Paralelne kampanje

Povezani članci

• Puljanka, rođena Laura Antonaz, Viscontijeva najljepša žena u svemiru – umrla je u velikoj bijedi
• Svi „junaci“ nikom ponikoše, s Bleiburga se razbježaše
• Tomislav Marković: Prezir prema Bajdenu kao prezir prema činjenicama o zločinačkoj prošlosti
• Ladislav Tomičić pita državnog tužitelja: Bajiću imaš li hrabrosti optužiti Pavića?
• Renato Baretić: Svi za Kajinom u penziju
• USPJEŠNO ODRŽAN 13. ZAGREB PRIDE: Željka Markić homofob godine, a Mirela Holy homofrend

Ko živi ovde zna vrlo dobro koliko smo skloni paralelnoj stvarnosti i njenim ’institucijama’ i da smo spremni i da ubijamo za ovu stvarnost ukoliko neko pokuša da nas prodrma racionalnim argumentima. Ko živi u Srbiji mora naučiti da: ima kampanja, izbora nema!

Sudbina je ovoga naroda da ga uveravaju da jeste ono što nije i nije ono što jeste. Takva nastojanja su ovih dana posebno naglašena maltene opsesivnim dokazivanjem da izborna kampanja nije u toku. Samo nam se, dakle, pričinjava da bujica izbornih poruka sa televizijskih ekrana i sa stubaca štampe, sa zborova i konvencija ima veze s izborima. Kao što, naravno, s izborima nema veze ni kombinatorika o tome ko će s kim u koju izbornu ili postizbornu koaliciju. Taman posla da veze s izborima imaju svakodnevna otvaranja i zatvaranja u prisustvu stranačkih prvaka prerušenih u državne zvaničnike. (Blic, 23.12.2011.- Kampanja koje nema – Dušan Miklja)

Ko sebe smatra za ’znalca’ i analitičara političkih zbivanja, a u Srbiji ovakvih znalaca ima barem milion, sigurno nije toliko politički naivan ili neobrazovan da ne zna da su političke partije uvek u kampanji. Svaki događaj koji je pozitivan za neku političku partiju – a ona je na vlasti – ova partija će istaći u što boljem i lepšem svetlu, a ako je događaj loš po istu trudiće se da važnost samog događanja relativizuje i skrene pažnju sa sopstvene odgovornosti. Opozicija, opet, sa svoje strane, stalno želi da naruši ugled vlasti i koristi svaku priliku da je napadne i ocrni pred javnošću ili bolje rečeno pred biračima. Sve je to manje-više poznato i građanke/građani su spremni i ‘izdrilovani’ za igru vlasti i opozicije koja se još uvek, po nekoj istorijskoj inerciji, naziva demokratijom. No, ono što su priredile, i još uvek priređuju, političke partije u poslednje vreme je sigurno van pravila izborne demokratije, a sve su prilike i van pameti ili onoga što se naziva common sens-om. Slušajući, valjda, samo njima znan ’zov’ paralelnih institucija neke opozicione partije su se odlučile na otvorenu izbornu kampanju. Naravno, nisu ni partije na vlasti ništa bolje, ali one u sebi nose ’tajnu’ moći koja ih čini nedodirljivim, a samim tim i neodoljivim, kao onaj prsten iz legandarne priče Družina od prstena kome svi tepaju: my precious! Sezonu kampanje pre zvanično raspisanih izbora je započeo SNS sa Tomom Nikolićem na čelu koji je odlučio da vlast natera da raspiše izbore, ne žaleći pri tome ni svoj život… Ležao je Toma danima u krevetu hladne i okrutne privatne bolnice i kopnio na očigled cele srpske, a i svetske, javnosti. Zarekao se Toma da neće ni jesti ni piti dok vlast, to jeste DS, ne raspiše izbore. Toma je čak hteo i da prestane sa disanjem, ali ga je dobri-politički savetnik Montgomeri odgovorio od tog neverovatno-patriotskog čina. Ali, pored svih napora i žrtava, DS-vlast je tvrda srca bila i izbore nije raspisala… Dobro, ovo što je radio SNS sa sve Tomom na čelu nije ništa nelegalno, već je naprotiv vrlo legitimno jer političke partije imaju pravo da traže prevremene izbore ukoliko smatraju da vlast svoj posao ne radi kako treba ili ga pak ne čini u interesu građana. No, tu je opozicija bacila ’prvi kamen’ i stvari su krenele logikom koja postoji samo u Srbiji. DS-vlast je mesecima pre, sada već legendarnog 9.decembra, lukavo licitirala sa datumom izbora: biće na proleće, a možda baš bude i u zimu, negde u januaru ili je ipak bolje da budu na proleće kada se Srbija u EU zaleće… Sluđena opozicija je ’osluškivala’ šta se događa pa je i sama pokušala da iskonstruiše datum izbora i natera vlast da prizna taj datum kao važeći. DS-vlast se nije dala i nastavila je da zeza opoziciju lukavo pokazujući javnosti ko je hadžija, a ko je pak bos u Srbiji. Dojadilo to opoziciji pa su odlučili da ’okrenu ćurak naopako’ i krenu u političku kampanju bez obzira što izbori nisu raspisani i što to nije u skladu sa izbornim zakonom. Tu sada dolazimo do tačke zbog koje se mnogi politički analitičari danas u Srbiji, a i šire, ’češu’ po glavi. Izborni zakon je izričit i precizno kaže da kampanja počinje onda kada se raspišu izbori, ali šta je to kampanja i kako ona treba da izgleda to u Srbiji još uvek nije jasno određeno ili se pak opozicija pravi malo-više blesava…  Bilo kako bilo opozicija je krenula u kampanju verujući naivno da će Srbija 9. decembra dobiti status kandidata, a da će onda DS-vlast brže-bolje da raspiše izbore za januar i tako ostavi jako malo vremena za političku kampanju. DS-u će biti super jer Srbija kandidaturom ostvaruje ono što su i najavljavali razni DS-ovski glasnogovornici: Srbija ide u svetlu budućnost! SNS, LDP-SPO-SDU,URS,SDP i ostali su shvatili u kakvom su zaostatku u odnosu na DS i krenuli su ’na vreme’ u izbornu kampanju. No, Srbija nije dobila kandidaturu i opozicija se našla ‘nasukana’ i duplo prevarena: od EU koja je do poslednjeg momenta slala signale da će Srbija verovtno dobiti statsu kandidata do DS-vlasti koja je samo čekala kandidaturu da krene u ’svetao dan’. Odlaganjem odluke o kandidaturi za proleće EU kao da je i zaigrao na strani DS-vlasti jer ukoliko Srbija dobije kandidaturu to će se sjajno poklopiti i sa izborima koji će tada biti i raspisani. Pošto se našla u vrlo nezavidnoj situaciji, a bogami i pod pretnjom od zakonskih sankcija zbog svojih otvoreno-predizbornih radnji, opozicija se obrušila na državne institucije i vladine agencije koje, prema izjavama opozicionara – naročito LDP-a, sada žele da zadaju ’konačan udarac’ nejakoj opoziciji u Srbiji. Da li je ovo DS-vlast doista planirala ili je pak sve ovako ’ispalo’ usled istorijsko-političkih okolnosti? – to ćemo tek da saznamo. No, ostaje činjenica da se opozicija, a osobito ona pro-evropski orijentisana, pošteno obrukala i da bi im sada bilo bolje da ćute i spremaju se za izbore nego što kukaju i zazivaju gorku sudbinu. Ne-proevropska opozicija DSS i SRS slavodobitno su konstatovali da su oni, kao i obično, bili u pravu i da Srbija treba da se konačno okane od svojih EU snova. Ove stranke veruje da su dokazale da politika ’i Kosovo i EU’ nema smisla i da Srbija treba da se konačno odluči za Kosovo, a da odustane od EU iluzija jer nas tamo i onako ne žele. Iako je ovaj izbor između Kosova i EU samo još jedna od šarenih laža srpske para-svesti ipak ova politika ima odjeka u javnosti jer razočarenje u euro-integacije raste. Upravo na ovo razočarenje igraju DSS i SRS i očekuju glasove razočaranih na izborima, ali to može dobiti i neke druge konotacije… Možda će EU ipak na proleće dati Srbiji kandidaturu, pa makar i uslovnu, ne bi li tako poboljšala svoj narušeni ugled. U stvari EU bi mogao da pomogne DS-vlasti na izborima jer postoji realna opasnost da, usled rastućeg antievropskog raspoloženja, krhke demokratske institucije u Srbiji budu zbrisane tokom jedne postizborne noći. Verovatno će DS ponovo da zaigra na kartu ’bolje mi nego oni’, to jeste ’mi smo ono manje zlo između dva slična’ i tako po drugi put dobije izbore na isti način. Žalosno je da i posle jedanaest godina od Petog oktobra stranke u Srbiji koriste strah građana kao najjači politički adut, ali to je naša realnost, da ne kažem sudbina.

Eto tako stoje stvari u Srbiji… Sindrom paralelne stvarnosti zahvatio je i one političke snage za koje sam verovao da imaju kapacitete za očuvanje zdrave pameti, ali sam se očigledno, po ko zna koji put, prevario. Za Srbiju realnost očigledno nije neki predizborni adut i dovođenje svesti građana do tačke stvarnosti može stvoriti kontra-efekat, to jeste građani mogu da vas zamrze zbog toga. Želje su jedno, a stvarnost drugo, a naši političari očigledno, u vreme predizborne kampanje mada i mimo nje, više vode računa o tome kako svoj program prilagoditi našim željama ili, još bolje, kako tu želju izaz(i)vati. Moram priznati da su se naši političari dobro izveštili u poigravanju sa željama građanstva i da, bez obzira što to nema uvek veze sa stvarnošću, vrlo dobro znaju kako da nas navuku na svoje priče. Verujem da bi jedan Lakan (na osnovu Frojdovih istraživanja) ili pak Delez i Gatri, koji su se studiozno i duboko bavili problemom želje i procesima njenog izazivanja, imali šta da nauče od političara u Srbiji. Ono što se poslednjih meseci događalo u Srbiji sa ovim kampanjama pre izbora nije nikakav politički nonsens, barem ne za Srbiju… Ko živi ovde zna vrlo dobro koliko smo skloni paralelnoj stvarnosti i njenim ’institucijama’ i da smo spremni i da ubijamo za ovu stvarnost ukoliko neko pokuša da nas prodrma racionalnim argumentima. Ko živi u Srbiji mora naučiti da: ima kampanja, izbora nema!