Radulović: Bez ozbiljnih reformi neće nam pomoći ni Arapi ni vanzemaljci!

Povezani članci

• Privatni izvršitelji i neoliberalizam
• Kurspahić: Naličja dvodnevne ostavke
• Časni čovjek i sveštenik na čelu Splita: Ivan Grubišić uvjerljivo vodi u utrci za Split i županiju
• Šajkača pod uglom
• UMJESTO POSLJEDNJEG POZDRAVA, NAŠEM PROFI, JARANU…
• RTRS I BNTV: DOBROVOLJAČKA – UKLETA ULICA ZA MEDIJE

Foto: M. todorović

Srpski ministrar privrede Saša Radulović, po mnogo čemu se izdvaja. Po upornosti sa kojom brani žestoke reforme bez kojih, kako tvrdi, nema boljeg života u Srbiji, i mirnoćom kojom prima udarce, pa čak i najave da će biti smenjen.

Razgovarala: Natalija Sekulić

U intervjuu za Telegraf.rs Radulović kaže da funkciju ministra nije prihvatio da bi se slikao na otvaranju fabrika, već da napravi sistem koji će da funkcioniše:

– Preuzeo sam funkciju ministra za privredu zato što verujem da neke stvari mogu da promenim, imam ideju o tome šta treba da se uradi. Te ideje su prošle kroz testove raznih organizacija, pa smo za reforme koje preduzimamo dobili značajnu podršku i od svetskih organizacija. Međutim, ako ne možemo da sprovedemo reforme, onda ja više neću biti ministar. Zato što mene ovaj posao zaista interesuje samo sa stanovišta stvaranja boljeg poslovnog ambijenta kako bi obezbedili prostor za privredni rast. Mene demagogija ne interesuje, a da li nekome smeta što se otvoreno govori o problemima koje imamo i o teškim reformama koje treba da preduzmemo, to zaista nije moj problem i neću se time baviti – kaže Radulović na startu razgovora za Telegraf.

Privreda će u 2014. biti izazov broj jedan, a da bi se ona oporavila, srpska vlada mora žestoko da sprovodi započete reforme. Koja će reforma biti “najtvrđi orah”?

– Izgleda da je to Zakon o radu, koji je izazvao najviše buke u javnosti. Tu ima problema i osporavanja gotovo svake pojedinačne zakonske izmene, a radi se o propisu koji ima vitalan značaj za domaću ekonomiju. Bitne izmene donose još tri zakona – o privatizaciji, o stečaju i Zakon o planiranju i izgradnji. Nakon toga i Zakon o javnim preduzećima. I ostali zakoni, takođe, u sebi nose velike reforme kojih polako, ja mislim, svi postaju svesni. Kako ta svest raste, tako rastu i otpori.

Očigledno je da sa sindikatima ne postižete dogovor oko Zakona o radu. Optužuju vas da su prava radnika svedena na minimu, da su odmor i bolovanje rigorozno smanjeni. Kako mislite da se dogovorite sa sindikatima, i šta je vaš glavni adut?

– Truli kompromisi nikome ne donose dobro. Prvo treba da se dogovorimo oko toga šta nam je cilj. Krajnji cilj Ministarstva privrede je rast zapošljavanja i rast životnog standarda građana, a to znači i rast plata. To je konačan cilj i Vlade i Ministarstva. Da bi do toga došlo, moramo da imamo privredni rast. I da bi do privrednog rasta došlo, neophodne su privredne reforme. Jedna od reformi je Zakon o radu.

Na koga će sve uticati Zakon o radu?

– Imamo 500.000 ljudi u mikropreduzećima, firmama koje imaju manje od 10 zaposlenih. Tu je i 200.000 u malim preduzećima, u kojim radi od 10 do 50 zaposlenih. A onda imamo i 300.000 zaposlenih u srednjim, velikim privatnim firmama. Tome treba dodati preko 700.000 ljudi u javnom sektoru, koji uključuje javna preduzeća i ova preduzeća u restruktiriranju, državu, zdravstvo, školstvo.. Onda imamo i preko 700.000 nezaposlenih. Na njih se takođe odnosi Zakon o radu. A tu je i 500.000 ljudi koji rade na crno, na koje se takođe odnosi ovaj propis. Znači, treba nam izmena Zakona o radu koja će da zadovolji čitav ovaj dijapazon jer nam je cilj da ima što manje onih koji rade na crno, da ima što manje nezaposlenih, a da nam je privatni sektoršto veći.

A kako ćete do toga da dođete?

– Da bi to ostvarili, neke stvari koje su nerazumne treba odstraniti. Ono što hoćemo da izmenimo najviše se tiče javnog sektora i privilegija koje oni imaju, a ne važe za ostali deo društva. Tako da kada ja gledam Zakon o radu, prvo polazim od malih i mikro preduzeća, sive ekonomije i nezaposlenih, a na kraju posmatram javni sektor. A upravo taj princip je u fokusu novog zakona. E, sad, ove priče kako će doći do pada zarada nisu tačne. Kao ni one da se ukida minuli rad. Ukida se obračun minulog rada za sve godine radnog staža, i obračunavaće se samo za godine staža kod poslednjeg poslodavaca. Poznato je da u javnom sektoru postoje razne privilegije, na primer, regres za godišni odmor, 13 plata, paketići, topli obrok. Te opcije u stvari su najjače i najdeblje upravo u javnom sektoru, dok u privatnom sektoru, posebno u mikro i malim preduzećima, toga nemate.

Je l` to znači da se neće smanjivati plata za vreme bolovanja?

– Za sve one koji primaju redovnu platu i nemaju te raznorazne dodatke i bonuse, a to je većina u privredi, tu promena nema. U onim javnim preduzećima u kojima se uz platu dobijaju i ne mali dodaci, poslodavac će imati mogućnost da smanji naknadu za godišnji odmor. To znači da ako ovi dodaci na plate iznose, kao što je sindikat izračunao 35% od zarade, onda će vam zaista ono što primite za godišnji odmor biti za 35% manje. Moram da naglasim da veliki deo javnog sektora ne dobija takve dodatke, a da toga imate koliko hoćete u javnim preduzećima.

Dakle, sindikati se bune jer im ukidate privilegije, a ne zato što je zakon loš?

– Upravo tako. Postoje neke izmene Zakona o radu o kojima se ne govori a koje su jako značajne. Mi imamo preko 24.000 sindikata. Sadašnji zakon štiti čelnike sindikata, toliki broj se i osniva zato što oni imaju brojne privilegije. Mi hoćemo da se uvede jasnija reprezentativnost sindikata, da preduzeće više nije u obavezi da isplaćuje sindikalne članarine iz plate, već to moraju da rade sindikati direktno sa svojim članovima. Takođe, sindikati će morati da ispunjavaju svoje radne obaveze.

Šta kažu procene, koliko ljudi mora da napusti javni sektor da bi se administracija svela na neki normalan nivo?

– Umesto da razgovaramo na takav način o problemu, koncentrisao bih se na drugi deo vašeg pitanja. Javni sektor je nesporno veliki problem, predimenzioniran je, a veliko je i učešće države u privrednoj aktivnosti. Ajde da pođemo od države. Država nema popis svoje imovine i procenu njene vrednosti. Isti problem je i kod javnih preduzeća. I tako u čitavom lancu. Ono sa čime smo krenuli su preduzeća u restrukturiranju gde je bila ista situacija. Tamo smo već podosta uradili na tome da utvrdimo stanje imovine i stanje obaveza, način poslovanja, da onda radimo na poslovnim planovima. Isto to mora da se zna i na nivou države i velikih državnih sistema. Tu ne mislim samo na javna preduzeća, već i na zdravstvo, obrazovanje.. A onda na tom putu moći ćemo da odgovorimo i na vaše pitanje koliko je viška i da li ima viška.

Ali, ako to ne uradimo partijskog zapošljavanja će uvek biti.

– Siguran sam da u mnogim oblastima ima viška, ali isto tako sam siguran da ima određenih delova javnog sektora u kojima je manjak zaposlenih. Imamo jedan neefikasan sistem koji nas sve košta. I ako građani misle da to nema nikakve veze sa njihovim životnim standardom, odnosno da nekako može da se zadrži čitav taj sistem, a da njihov životni standard raste, da imamo privredni rast, onda se gorko varaju. I na ta zavaravanja smo izgubili više od 10 godina. Veliki sistemi nisu reformisani i postavljeni na zdrave noge, ne uvodimo pozitivnu selekciju kadrova koja bi omogućila angažman najsposobnijih ljudi. Mi imamo negativnu selekciju koja je direktno sponzorisana, odnosno temelj te negativne selekcije je partijsko zapošljavanje.

Šta su pokazale lične karte preduzeća u restrukturiranju?

– Iz njih se vidi puna cena neodgovornosti u poslednjih 10 godina. Vidi se da je država izgubila sav kapital, da je u većini tih preduzeća vrednost obaveza daleko od vrednosti imovine, i da je jedini način kako da ih finansijski restrukturiramo, da kažemo da je država bila neodgovorna, izgubila kapital, izgubila vlasništvo. Da li ta preduzeća imaju budućnost ili ne, ne zavisi od ministra. Zavisi od sposobnosti menadžmenta da napravi plan poslovanja i da ga realizuje. Ako nisu u stanju to da urade, onda od tih preduzeća neće biti ništa.

Od ovih firmi u restrukturiranju koje će naći kupca i kada?

– Većina ovih velikih sistema ima realne šanse da stane na zdrave noge i da počne normalno da posluje. I “IMR”, i “14 oktobar” i “Ikarbus “ i “Prva petoletka”. Mislim da za svaku od ovih firmi postoji dobra šansa. Međutim, mora da se radi. To samo od sebe neće doći. To je posao menadžmenta, da pravi poslovne planove i da ih realizuje. Posao države je da im stvori dobro okruženje za to, ovim restrukturiranjem ćemo im u stvari i dati tu šansu. Tu će onda biti Fond za razvoj koji će sada investirati samo u velike strateške projekte, dati im osnovna obrtna sredstva sa kojima mogu da relizuju svoje planove. Oni koji ne iskoriste ovu šansu da se oporave, treba da se ugase.

Za privatizaciju ste rekli da je bila katastrofalna.

– Rekao sam i da je bila katastrofalna i pljačkaška.

 U redu, katastrofalna i pljačkaška. Pošto to ne možete da promenite, kako planirate da završite taj proces?

– Nov Zakon o privatizaciji uspostavlja drugačiji postupak. Na primer, državni službenici imaju obavezu da postupaju u najboljem interesu države i tih preduzeća. Ne u interesu države, nego u najboljem interesu. I to im je zadatak i postoji jedno krivično delo koje sankcioniše drugačije ponašanje. Takođe, mora da se vodi računa o vrednosti imovine. Mi nećemo da naduvamo vrednost imovine, da prikažemo da je vrednija nego što jeste, nego samo da znamo kolika je realno i da napravimo otvorenu utakmicu da najbolji pobedi. Uveli smo i ograničenja ko može da učestvuje u privatizaciji. Firme iz of šor zona više neće moći da učestvuju. Ne možete da dolazite iz nekog poreskog raja gde je nemoguće utvrditi ni ko je vlasnik, ni odakle vam pare, i da sa te strane privatizujete, a svim znamo da se iza većine tih firmi kriju naši građani. Značajna novina je i da oni koji su učestvovali u privatizaciji koja je raskinuta, više neće moći da ralunaju na neku novu privatizaciju.

Šta biste građanima rekli, koliko još moraju da se strpe da bi im bilo bolje?

– U poslednjih 10 godina nijednu ozbiljnu reformu nismo sproveli. Da ponovim, nijednu. Posledica toga je nizak životni standard i stanje u društvu koje imamo. Građani moraju da vide vezu između te dve stvari. Dok ne vide tu vezu da zaista moramo da uradimo suštinske reforme u svim segmentima društva, nama neće biti bolje. Cilj je da dođe do rasta životnog standarda, da bude više zapošljavanja, da rastu i plate i penzije. To je cilj. Međutim, ne možete prvo to da uradite. To je konačan rezultata toga što ste sproveli reforme, postigli privredni rast i on je doveo do rasta životnog standarda.

Kad se to može očekivati?

– Ako sprovedemo dubinske reforme i donesemo sve ove zakone, možemo da očekujemo od 2015. pa nadalje da dobijemo privredni rast koji nam treba, i koji će da povuče rast životnog standarda. Ako to ne uradimo, ja sam siguran da ćemo nastaviti da propadamo ovako kako propadamo i tu nam nikakva čuda ne mogu pomoći. Ni Arapi, ni Rusi, ni Kinezi, ni vanzemaljci. Moramo sami, to važi za sve narode ovoga sveta, pa važi i za nas. Mi niti smo gluplji, niti smo pametniji od ostalih, odnosno niti smo lepši, niti smo ružniji. Mi smo kao i svi drugi ljudi na svetu, treba samo da uredimo sistem, da taj sistem dovede do pozitivne selekcije, da najbolji izađu na površinu. To je rešenja za sva društva pa i za Srbiju.

Malo se zna o vašem privatnom životu. Koju muziku slušate?

– Ja volim svu muziku. Ipak, odrastao sam na Novom talasu, na Ekatarini Velikoj, Haustoru, Azri. Volim i klasičnu muziku, školovan sam za to.

 Koji instrument svirate?

– Završio sam srednju muzičku školu, odsek violina. Klavir je obavezan predmet, a gitara je bila obavezno štivo za srednjoškolce, makar u moje vreme.

Šta čitate?

– U poslednje vreme jako malo, ali uglavnom je to stručnja literatura.

Znači, dosadne knjige.

– (Osmeh) Da, to su knjige iz ekonomije. Neko lakše štivo, nisam čitao odavno.

 Telegraf