Putnik voza za Bosanski Šamac i Sarajevo (Voza kojeg više nema)
Izdvajamo
- Hukće lokomotiva. Kloparaju točkovi snevajućeg voza za Bosanski Šamac i Sarajevo. Odatle se hvatam druma do Mostara. Sanjam moje Hercegovce. Veliki ljudi. Kao planina Velež. Snevam da se sa mosta ogledam u Neretvi.
Povezani članci
- Aleksandar Ilić na 5. Internacionalnom Festivalu Savremenog plesa u Ažliru
- Završen samit u Karađorđevu
- PLUTAJUĆI IDENTITET
- Goldstein o 80 godina NDH: Ustaše nisu nikakvi predstavnici hrvatskog naroda
- Otvoreno pismo predsjednicima stranaka: HITNE MJERE ZA SPAS OBRTA, MALIH BIZNISA I 262.000 RADNIH MJESTA
- Vrhovni sud FBiH oslobodio Ljubu i Bekriju Seferovića u slučaju “Dženan Memić”
Foto: Slobodan, Anto i Ešref – iz privatnog albuma
San u javi. Java u snu. Budim se u ovaj utorak, 23. novembra. Ostalo je još 48 sati do Dana državnosti Bosne i Hercegovine. One prave. Nedeljive. Ostalo je falsifikat. Surogat iz tuđe materice.
Bio je to nokturno izazvan živim sećanjem na jedan susret i radosni dvoglas Ešrefa i Anta: “Đe si Kokane!”. Sanjam da se guram kroz gomilu, dok čujem glas spikera na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, “Brzi voz za Bosanski Šamac i Sarajevo postavljen je na sedmi kolosek. Polazi odmah”. Na peronu pored vagona izmaštan lik brkatog otpravnika voza, pod crvenom kapom. “Ovo ti je poslednji voz”, podsmeva se mom šantavom hodu. I ćelavoj glavi koju je nekad krasio zlatasti perčin.
Lokomotiva je, uz trzaj, cimnula uspavane vagone. Uskoro, kompozicija nalik zmiji, tutnjala je pragovima. Tak, tak…tak, tak…pričaju pragovi, ponavljaju točkovi. Sećanja… Sećanja. Doručak sa Ešrefom na terasi kule Huseina Gradaščevića, Zmaja od Bosne: Dok je kusao ljuti goveđi gulaš suknula je vatra kao u zmaja. Ešref Zaimbegović, moj drug za sva vremena, pravi je lik iz bajke. Dobrica. Mek kao pamuk, ali voli ljuto. Gori u njemu plam sukoba naravi i ukusa.
Eso, jučerašnja i sadašnja istorija Bosanskog Šamca. Njegov neimar i stradalnik. Trinaestomesečni sužanj u logorima. Živi svedok užasa. A, šta je drugo nego užas, kad ljudima “kombinirkama” vadite osam zdravih zuba naživo. Mengeleovski pir nitkova i hulja nedostojnih da mu čiste cipele. Šetamo centrom posavskog gradića. Na fasadama zgrada nabujala Sava ostavila je crnu liniju plavnog talasa u visini glave. Pokazuje mi zgradu policije. Tu je bio jedno vreme zatočen. Ako vam misao zaviri u unutrašnjost, srešćete tužne i osramoćene zidove. Sa kojih kaplju suze i odzvanjaju krici nevinih. Nevidljivi murali zločina Steve Todorovića “Stiva” “vo vjeki vjekov” sramote Šamca. Živ bio i ostao njegov sužanj Ešref Zaimbegović. Danas on uspravno i uzdignute glave hoda po gradu. I skokne do Češke, Nemačke, Francuske… Tamo ga dočekuje crveni tepih. Prostiru mu pod noge u firmama gde je ostavio traga.
Tak, tak… tak, tak…pričaju sećanja pragovi. Ponavljaju točkovi. Iskače lik Anta Domazeta. Danas, doktora nauka. Profesora emeritusa. Uglednika bosanskohercegovačkog. Nekad studentskog kolege, saigrača i fuzbaliste “Ekonomista”. Sećam se putovanja u tadašnju Čehoslovačku. Kad smo ulazeći u Bratislavu autobusom, kroz otvoren prozor on, Muharem Musemić i ja, razvili smo jugoslovensku zastavu. Neko je u autobusu rekao da smo provokatori. Ali prolaznici su nam prijateljski mahali. Jednom mi je Anto rekao da će me odvesti na fakultet, gde je bio profesor. Da pričam “klincima” kako smo kao “sirotinja” spavali sa knjigom za pod glavu. Dobro Anto. Evo mog pamćenja koje istrajava do sudnjega dana. “Vakultete su završavali oni odbegli od koza i ovaca. A ne beogradske svilengaće”. Tako je govorio pokojni deda Uroš. Zvali smo ga “Bosančeros”. Od bašče ograđene kamenom, otrgnute od bosanske vukojebine, othranio je dvanaestoro siročadi. “I svi su završili vakultete”.
Hukće lokomotiva. Kloparaju točkovi snevajućeg voza za Bosanski Šamac i Sarajevo. Odatle se hvatam druma do Mostara. Sanjam moje Hercegovce. Veliki ljudi. Kao planina Velež. Snevam da se sa mosta ogledam u Neretvi.