ENG
Pančić: Šumadijska genetika
Autor/ica
Povezani članci
Svet mentalnih slika Tomislava Nikolića bilo bi odveć popustljivo nazvati naprosto “nacionalističkim”. Ne, on je gore od toga: radi se o rasističkom, ne čak ni latentno nego eksplicitno fašistoidnom pojmovniku i diskursu. Budimo ipak benevolentni: sasvim je moguće da on postepeno uviđa da s tim nešto nije u redu, i da pokazuje naznake želje da se toga oslobodi. Ako je tako, to je vrlo pohvalno, i treba ga ohrabriti na tom dugom i teškom putu s neizvesnim ishodom. Nejasno je samo zašto bi tu terapiju trebalo da obavlja baš sa mesta predsednika države, na račun svih nas.
Eh, ne beše li to lepo dok je trajalo? Samo što je jednom, i to sasvim brzo, moralo i da se završi, na šta smo ja i još poneki mazohistički ludak uporno i uzaludno upozoravali, na užas i zgražavanje nadobudne čaršili malograđanštine, kojoj je to bilo tako uncool. A šta se to završilo, prosit ćemo fino? Ona početna, prividno idilična faza propagandno-političkog rada jednog specifičnog ogranka naše Progresivne Inteligencije tokom kojeg kao da su čak i sami sebe ubedili u to da bi trajno ime nekog novog predsednika Srbije za kojim su predano tragali zaista moglo da glasi: Onaj Koji Nije Boris Tadić. I da mu je to i takvo ime ujedno i dovoljan kvalitet i preporuka, dočim je sve drugo nevažno. I da bi se, štaviše, i sam mogao zadovoljiti tim imenom i primerenom mu ulogom, provodeći sledećih pet godina u virtuelnoj koži Neborisa Netadića, bez sopstvenog političkog identiteta, osim tog negativnoodređenog.
Megjutoa, osim što predsednik nije neko i nešto (recimo, Boris Tadić), trebalo bi da predsednik jeste neko i nešto drugo. Nemoguće je da bude drugačije, osim u sanjarijama kabinetskih armchair stratega. Na to naši progresivni mislioci, izgleda, nisu ozbiljno računali, pa su sad, biva, malko iznenađeni ovim što su/smo dobili, i to umereno neprijatno. Bez brige, neće to dugo potrajati, već će nam se objasniti preko Progresivnih Sajtova kako to nije ništa i da je sve u najboljem redu. Šta – to? Pa, to s Vukovarom kao “srpskim gradom” u koji da se ti kleti Hrvati nemaju rašta vraćati…
Radi se, naravno, o već znamenitoj provali iz intervjua Nikolić Tomislava (jer to je, naime, pravo i trajno ime novog predsednika) Frankfurter Algemajne Cajtungu, objavljenog neposredno pred drugi krug predsedničkih izbora. Kada je stvar pukla, naročito odjeknuvši u susednoj zemlji koja kanda ima, hm, izvesnih teritorijalnih pretenzija prema svom najistočnijem većem gradu, tada već zapredsedničeni Nikolić je mrtav-hladan izjavio da FAZ laže, i da on to nikada nije izjavio; ta, kud bi on tako nešto?! Kad ono – međutim: eno vam na internetu audio snimka na kojem se jasno čuje da je Nikolić rekao ono što je rekao da nije rekao. Iz čega jasno sledi da je to što je rekao da nije rekao zapravo – masno slagao. I ne samo masno nego i tragično glupo, trapavo i nekompetentno: kako drugačije nazvati laž koja se može odmah i vrlo konkretno demontirati do poslednje koščice, laž od koje nakon dva-tri klika mišem ne ostanu ni oni poslovični Đenkini dugmići? O Bože, pa šta li je čoveku najedared, pa tako prostački i bezobrazno nije bio slagao već celih četiri-pet dana, još od onog baronisanja o “velikoj krađi izbora”, koja, gle, netragom nestade 20. maja oko devet uveče…
Nije, dakle, stigao ni do sopstvene inauguracije, a bruka s njim u glavnoj roli je već pukla. Nije izdržao ni da počne da mu teče mandat, a već se proslavio nečim iz svog starog, navodno odavno ukinutog repertoara. Nije sačekao ni da se primopredajno islika sa Tadićem na Andrićevom vencu, a već je pokazao besmislenost nade naših primenjenih mudraca da bi se i ubuduće mogao zvati Onaj Koji Nije Boris Tadić, a ne onako kako se vaistinu zove, uz sve što tom imenu pripada. I što je najgore, mogućnosti da se buduće bruke ove ili neke druge vrste izbegnu gotovo su ravne nuli: to bi bilo moguće jedino ako bi Nikolić čvrsto rešio da u sledećih pet godina ne govori i ne radi ama baš ništa. Bila bi to velika žrtva i grandiozan patriotski čin (koji bih najiskrenije cenio), ali koliko je verovatno da će se to dogoditi? Mrka kapa, dakle.
Ima, međutim, jedan detalj koji kao da je svima olako promakao, a koji nam govori suštinski više od “vukovarske” priče. U noći izborne pobede, a upitan od novinara za svoj budući odnos sa Hrvatskom, Nikolić je odnekud osetio potrebu da naglasi da je Šumadinac i da “nema genetske predispozicije da mrzi Hrvate”. Voleo bih da se sada dobro razumemo: zaista verujem da je ovo Nikolić izrekao krajnje dobronamerno, u dobroj veri kako govori nešto “pozitivno” i umirujuće. Nije to bila svesna provokacija, naprotiv (i utoliko gore). Takođe, ni jednog trenutka ne verujem u to da se Nikolićevom glavom motaju planovi da zagospodari vojskom ne bi li iznova zajurišao na Karlobag, Karlovac, Ogulin i napose Viroviticu. Ma kakvi, druge njega brige more. Ali, ova Nikolićeva intencijom “pozivina” izjava zapravo bolje od bilo kakvog mrakobesnog “staronikolićevskog” iskaza razotkriva svu zastrašujuću bedu duha koji je porađa.
Čovek koji je predsednik Srbije potegao je argument svog (slučajnog, nebiranog) geografskog porekla kao dokaz da će u budućoj srpsko-hrvatskoj priči biti “dobar momak”. To je samo po sebi već dovoljno bizarno, no to je tek laka predigra. U ovom iskazu, prevedenom na tečan srpski, “Šumadinac” je zapravo “onaj koji ni lično ni porodično nije imao ništa s Hrvatima”. No, šta bi bilo da nije Šumadinac i da jesteimao posla s Hrvatima, onakvog posla na koji aludira? E, tada bi već imao “genetskih predispozicija da mrzi Hrvate”. Kako se uopšte stiču takve “genetske predispozicije”? Reklo bi se, samim tim što se ima nešto s Hrvatima. Kako bi se uopšte moglo imati nešto s Njima, onakvima, a da ih se ne zamrzi?
Karikiram li u ovoj rekonstrukciji jednog logičkog sleda? Ni najmanje. Verno i konsekventno sledim duh izvornika, to je sve. Ako vam smeta zaključak, žalite se premisi, a ne meni.
Svet mentalnih slika Tomislava Nikolića bilo bi odveć popustljivo nazvati naprosto “nacionalističkim”. Ne, on je gore od toga: radi se o rasističkom, ne čak ni latentno nego eksplicitno fašistoidnom pojmovniku i diskursu. Budimo ipak benevolentni: sasvim je moguće da on postepeno uviđa da s tim nešto nije u redu, i da pokazuje naznake želje da se toga oslobodi. Ako je tako, to je vrlo pohvalno, i treba ga ohrabriti na tom dugom i teškom putu s neizvesnim ishodom. Nejasno je samo zašto bi tu terapiju trebalo da obavlja baš sa mesta predsednika države, na račun svih nas.
Autor/ica
