Privatni izvršitelji i neoliberalizam

Povezani članci

• Online debata “Ratovi 1990-ih u nastavi istorije”
• Njemačka – zemalja u kojoj nema krize
• Snježana Kordić: Nacionalni identitet kao majčinska placenta
• Privatnost is dead (i još ponešto, usput)
• Đavo u školskoj klupi, Srbi u lancima
• Prva dubrovačka ‘fair trade’ trgovina: od rijetkog nepalskog crnog čaja do etiopijskih hit cipela

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

U članku o privatnim izvršiteljima koji je nedavno objavila Politika, predsednica Komore izvršitelja kaže: “Odluka države da ovaj deo postupka prenese na teren kancelarija izvršitelja je racionalna, zato što je na taj način jedan izrazito skup postupak prestao da bude opterećenje za budžet Republike Srbije. On se finansira iz naših sredstava. Mi ni na koji način nismo povezani za državnim budžetom, osim što plaćamo porez – kaže Aleksandra Trešnjev.”

Predsednica komore u ovom iskazu, verovatno nesvesno, ponavlja osnovnu neoliberalnu mantru da se privatizacijom nečega štedi i skida neki teret sa budžeta Srbije. Ovde ćemo analizirati da li je to tako.

Najpre, kako to da nešto što je ranije bilo trošak, opterećenje i izuzetno skupo, sada počinje da donosi profit? Privatni izvršitelji “finansiraju postupak iz svojih sredstava”, pa ipak im posle svega ostaje profit i to ne mali profit kako čujemo ovih dana. Očigledno je da ono što je ranije bilo izuzetno skupo, sada nije toliko skupo i ipak donosi profit.

Dalje, ako privatni izvšitelji “nemaju veze sa budžetom” da li to znači da su oni onda na tržištu, pošto je kod nas uobičajeno da se sistem posmatra kao da se sastoji samo od dva dela – javnog i privatnog. Međutim, teško da je nešto toliko daleko od tržišta kao što je to posao privatnih izvršitelja.
Najpre, kao i notara, privatnih izvršitelja ima samo ograničen broj, trenutno 204 u celoj Srbiji. Oni nisu postali izvršitelji bilo kakvim procesom slobodne konkurencije već su imenovani od strane vlasti. Njihov broj podrazumeva da jedan privatni izvršitelj dolazi na 35.000 građana. Ti građani ni na koji način ne biraju izvršitelja koji je zadužen za njih, u bilo kakvom procesu koji bi ličio na tržište. Njihove cene (naknade) propisane su zakonom, pa se ne mogu boriti ni cenom. Jedini koji mogu birati su direktori javnih preduzeća, pa se upravo danas u skupštini vodila rasprava o tome kako su to oni mogli činiti po svojoj volji, mimo svake procedure i kontrole, pa je jedan izvršitelj mogao dobiti više od stotinu hiljada predmeta nekog javnog preduzeća. U poslu privatnih izvršitelja ne postoji ni rizik, ni kvaliitet, ni tržište koje bi opravdavalo veliki profit.

Međutim, ne samo da posao privatnih izvršitelja nema nikakve veze sa tržištem, nego u njemu ima i malo toga privatnog, osim profita, s tim da je i taj profit – iako “nikakve veze nema sa budžetom” – operiše u suštini javnim novcem, koji nije i ostao javan samo zato što je država tako htela. To je zato što novac koji se skuplja po ovlašćenjima države, u skladu sa cenama države i po presudama države, nije novac koji je deo bilo kakvog tržišnog procesa ili procesa konkurencije. Drugim rečima, privatni izvršitelji su na budžetu društva predviđenom za zajedničke stvari, iako je taj budžet trenutno izmešten u njihove kancelarije.

Ovaj mehanizam nije vezan samo za privatne izvršitelje nego je isti slučaj i sa notarima i sa državnim agencijama, koje se takođe ponekad hvale da nisu na bužetu, iako “zarađuju” kao monopoli za uplatu sredstava koja su određena zakonom da moraju biti uplaćena ukoliko se želi neka dozvola ili usluga državnih institucija.

Šta onda imamo u slučajevima privatnih izvršitelja, notara ili agencija? Oni su zgodne institucije za izuzimanje novca iz javne kontrole. U slučaju privatnih izvršitelja jedna neprijatna dužnost prenesena je na nekog drugog. Jedan deo javnih poslova koji se moraju uraditi po sili zakona, prenesen je na privatna lica kao osnova njihovog profita.

Ali, to ne znači da su te delatnosti na taj način postale deo tržišta ili da je društvo na bilo koji način rasterećeno. Čak naprotiv, naknade notara pokazuju da je sada više opterećeno nego ranije, a profiti privatnih izvršitelja pokazuju to isto.

Pošto privatni izvršitelji sada koriste okolnost nagomilanih dugova javnim preduzećima i tako zarađuju veliki novac, to ne znači da je taj novac zarađen na tržištu. On je zarađen u okviru privatnog mini-oligopola koji koristi politiku da bi se uspostavio – a to je dosta dobra definicija neoliberalizma.

Privatni izvršitelji u stvari samo rentiraju okolnost da postoje dugovi, a ono što rentiraju, pravo da ih izvršavaju, dobili su od nas. Zato bi društvo imalo sva prava da ih kontroliše.