Posrnuli

Povezani članci

• Tko se boji Angelina straha?
• Vox propali
• ASIM MUJKIĆ: Na pragu smo čiste autokratije predvođene trojicom narodnih poglavica
• Ljetni praznici za djecu i zastupnike
• Ajmo Jovo nanovo
• U ime svih žrtava fašizma poručujemo jasno i glasno: Smrt fašizmu!!!

Photo: B.P./ATAImages

Nakon što je smenio Ivana Stambolića, Milošević je krupnim koracima krenuo u osvajanje srca Srba predstavljajući sebe borcem za ostvarivanje prava srpskog življa na ovim prostorima. Držeći Memorandum ispod miške, uz parole kako “naš narod ne sme niko da bije”, Milošević je započeo svoju vladavinu. Iako je destruktivna Miloševićeva politika, koju su u nekom obliku sebi prilagodili Izetbegović i Tuđman, imala alternativu oličenu u liku i delu Ante Markovića, narodi na ovim prostorima su se odlučili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svojih državica. Cepanje Jugoslavije je započelo. Milošević je pokrenuo lavinu emocija čiji rezultat su bili destabilizacija regiona, ratovi, sankcije i bombardovanje Srbije od strane NATO snaga. Danas jedan drugi vladar, ponovo ali u mirnodopskim uslovima, pokušava da rehabilituje destruktivnu politiku velikih mislilaca SANU stvarajući nekakav „srpski svet“. Aleksandar Vučić manipulacijama javnog mnjenja balansira između jave i sna desničara kojima je nekada pripadao, a čiji broj u uslovima ekonomske i političke nestabilnosti raste.

Igranje na kartu ostvarivanja nacionalnih interesa uvek je išlo u prilog onima na vlasti u uslovima siromaštva i moralnog posrnuća. Ujedinitelji, borci za očuvanje suvereniteta i integriteta nacije, lažne patriote i „moderni“ heroji najviše su koštali ovu državu u poslednjih nekoliko decenija, a glavni rezultat njihovih politika bio je pojava diskontinuiteta, najteža posledica koju jedna nacija može da doživi. Diskontinuitet se pojavio u emotivnom, ustrojstvenom, tržišnom i prostornom smislu i manifestovao kroz pojedinačne frustracije i niz socijalnih patologija. Možda najznačajnija socijalna patologija koja je pogodila naše društvo i ostavila dubok trag na njega jeste sindrom neograničenih podela, koji za posledicu ima gubljenje kritične mase. Prisutna je u svim sferama društva, ali je najvidljivija u politici.

Danas na političkoj sceni imamo toliko stranaka, udruženja i pokreta da je prosto neverovatno računati na bilo kakve strukturne promene na političkoj sceni. Trenutna vlast, baš kao i prethodna, nema interes da pristupi korenitim reformama pravosudnog sistema i izgradnji institucija. Mlada demokratija kakva je u Srbiji je zapravo oblik nekakve prividne demokratije kojom u uslovima „medijskog mraka“ i organizovanog kriminala vladaju negativni autoriteti primenjujući fundamentalne principe negativne selekcije. Rezultat takve vladavine je posrnulo i moralno osakaćeno društvo bez ideje i bez cilja. Upravljati i vladati takvim društvom je san svakog diktatora, svakog režima. Veliki broj poslušnika i pristalica, onih koji koriste i zloupotrebljavaju sistem, uz odsustvo kritične mase ubija svaku nadu da će ovde ikada biti bolje. A zašto bi i bilo?

Predsedniku su puna usta nekakvog „srpskog sveta“ koji živi u „zlatnom dobu“. Njegove besede, smislene i tendeciozne, imaju za cilj skretanje pažnje javnog mnjenja sa ključnih problema koji more Srbiju. Umesto da se bavi integracijama zemlje u globalne tokove i pristupi strukturnim promenama privrede Srbije kroz institucionalne i ekonomske reforme, on se „igra“ emocijama građana plasirajući im pričice o zemlji regionalnom lideru koja je sposobna da se, pored svih nedaća koje je more, bori i sa problemima „srpskog sveta“ u okruženju. Akcenat njegove politike je svuda osim na onome što muči društvo i privredu ove zemlje.

To i jeste odlika slabića i kukavice, da „probleme“ gura pod tepih dok laprda ono što narod voli da čuje. Okružen pavijanima nižih mentalnih mogućnosti od njega, on vlada kao neprikosnoveni lider. Oni su tu da kao papagaji u nedogled ponavljaju kako je on suvi genije, što polazeći od njih samih i jeste jer ko bi takvom bezličnom marvom mogao da rukovodi nego „suvi genije“. A narod kao svaki narod, uzima ono što mu se plasira. Ispranih mozgova, plitkih i praznih džepova, upijaju svaku glupost koja im se baci u lice. Čak i one kontradiktornosti koje su tako očigledne oni usvajaju bez preispitivanja uz odsustvo bilo kakve reakcije. Hipnotisani likom Predsednika njihova zaljubljenost u njega prevazilazi potrebu za boljim životom njih i njihovih porodica. I dok deo naroda siromašno uživa u blagodetima „zlatnog doba“, drugi deo živi život. Organizovani kriminal i korupcija su najupadljiviji simboli ovog režima. Pored političara koji su glavni protagonisti korupcije, interesne grupe različitih profila uživaju u blagodetima situacije u kojoj se nalazimo. Kolizioni zakoni, zakonske regulative i procedure, u okvirima delom korumpiranog, a delom zastrašenog pravosudnog sistema, nepotizam i protekciju čine ključnim modelima potrebnim i dovoljnim za ostvarivanje plitkih ali i krupnih ličnih interesa pojedinaca i interesnih grupa. Jedna od „dobrih stvari“ koje je napravio ovaj režim jeste to što je u pravosudni sistem uveo veliki broj svojih „pristalica“ što ozbiljno dovodi u pitanje njegovu nezavisnost i nepristrasnost.

Ovakav odnos prema vlasti i model ponašanja nije od juče. On je ukorenjen u biti ovog naroda kroz decenijsko vladanje retrogenih sistema i teško ga je iskoreniti u kratkom roku. Oni koji bi nešto promenili bivaju marginalizovani, gurnuti u stranu. Ekonomska egzistencija je ispred moralnih vrednosti, a u takvom sistemu promene su nemoguće. Zaluđivati se idejom da će padom Vučića i svega onoga što on simbolizuje doći do suštinskih promena je smešno, mnogo smešno. Na političkoj sceni ne postoji stranka koja je spremna da vladavinu žrtvuje sprovodeći reforme pravosudnog sistema i reforme institucija jer se zna da onaj koji pristupi tim reformama ne može vladati nakon što to učini. Zašto? Gde ste videli one koji sprovodeći nepopularne mere osvajaju srca birača? Iz tog razloga niko se na političkoj sceni neće ratosiljati dela kolača koji mu pripadne. Moć i slava, plitki lični interesi, su ispred velikih ciljeva. Zato mi nemamo državnike već obične pilićare, politikante koji se bave politikom iz hobija i zabave. Umišljeni likovi koji nisu postigli ništa u životu sa svojih deset prstiju, a i jako malo sa svojim jezikom. Ili se možda zavaravam.

U okolnostima kada vlast igra za sebe, a opozicija za vlast malo je verovatno da će doći do boljitka za građane Srbije. Teško da će se u okolnostima koje vladaju izroditi nešto što valja i što bi eventualno moglo da nas pomeri sa mrtve tačke. Hipnotisani građani dobro podnose nemaštinu zatrovani idejom da žive u „zlatnom dobu“ gde su zarad bolje budućnosti potrebna dodatna odricanja. Radi se, stvara se. Još kada se svemu tome doda i borba za „srpski svet“ i pravdu za naš živalj, igranci nema kraja. I neka bude tako jer da želimo bolje, za bolje bismo se borili.