ENG
Tomislav Marković: Otkud tolika mržnja prema Ženama u crnom?
Autor/ica 👤Tomislav Marković
Izdvajamo
- Jedna od ključnih reči Žena u crnom je – pamtimo. Pamtimo genocid u Srebrenici, napad na Vukovar, opsadu Sarajeva, otmicu u Štrpcima, zločin u Sjeverinu, ubistvo gardista u Topčideru… Pamtimo, sećamo se, nikada nećemo zaboraviti – ove reči najčešće se nalaze u nazivima njihovih uličnih akcija. Izgradnja kulture sećanja na žrtve, kao i na hrabre ljude koji su se borili protiv zla, protiv zaborava i poricanja – to je njihova misija. I to je ono što im Vučićev režim i delovi društva ogrezli u nacionalističku mržnju nikada ne mogu oprostiti.
Povezani članci
Foto: FB Žene u crnom Srbija
Svedokinje zla nisu poželjne u zemlji kojom caruje to isto zlo, kao ni bilo ko drugi ko se seća šta je juče bilo. Srbija će se pomeriti s mrtve tačke tek kad otpor Žena u crnom bude konsenzualno priznat kao najveća vrednost ovog društva. I kad pošaljemo u ropotarnicu istorije ove probisvete koji nas već tridesetak godina zavijaju u crno.
Pod okriljem noći između petka i subote, zaštićeni mrklim mrakom oko sebe i u sopstvenim glavama, kao i prećutnom podrškom takozvane države, nepoznati počinioci upali su u zgradu u kojoj se nalaze prostorije Žena u crnom i na ulaznim vratima ostavili poruke lične prirode. Crnim sprejom ispisali su “kurve u crnom”, ”Ratko Mladić” i pet znakova „Samo sloga Srbina spasava“ (krst u čijim su poljima upisana dva ćirilična slova “s” i dva obrnuta slova “s” koja zapravo ne znače ništa).
Žene u crnom odmah su izdale saopštenje u kojem stoji: “Tokom 30 godina rada Žene u crnom su bile izložene kako verbalnim, tako i fizičkim napadima. Aktivistkinje Žena u crnom, kao i prostorije Žena u crnom su često bile meta fizičkih napada raznih fašističkih grupa i pojedinaca koji su se uvek okončavali nekažnjeno. Ti napadi iza kojih su najčešće stajali takozvani nedržavni akteri, koji su uvek bili i dalje jesu pod kontrolom delova nerasformiranih tajnih službi, koje su ostale kao nasleđe Miloševićevog zločinačkog režima, uvek su se odigravali uz prećutnu saglasnost političkih garnitura na vlasti.”
U saopštenju je jasno ukazano i da počinioci jesu nepoznati, ali da njihov način delovanja nije nepoznat, kao i to ko stoji iza njih: “Sadašnji politički režim u Srbiji, koji vodi Aleksandar Vučić koristi fašističke grupe i pojedince kao batinu u svojim rukama kako bi se obračunao i obračunavao sa svim slobodnomislećim grupama i pojedinkama i pojedincima, a pre svega sa onima koji u svom mišljenju i delovanju zahtevaju radikalni raskid sa zločinima iz prošlosti u kojoj gore pomenuti nije bio samo nemi posmatrač, nego veoma aktivni učesnik.”
Pretnje, napadi, medijski linč
Više od 30 nevladinih organizacija stalo je u odbranu Žena u crnom kroz saopštenje u kojem zahtevaju hitno procesuiranje osoba koje su napisale grafite mržnje i uvreda, kao i da napad osude predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, “jer su upravo članovi vladajuće koalicije kao i provladini mediji ovu organizaciju i njene članice često klevetali kao izdajnike”. U saopštenju je objašnjena i geneza napada: “Ovaj napad je direktna posledica poricanja genocida u Srebrenici i nekažnjivosti huligana koji koriste svaku priliku da slave Ratka Mladića i vređaju pripadanike bošnjačkog naroda, kao što je to bio slučaj 10. oktobra ove godine na rukometnoj utakmici između Crvene zvezde i Novog Pazara.” Nevladine udruge organizovale su i brisanje zlokobnih grafita, te pozvale sve koji to žele da im se pridruže.
Ovo je samo još jedan u beskrajnom nizu napada kojima su Žene u crnom izložene već godinama; teško bi bilo sve pobrojati. I ranije su na njihovim ulaznim vratima ostavljane poruke mržnje, na primer u februaru 2018. godine Srpski sabor zavetnici izlepio je plakate na kojima je pisalo: “Strani agenti – zatvoreno od 4. marta – Zavetnici” i “Zatvoreno od 4. marta – Zavetnici”. Verbalne uvrede i pretnje, fizički napadi i nasrtaji odavno su postali svakodnevica ove organizacije. Pretio im je Vojislav Šešelj zajedno sa hordom radikala, ljubitelji ratnih zločinaca gađali su ih kamenjem, aktivistkinje i aktivisti ŽUC-a neprestano su izloženi neprijatnostima, difamacijama, pretnjama, mržnji, agresiji.
Vučićevi tabloidi redovno sprovode medijski linč nad Stašom Zajević i Ženama u crnom, služeći se najpoganijim sredstvima, od fotomontaža do golih laži, proglašavajući ih za izdajnike, neprijatelje srpstva, strane plaćenike, mrzitelje svega srpskog i sve u tom dobro poznatom stilu. Što propuste patriotski političari i mediji, nadoknade društvene mreže na kojima je haranga Žena u crnom uobičajeni način oslobađanja od nagomilanih frustracija, tu sve vrvi od psovki, maštovitih pretnji raznim vrstama mučenja, a često razne sociopate raspaljuju maštu pa smišljaju raznolike scenarije za ubistvo članica i članova ove organizacije.
Preskačemo zidove mržnje i zla
Otkud tolika mržnja prema Ženama u crnom koja traje praktično od dana osnivanja, 9. oktobra 1991. godine, kada su – kako same rekoše prilikom obeležavanja 30. godišnjice rada – „započele javni, nenasilni protest protiv rata, protiv politike srpskog režima, nacionalizma, militarizma, svih vidova mržnje, diskriminacije, nasilja“? Pa, upravo u svemu navedenom. Srpsko društvo je pre tridesetak godina masovno pohrlilo u zagrljaj Slobodanu Miloševiću, nacionalizmu, šovinizmu, ratnom huškanju, mržnji prema svemu što nije srpsko (a i prema svemu srpskom što se ne uklapa u vizije njihove sužene svesti), nasilju, militarizmu, kultu vojske i heroja, diskriminaciji svih okolnih nacija i domaćih manjinskih grupa, ukratko – većina se jasno i nedvosmisleno opredelila za civilizacijsku propast i potonuće u zlo.
Žene u crnom su stajale nasuprot dominantnoj naci-politici i ideologiji krvi i tla, uvek na strani žrtava, slabih, progonjenih, diskriminisanih, zlostavljanih, ubijanih, proterivanih, nemoćnih, marginalizovanih – svejedno kako se oni zvali, kojoj naciji pripadali ili ne pripadali. “Preskačemo zidove mržnje i zla, odbijamo sve vidove nacionalističko-militarističkih politika, kršimo konsenzuse nacionalnih država, armija, crkava… Aktivno gradimo mreže solidarnosti izvan državnih, nacionalnih granica i podela, kako na prostoru cele bivše Jugoslavije, tako i na svim kontinentima. Organizujemo nenasilne akcije protiv militarizma – regionalnog i globalnog; obelodanjujemo veze između rata i siromaštva, između rata i neograničenog bogaćenja grupa bliskih režimu; proizvodimo znanje, stvaramo alternativnu istoriju, kroz jednako vrednovanje akademskog znanja i aktivističkog iskustva; negujemo zajedničko učenje, refleksiju i razmenu, u svom okruženju i u celom svetu”, piše u letku koje su Žene u crnom objavile 9. oktobra ove godine, podsećajući čime se bave proteklih 30 godina.
Jedna od ključnih reči Žena u crnom je – pamtimo. Pamtimo genocid u Srebrenici, napad na Vukovar, opsadu Sarajeva, otmicu u Štrpcima, zločin u Sjeverinu, ubistvo gardista u Topčideru… Pamtimo, sećamo se, nikada nećemo zaboraviti – ove reči najčešće se nalaze u nazivima njihovih uličnih akcija. Izgradnja kulture sećanja na žrtve, kao i na hrabre ljude koji su se borili protiv zla, protiv zaborava i poricanja – to je njihova misija. I to je ono što im Vučićev režim i delovi društva ogrezli u nacionalističku mržnju nikada ne mogu oprostiti.
Povratak kukastoj tradiciji
Vučićeva Srbija čuva kontinuitet sa Miloševićevim dobom kao zenicu oka i malo vode na dlanu. Ideologija je ostala nepromenjena, samo je Velika Srbija zamenjena Srpskim svetom, a i akteri su se malo promenili, vreme prolazi, pa je pristigao i podmladak da nastavi dela vrlih predaka kao što su Ratko Mladić, Radovan Karadžić i slični heroji srpstva zaslužni za smrt i patnju nebrojenih ljudi. Nije lako ni kukastim omladincima koji uživaju Vučićevu podršku. Generacija njihovih roditelja imala je priliku da ubija nenaoružane civile, da se iživljava nad ženama i decom, da trpa leševe u hladnjače, da pravi konc-logore, da minira džamije, da pravi masovne grobnice, uopšte – da se nesmetano, bez ikakve zadrške oda iživljavanju najmračnijih poriva koji mogu da postoje u ljudskoj duši.
A današnja omladina ima tu nesreću da živi u mirnodopskom vremenu, ili bar u vremenu primirja – ne možeš nekažnjeno da ubijaš i siluješ, ne možeš da pljačkaš i orobljuješ po komšiluku, ne možeš da budeš čak ni vikend-četnik, što u nežnim fašističkim dušama stvara nepodnošljivu frustraciju. Kad im već nije dozvoljeno da daju oduška svojoj žudnji za zločinstvom, ostalo im je da prete, proklinju i crtaju grafite po vratima onih koje su proglasili izdajnicima. I da ostavljaju smrdljive tragove svog divljenja masovnom ubici Ratku Mladiću. Ne znam čemu samo ta večna parohijalnost, zašto malo ne internacionalizuju svoj svetonazor, pa se okrenu korenima i izvorima.
Ko šta radi, oni se dive Mladiću, crtaju mu murale po srpskim gradovima, evo jedan već mesec dana stoji u centru Beograda a niko prstom da mrdne, navalili Mladić, pa Mladić, kao da nije bilo drugih heroja od njegove sorte. A niko da se seti Rudolfa Hesa, Jozefa Gebelsa, Hajnriha Himlera, Adolfa Ajhmana i velikog vođe Adolfa Hitlera, pa da njihova imena bar ispiše po zidovima ili da naslika neki mural. Ta desničarska ekipa neprestano glagolji o sebi kao o zadrtim tradicionalistima, a ne poštuju najveće zaslužnike sopstvene tradicije. Bruka i sramota.
Zaslužni ratni zločinci
Vučić i njegova banda čine sve što je u njihovoj moći da falsifikuju i poreknu prošlost, da u životu održe ideologiju velikosrpskog nacionalizma, te da najgori šljam ovog naroda – ratne zločince – rehabilituju i proglase uzornim građanima. Čim se neki zlikovac vrati iz evropskog zatvora, odmah ga čeka mesto u glavnom odboru stranke, ako je sklon pisanju – organizuju mu turneje po kulturnim ustanovama diljem Srbije (kao, na primer, Veselinu Šljivančaninu), daju im da predaju studentima (kao Vladimiru Lazareviću), a nekim zlikovcima prirede i odbor za doček.
Tako se Kapetan Dragan nedavno pohvalio da su ga na granici sačekali navijači i predsednikov sin, dali mu vreću s tridesetak hiljada dolara i ključeve od stana i od kola. Tako režim tretira svoje zaslužne zločince, i to novcem ojađenih i siromašnih građana Srbije. Ko je kriv običnim građanima što nisu ubijali i mučili, što nisu učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu. Srbija je pod naprednjacima postala i utočište za sve one ljude koji su optuženi za ratne zločine, pa ih krije i odbija da ih izruči sudovima, pre svega u Bosni i Hercegovini. Najmanje devet osoba osumnjičenih za genocid u Srebrenici skriva se u ovoj zemlji koja očigledno pripada zločincima, a ne sopstvenim žiteljima.
Svedokinja zla
U takvoj Srbiji napadi na Žene u crnom su sasvim logični, prirodni i očekivani. Ovo nije zemlja antifašista, antimilitarista, nenasilja, empatije prema ljudskoj patnji i kulture sećanja. Ovo je zemlja zaborava, mržnje, nacionalističke mahnitosti, razbojničkih bandi koje se predstavljaju kao političke stranke ili nekakve udruge građana, ovo je zemlja masovnih ubica i onih koji su ih u zločine gurnuli, stvarajući ideološku podlogu i opravdanje za klanja i divljanja. “Visoka se cijena plaća za odluku da humaniziraš odnose u ratom i nasiljem uništenom društvu. Žene u crnom izložene su neprestanom nasilju: javnim uvredama, fizičkim napadima, sumnjičenju”, piše Boris Pavelić u knjizi “Kad glave igraju”, u portretu Staše Zajović pod naslovom “Drugarica iz boljeg sveta”.
U istoj sjajnoj knjizi Staša Zajović navodi špansku izreku “No tengo fuerzas para resistir”, što znači “Nemam snage da odustanem”. A potom objašnjava svoja osnovna načela: “Moja Borka, Borka Pavićević, kaže: ‘A šta ćemo, Staša, mi moramo da budemo tu, moramo da preuzmemo odgovornost.’ Ja to parafraziram ovako – svedokinja zla. Ne onoga što se dešava, ne bilo čega, nego zla. I onda kažeš: ‘Pa stvarno sam odgovorna, kao svedokinja.’” Svedokinje zla nisu poželjne u zemlji kojom caruje to isto zlo, kao ni bilo ko drugi ko se seća šta je juče bilo. Srbija će se pomeriti s mrtve tačke tek kad otpor Žena u crnom bude konsenzualno priznat kao najveća vrednost ovog društva. I kad pošaljemo u ropotarnicu istorije ove probisvete koji nas već tridesetak godina zavijaju u crno.
Autor/ica 👤Tomislav Marković
