Povratne karte

Povezani članci

• PREMIJERA PLESNE PREDSTAVE DANSE MACABRE
• Kratak pregled minulih događaja
• Izložba Lejle Ćehajić u ponedjeljak u Zvonu
• Špijunski izvještaj br. 386/16
• Slobodan Dukić: Ivicino novo ruho
• Manuel Sarrazin: Srbija ne može u EU bez priznanja nezavisnosti Kosova

Po celoj planeti, preko svojih moćnih medija, lansiraju i najavljuju razne smakove sveta. I to već sledeće godine. U decembru mesecu. Armagedon umesto Posejdon! Pa onda fatalni asteroidi. Pa potopi i razne druge Baba Roge. Da se smrzneš! A zar nije malo čudno da oni baš tada napuštaju Zemlju? Ipak, da ne preterujemo. Humani su oni! Za decu ispod 12 godina nije preporučljivo gledati… Doduše, to važi samo za igrane filmove. Jer nije lepo plašiti decu onim što ne razumeju. A to što osećaju? Pa o tome se baš i radi! Strah mora biti genetski ugrađen. Zar novorođenčad čim se ispile iz majčine utrobe odmah ne zaplaču?

Pre desetak dana u «Blicu», najtiražnijim dnevnim novinama u Srbiji, pojavio se članak, prepisan ili prepričan iz zapadne štampe. U njemu je reč o nekom američkom milijarderu, koji je u Novom Meksiku sagradio ogroman futuristički kosmodrom sa nizom pratećih objekata. Namera mu je da, čim dobije dozvole od vlasti SAD, već krajem 2012. godine, pokrene masovnije turističke letove u kosmos. Do sada se prijavilo i kupilo karte 450 putnika. Normalno, iz kaste milijardera. Cena karte iznosi svega 200.000 dolara.

Međutim, u naslovu teksta i u samom tekstu se više puta napominje da je to cena za «povratnu kartu». Ne verujem da je tako i u izvornom tekstu, jer čisto sumnjam da bi bilo ko od tih putnika ostao «gore». A ne verujem ni da tamo postoji neki šalter za kupovinu karata. Takođe, ne verujem da je urednik «Blica» napravio omašku i da je greška slučajno napravljena.

Pa nešto razmišljam. Kad bih i ja, kao taj urednik, bio tako maliciozan, poželeo bih da budem kondukter ili pilot tog svemirskog broda, pa bi putnicima ili poništio te povratne karte i proglasio ih nevažećim (po kosmičkim zakonima), ili bi ih, posle njihovog razgledanja zemlje kroz ozonske rupe (za koje su sami najviše zaslužni), usmerio ka crnim rupama u svemiru u neki drugi, paralelni svet. Ionako i na Zemlji žive u nekom, nama običnim Zemljanima, nedostupnom paralelnom svetu. A sigurno bi se među njima pojavio i neki Kolumbo koji bi otkrio sasvim novi svet, jer ne verujem da su oni pošli «gore» da samo razgledaju Zemlju, na kojoj znaju svaki kutak. Verovatno poseduju i razultate složenih kompjuterskih analiza koji im sugerišu da je vreme da brišu sa ove planete zahvaćene tako teškom entropijom.

Onda mi pade napamet da do pre dve-tri decenije na Zemlji nisu ni postojali milijarderi. Tada su ti isti bili samo «skromni» milioneri, pa su, pošto su se iživeli na luksuznim hacijendama, u automobilima, jahtama, avionima …, odlučili da postanu milijarderi. I evo, sad ih čekaju nove (svemirske) zabave, a po dinamici tih transformacija očekujem da se ubrzo među njima pojave i prvi bilijarderi. Pa će im, pošto su toliko «teški», prijati bestežinsko stanje u kojem će naglavce lebdeti. I prvi put u životu neće s nogama čvrsto stajati na zemlji. Ali će im zato verovatno proraditi neki novi klikeri i ideje. Jer njihova stručna procena je da se ovde na Zemlji trud više ne isplati, ma koliko dubili na glavi.

Međutim, čemu ta malicioznost? Zna se gde ona vodi. U one glupave komentare tipa: eto, pola planete gladuje, a oni bacaju milijarde na svoja iživljavanja. Ili ono popularno pitanje u Srbiji (a i šire): zašto je taj Kolumbo uopšte morao da nađe tu Ameriku? Pa onda: zar je moguće da nismo u stanju da stvorimo jedan «pravedan i human svet», da se to (njihovo) bogatstvo ravnomerno podeli, da već jednom dođe do opšteg blagostanja (raja, komunizma…). I zar je tako važno ko koliko radi i doprinosi, a ko se zajebava i ne misli na sutra? Sve same stare utopije koje više niko ne pije!
Pa je zato očigledno krajnje vreme da se spustimo na zemlju. Pa se pitam: a šta ako se zbilja desi da se onih 450 putnika 2013- te godine ne vrati? Šta li će se desiti kad mnoštvo sitnijih riba, koje tek njuše svoju prvu milijardu, preuzme kormilo na Zemlji?

Od toga me hvata istinski i temeljni egzistencijalni strah. Strah i za moju dušu i za stomak. I bilo bi OK da sam u tome sam. Ali ima nas na milijarde i jedino u tome delimo tu imenicu sa onima «gore». Ne mogu da tvrdim da su baš u celom svetu ti koji njuše milijarde isti. Međutim, sudeći po Balkanu i nizu drugih zemalja na svim kontinentima, verujem da su svi oni telepatski blizanci. Tako, na primer u Srbiji, već odavno imaju svoje jahte, avione, medije, političku vlast… Ali, ne isplaćuju redovno plate radnicima, a za penzijsko i invalidsko osiguranje ih boli uvo. Pre toga su sistematski uništavali preduzeća i hiljade radnih mesta ne bi li ih kupili u bescenje. I besmisleno je nabrajati ostale njihove trikove. Međutim, kad smo već kod toga, u celom svetu je podignuta prava hajka na penzije. Ili radi, ili umri. To be, or not to be ! That is the question ! (Svi smo mi Hamleti, pošto nas žele samleti). Jer nevolja je u tome što su mangupi smislili da su rad i radno mesto privilegija. Pa ti brale vidi šta ćeš. Bio mlad ili star, svejedno! Bio pametan ili glup, svejedno! Ima, bre, da te nema! Jer jedan od uspešnih i istorijski proverenih trikova je planetarno sejanje straha, u čemu su i «Velikog brata» superirno nadmašili. Po celoj planeti, preko svojih moćnih medija, lansiraju i najavljuju razne smakove sveta. I to već sledeće godine. U decembru mesecu. Armagedon umesto Posejdon! Pa onda fatalni asteroidi. Pa potopi i razne druge Baba Roge. Da se smrzneš! A zar nije malo čudno da oni baš tada napuštaju Zemlju? Ipak, da ne preterujemo. Humani su oni! Za decu ispod 12 godina nije preporučljivo gledati… Doduše, to važi samo za igrane filmove. Jer nije lepo plašiti decu onim što ne razumeju. A to što osećaju? Pa o tome se baš i radi! Strah mora biti genetski ugrađen. Zar novorođenčad čim se ispile iz majčine utrobe odmah ne zaplaču?

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)