… već boj bije srce u junaka!

Povezani članci

• Info bumerang
• Beograd: Paljenje svijeća ispred parlamenta u znak počasti srebreničkim žrtavama
• OD ŠUTNJE KA ZLOČINU
• MANJE ZLO
• Provincijalno licemjerje
• Besima Borić: Presuda mora da nas nauči

Ko će ga znati šta su Vladini planovi, ali jedno je sigurno, snaći će se on. Lisica je to. Nije njemu bitno ono što je napisao i kome. To je marketing. Njemu je važno da bude tu negde, moćan, od značaja i važnosti.

Ovce moje, koliko čobana imate nije ni čudo što ne znate gde udarate. Treba ovo izdržati. Ono što se dešava poslednjih nekoliko nedelja u Crnoj Gori je nešto što smo više puta videli. Nekako narod na ovim prostorima voli reprizni program. Koliko su se puta samo reprizirale Tesna koža i Bolji život. A opet, dešavanja su takva da nekada pomislim da su u pitanju dani mrmota. Jutro menja noć, a veče dan i tako iz dana u dan. Nego, što učinje ono Vlado moj.

Pročitah pismo Vlade Pavićevića upućeno građankama i građanima Crne Gore. Neki od njih su i članovi Crnogorske čiji je predsednik do skora bio. Da ga nisam upoznao i sa njim sarađivao jedno vreme pomislio bih da je čovek od reči, ljudina, neko koga krase čojstvo i junaštvo. Međutim, znamo se mi. Ne bih da zvučim kao oni koje je Vlado u svom oproštajnom pismo prozvao, ali da li neko sa imalo mozga u glavi može da poveruje u iskrenost teksta koji je nekadašnji srbijanski političar napisao rastajući se sa svojim dojučerašnjim saborcima, partijskim kolegama i koleginicama?

Krajem decembra prošle godine Anđela Ivanović, visoka funkcionerka Crnogorske, zatražila je preispitivanje postupka Pavićevića zbog grubog kršenja programskih načela partije, koja se od samoga početka deklarisala kao građanska stranka. Ovakva reakcija je usledila nakon što je Pavićević, mimo znanja partijskih kolega, prisustvovao Saboru koji je Mitropolija crnogorsko-primorska organizovala u Nikšiću. Gostovanje Pavićevića na Saboru u senci dešavanja u Crnoj Gori istaklo je Pavićevića u vrh boraca za očuvanje srpstva i srpskih svetinja. Tako je Vlado preko noći ponovo postao interesantan delu crnogorske opozicije. Renomiran kao osoba sa znatnim političkim pedigreom, učen od najboljih u Srbiji, Pavićević je brzo shvatio kuda idu politička previranja u Crnoj Gori. Sigurno je da Milo Đukanović ne može doživotno da vlada. Nisu ni Sadam, a ni Sloba.

Naravno, učen između ostalog i na ličnim greškama, ovoga puta Pavićević nije želeo da napravi grešku kakvu je napravio napuštajući političku priču u Srbiji. Onomad je to uradio nekako neiskusno i neukusno. Najpre je zbog izbornog fijaska nekadašnji broj 35 podneo ostavke na sve funkcije u Novoj stranci, a onda onako kako je samo on znao, perfidno i podmuklo, podneo ostavku na članstvo i to nikome drugom nego Opštinskom odboru Zvezdara u Beogradu gde je tada živeo, radio, političario. Malo se vrteo po Srbiji, podržavao nekakve „lovce na plen“ u opoziciji Srbije, piskarao, šepurio se. Pravio se bitan. To je trajalo koliko je trajalo. A onda je promenio izgovor i zemlju. Postade Crnogorac i član Crnogorske. Sa osmehom na licu, ozarenog pogleda mirio je Vučića i Mila, pisao o Plamencu, pričao o Prokopijeviću. Negde na relaciji Beograd – Budva, Vlado je postao međunarodni zvaničnik. Nekadašnji srbijanski poslanik i zamenik Zorana Živkovića preko noći postaje crnogorski političar koji malo-malo gostuje na srbijanskim medijima promovišući sebe, svoj rad, a ponekada i daje lekcije srbijanskoj opoziciji. I to je trajalo dok nije otišao na Poselo. Izvinjavam se, Sabor. Tenzije u stranci i tenzije u zemlji iznedrile su novog, nešto hrabrijeg Pavićevića.

Vlado, u jeku borbe za očuvanje svetinja, napušta Crnogorsku i to čini pompeznije nego što je onomad u Beogradu napustio Novu. Najpre, dajući sebi na značaju, naglašava koliko se potrošio u radu na promociji svega onoga što je postavio sebi kao krucijalni zadatak pre dve godine kada je postao predsednik Crnogorske. Onda je udario na Milovu košnicu navodeći da je „najveći neprijatelj države Crne Gore i njene budućnosti upravo ovakav DPS“. Čitajući dalje pisanije Pavićevića upućeno življu u Crnoj Gori, stekao sam utisak da su problemi u Vladinoj „novoj stranci“ bili mnogo veći nego što su izgledali i da gostovanje na Saboru nije bilo jedini kamen spoticanja, ali je zasigurno otkrilo Vladinu neizmernu ljubav prema „narodu i svetinjama“. Tačnije, činilo mi se da je Vlado, predsednik Crnogorske, bio na jednoj strani, a stranka i njeno članstvo na drugoj. „U odlučujućim vremenima je najvažnije biti među onima sa kojima dijelimo iste vrijednosti i načela. Iz toga razloga ja svoje dalje političko djelovanje ne mogu nastaviti u okviru ove partije. Mi više ne dijelimo iste stavove.“ Mi? Dobro. Nego ne napisa li on šta su sve zajedno, on i stranka uradili u prethodne dve godine? „Formulisali smo i sprovodili ideju ustavnog patriotizma, donijeli nekoliko ključnih odluka i radili na njihovoj primjeni i promociji. Nije bilo prilike, razgovora ili političke debate u kojoj nisam branio ova načela.“ Malo su se posvadili predsednik i stranka, no zar tamo nije bilo nikog ko bi podržao to Vladino saborovanje i patriotisanje ako je bilo u skladu sa onim što su „definisali“?

Čitajući dalje, u jednom trenutku sam pomislio da će možda napustiti političko delovanje u Crnoj Gori i nastaviti isto možda u Bosni i Hercegovini, kad ono spektakl. Vlada najavljuje nastavak političkog delovanja rečima: „Jer Crna Gora je moja zemlja, Crnoj Gori pripadam i smatram da svoj patriotizam pojedinac najbolje iskazuje tako što svoje znanje, rad i vrijeme ulaže u opšte dobro građana svoje države. Cijenim i smatram jednako korisnim i sva osporavanja, kritike i zamjerke kojima sam bio izložen. Siguran sam da će mi to biti od velike koristi. Posebno sam zahvalan jer sam u Crnogorskoj i preko djelovanja upoznao iskusne političare posvećene profesionalce i časne ljude.“

Znajući Pavićevića, sigurno je dobio bolju ponudu. Ne bi me iznenadilo da se udruži sa Aleksom Bečićem jer nekako mu je politički on najbliži. Ipak je to ta njegova građanska opcija. No, to se nikada ne zna sa Vladom. I dok je bio u Beogradu kao član Nove je šurovao sa Šutanovcem, družio se sa Borkom Stefanovićem i Sašom Radulovićem, porukao se sa Acom Martinovićem. Nakon ostavki u Novoj podupirao je Sašu Jankovića u trci za predsednika Srbije. Ko će ga znati šta su Vladini planovi, ali jedno je sigurno, snaći će se on. Lisica je to. Nije njemu bitno ono što je napisao i kome. To je marketing. Njemu je važno da bude tu negde, moćan, od značaja i važnosti. Ono što me najviše oduševilo u pismu nekadašnjeg srbijanskog narodnog poslanika, bivšeg člana Liberalno demokratske partije i Nove stranke, zamenika predsednika Nove, Živkovića, bivšeg docenta fakulteta beogradskog Univerziteta i stalnog gosta na srbijanskim medijima jeste završnica pisama javnosti Crne Gore. Baš tako ću i ja završiti ovaj tekst nadajući se da će zemlja kojoj se obraćam opstati pod teretom političarenja i iskrenih laži pojedinih političara u njoj.

Živjela Crna Gora!!!