisu bili baš sjajni. Posle prvog ciklusa napretka, došla je kriza i veliki dugovi. Danas su države bivše Jugoslavije pet puta zaduženije nego što su bile kao delovi Jugoslavije, a skoro u svim državama na vlasti su korumpirani nacionalisti koji se batrgaju u posledicama neoliberalnih politika, bez neke ideje šta i kako dalje, osim da se još neko vreme iskoristi za privatno bogaćenje. Poslednjih nekoliko godina termin „tranzicija“ se izgubio iz javnog diskursa, lokalne agencije za privatizaciju se gase i biraju se sve autoritarnije vlasti koje bi trebalo da svoj autoritet iskoriste za sve problematičnije dalje korake u neoliberlanoj agendi. Sve medije drži ili vlast – strahom od otkaza – ili kombinacija privatnog kapitala i državnog pritiska.

Povezani članci

• Ćeraćemo se, Mile!
• E pa neće da može
• Pršut
• Siniša Glavašević nas je učio ljubavi i ljudskosti ne kunući se u isprazne nacionalističke fraze
• Kome smeta Velež?
• Hoće li Vojvodina postati nova republika na Balkanu?

Čak i onome ko je levičar, teško je da ne vidi da kod nas levica nailazi na velike probleme. Po svom položaju, ona je slična filozofiji, tako da retko ko uviđa njen smisao i podržava je. Kako se to dogodilo? Praktično do juče, mi smo živeli u levom, socijalističkom sistemu – autoritarnom, ali socijalističkom. Nije nam bilo mrsko da veći deo ukupnog bogatstva koje proizvodi društvo bude raspodeljeno ravnomerno na građane i na javna dobra, što bi značilo da nam je solidarnost bila normalna kao i voda. Međutim, danas to nije tako. Intervencija sa parolama „sebičnost je vrlina“ i „kultura je privatno vlasništvo“ uspela je. Danas je na društvenim mrežama mnogo ljudi koji su protiv „komunjara“ i zalažu se za „smrt komunizmu“, iako komunizma praktično nema već skoro 30 godina. Inercija koju je antikomunizam dobio u devedesetim još ga nosi po javnom prostoru.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Izvorno, reč komunizam dolazi od francuskog „commune“ što u stvari znači „gradska opština“ tako da bi najbolji prevod reči „komunisti“ bio „opštinari“ („commun“ znači „zajednički“). To su ljudi koji hoće da urade nešto u prostoru koji vide kao zajednički. Bliže gledano, levičar se uvek zalaže da siromašniji deo društva ili radni sloj društva živi što bolje, što se postiže i različitom socijalnom pomoći. I nova gradonačelnica Barselone Ada Colau, poznata po udelu u pokretu koji se borio za građane koji su ostali bez kuća u hipotekarnoj krizi, odmah po preuzimanju dužnosti posvetila se beskućnicima, izbeglicama i radnicima u štrajku. U neoliberalno vreme, o socijalnoj pomoći se govori kao o „preraspodeli“, ali tu nije reč samo o tome, elimininacijom korupcije i podrškom javnom sektoru i zaposlenima, bogatstvo se ne bi ni našlo u rukama najbogatijeg sloja, pa se ne bi ni „preraspodeljivalo“. Samo bi situacija bila takva da u startu oni koji su zaposleni dobiju veći deo.

Međutim, ukoliko u Srbiji nema levice ili se ona nalazi u tragovima, to u krajnjoj liniji znači da smo većinski postali nevoljni da pomažemo nekome drugome, posebno ne veoma siromašnima. Niko ne želi da bude solidaran. To je osnova široko raširene neoliberalne ideologije – praktično preko celog političkog spektra koji je reprezentovan u skupštini Srbije. Nijedan dnevni list ili nedeljnik koji izlazi u Srbiji ne zalaže se za leve ideje. Kako je došlo do toga da nam je pomaganje drugim osobama postalo toliko odbojno?

Mislim da kod nas ima dosta faktora koji na to utiču i da su neki specifični za nas, a da druge delimo sa drugim zemljama okruženja i Evrope.

1. Prvi faktor je relativno siromaštvo. Srbija je jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, sa jednom od najnižih prosečnih plata. Pošto ljudi iz okruženja žive mnogo kvalitetnije, ovakvom životu teži i gornja klasa u Srbiji, a kontrast sa siromašnima je veći. Oni ne žele da ih solidarnost sa siromašnijim slojem društva koči, kada već ionako zaostaju za svojom generacijom u evropskim državama.
2. Korupmirano društvo. Postoji percepcija da je zajednički fond koji se stvara u društvu u stvari samo podloga za „parazite“ i da služi samo kao rezervoar za korupciju. Oni koji rade u javnom sektoru prikazani su kao izdržavane „budžetlije“, a ne kao lekari ili profesori koji se staraju o javnom zdravlju. Zbog toga postoji težnja da se što više poreza uskrati državi.
3. Političke omraze. Želja da se ne pomaže drugome, često ide i od toga što se drugi zamišlja u nekom moralno nepodnošljivom liku, liku „nacionaliste“ „miloševićevca“, „soroševca“, „nato plaćenika“ itd. To stvara želju da se sa onim drugima nema ništa, što za posledicu takođe ima odsustvo solidarnosti sa „njima“.
4. Lokalne razlike. Nemalu ulogu igra i to što je srpsko društvo dosta lokalno podeljeno. Da ne nabrajam sve razlike, ali postoji dosta distance između srbijanaca i vojvođana, „južnjaka“ i ostalih, Beograđana i provincije, verovatno Čačana i Užičana itd. Svi oni smatraju da je ova druga grupa već uzela ili uzima previše iz zajedničke kase i onda nevoljno učestvuju u finansiranju te kase.
5. Dominirajući religiozni stav. Lokalni modus religije daleko je od svake solidarnosti ili „teologije oslobođenja“ karakteristične za Južnu Ameriku. To se dobro videlo u internet prilogu (Lični stav) u kome patrijarh pravda luksuzne automobile vladika time što su njihove eparhije želele da ih na taj način „istaknu“. Domaća religija smatra da je poželjno istaći se u materijalnom smislu. Istovremeno, slučajno poklapanje Uskrsa i 1. maja ove godine dovelo je do potpunog izostanka obeležavanja 1. maja, što jasno pokazuje u kolikoj meri je religozni stav dominantan.
6. Antiintelektualizam. Na neki način, svaka univerzalna vrednost je produkt uma i to javne upotrebe uma. Um postoji i kao privatan i tada se tiče snalažljivosti, visprenosti. Prvi je karakterističan za filozofe, drugi, recimo, za špijune. Naš stav prema umu dobro se sažeo u uzrečici „ne filozofiraj“. Kao što je Svetislav Basara ukazivao, još od vremena Vuka Karadžića u kulturi se uvrežio stav da svaki seljak bolje zna šta je istina od bilo kog intelektualca koga su knjige i kontakti sa strancima „iskvarili“. Na ovaj način su leve ideje onemogućene da se pojave preko negativnog stava prema mediju u kome se one mogu pojaviti.
7. Efekti šok doktrine. Šokovi su nas na mnogo efikasniji način udaljili od levice od bilo čega drugog, ali njima ćemo posvetiti kraj ovog teksta.

Dakle, neki od ovih faktora su posebno izraženi kod nas – autoritarnost, siromaštvo, varijanta religije, antiintelektualizam i veći šokovi u novijoj istoriji.

Pre nekoliko godina kanadska teoretičarka i aktivistkinja Naomi Klajn postavila je tezu u doktrini šoka, odnosno, tezu da se privatizacija javnih resursa i delegitimizacija javnog (univerzalnog, državnog itd) po pravilu omogućava, ne demoktratskom raspravom i slobodom medija, već šokovima – ratovima, državnim pučevima, bombardovanjima. Ne sećam se znatnije recepcije i primene njene teze na naš slučaj. Sasvim su retki primeri – verujem da bi se feralovci složili sa time – stava da su ratovi iz devedesetih i posledično razbijanje Jugoslavije bili taj prvi, neophodni šok koji je poslužio da se pokaže građanima Jugoslavije da je svaka ideja o zajedništvu, zajedničkom, nemoguća. Višenacionalnu zajednicu zamenile su zavađene „nacije“ i njihove državice. Ideju veće zajednice, pokušale su da zamene ideje manjih ekskluzivnih zajednica (nacionalizam) koje su se predstavljale kao ekskluzivni – privatni – vlasnici teritorija i državnih aparata. Međutim, ispostavilo se da je rat samo paravan za profiterstvo koje je, na primer, u HR dovelo do čuvenih „200 obitelji“ koje su pokupovale državna preduzeća i do sankcija i prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji, mahom zarađenog na švercu i poslovima preko ofšor kompanija na Kipru.

Za rat je optužena divljačka balkanska priroda ovdašnjih „naroda“, a ekonomije su krupnim koracima krenule u privatizacije i uklapanje u neoliberalni ekonomski poredak. Rezultati nisu bili baš sjajni. Posle prvog ciklusa napretka, došla je kriza i veliki dugovi. Danas su države bivše Jugoslavije pet puta zaduženije nego što su bile kao delovi Jugoslavije, a skoro u svim državama na vlasti su korumpirani nacionalisti koji se batrgaju u posledicama neoliberalnih politika, bez neke ideje šta i kako dalje, osim da se još neko vreme iskoristi za privatno bogaćenje. Poslednjih nekoliko godina termin „tranzicija“ se izgubio iz javnog diskursa, lokalne agencije za privatizaciju se gase i biraju se sve autoritarnije vlasti koje bi trebalo da svoj autoritet iskoriste za sve problematičnije dalje korake u neoliberlanoj agendi. Sve medije drži ili vlast – strahom od otkaza – ili kombinacija privatnog kapitala i državnog pritiska.

Iako je sistem skoro očigledno i vrišteće korumpiran, on ipak uspeva da daleko od Balkana drži svaku levu politiku. Kombinacija faktora o kojima smo govorili dovodi do toga da kod nas nema ni Sendersa ni Korbina, ni Podemosa ni Sirize. U neku ruku, čak i domaća levica odbija da bude moderna i radije sanja o nekadašnjem socijalizmu, nego što uspeva da smisli novu levu politiku.

Kao što je nekad na početku „Glavnih tokova marskizma“ Lešek Kolakovski napisao “Engleska je ostrvo“ pokušavajući da objasni engleske specifičnosti, tako se danas može reći i za poluostrvo Balkan – mi smo sada neoliberalno ostrvo u svetu u kome se rasprava o neoliberalizmu ipak otvorena, a sama ideologija koliko-toliko dovedena u pitanje.

Pa ipak, to je svet u kome samo nova levica ima šanse.