Pa, priznajmo Kosovo…

Izdvajamo

• Mi se još nismo makli od Kosova, još uvek smo zapleteni u mrežu najcrnjeg nacionalizma, u vekovima okamenjenoj tradiciji, uz svesrdnu pomoć i pod patronatom Srpske pravoslavne crkve. Vreme je stalo za nas. Naše slike su ikone, naše svetlo gas lampe, kandila i crkvene sveće, po rukama pokapao vosak na žuljeve od oranja ralom, vonjamo na tamnjan, delimo poslednju koru hleba i čašu rakije sa putnikom namernikom, žene nam peru noge i stoje pored stola dok muški jedu, ubijamo prestolonaslednika i trudnu ženu, cepamo paktove i pišamo na Nemce.

Povezani članci

• Novinari ujedinjeni protiv smjene velikana: Smjena Denisa Latina je pritisak vlasti na medije
• RTRS I BNTV: KO JE U ZVORNIKU OSTAVIO SVOJ PROFESIONALIZAM?
• Pupovac u Banja Luci metafora je hrvatskog odnosa prema Dodiku
• Portal Poskok.info – kada se Zlo utjelovi
• Češka sjećanja na Tita
• PEN Centar BiH oštro osudio napade na Predraga Lucića

Cena je velika. Platimo je. Plaća se delom zemlje, one zemlje gde je sve i počelo pre šest vekova. Odatle je krenula laž koja je postala istina. Tu je poraz postao pobeda. Proglašavani izdajnici i junaci koji to nisu bili i tako će biti sve do današnjih dana

Dođu nekad vremena, pa se nagomila u glavi sve i svašta. Pobrkaju ti se pojmovi, ne znaš kako ćeš do kraja meseca da izguraš s tom malom platom i penzijom, a deca ištu.

Platio si sve pre nekoliko dana, a ono otvoriš poštansko sanduče i izliću novi računi, ko đaci iz škole. Ne može se više, a Infostan kaže – Može, može. I dokle ovako? Još malo, još malo, kažu u glas struja i telefon. Na ulici priča žena u bradu – Samo da ne bude rata i da smo mi živi i zdravi. A ako se razboliš? Ne dao ti bog. Možda je i taj rat bolji, možda će da me ovog puta nešto strefi u glavu, pa da me ne bude više… I bre, komšija, što sve tako crno?

Melju ti ovo malo mozga što ti je još ostalo. Ne damo Kosovo, viču mnogi. Ne damo, vičeš i ti. Kažu da smo mnogo grešili, mnoga zla počinili i možemo dalje samo iskupljenjem. Pa, iskupimo se. Cena je velika. Platimo je. Plaća se delom zemlje, one zemlje gde je sve i počelo pre šest vekova. Odatle je krenula laž koja je postala istina. Tu je poraz postao pobeda. Proglašavani izdajnici i junaci koji to nisu bili i tako će biti sve do današnjih dana.

Mnogi su za zamrzavanje konflikta i ostavljanja nerešenog problema Kosova nekim sledećim generacijama koje dolaze. Ima toga u svetu. Zamrzavaju i ljude, pa kad pronađu lek protiv bolesti od koje je zamrznuti otegao papke, što reče Fridrih Barbarosa u „Nemanjićima“, naučnici će da ih odmrznu. Šta će od njih biti kad se otope, niko živ ne zna? Možda će se i pronaći lek i otopljenima pomoći, ali kosovsko pitanje ukoliko se ne reši sad, ostaće zamrznuto do nekog novog, skorog rata koji će izbiti zbog njega.

I krmenadlu kad izvadiš iz friza posle tri meseca, tukne oko kosti.

Kažu – Možda Miloš Obilić nije ni postojao? Kako nije… a onih 20.000 hiljada Turaka što je sam posekao na Kosovu polju? Možda smo izgubili i bitku na Kosovu? Kako izgubili… pa na toj pobedi mi smo sve kasnije bitke dobijali? To su sve mitovi i legende. A naše narodne epske pesme koje su bile jedine činjenice za događaje i ličnosti o kojima pevaju, autoritet najviše istorijske vrednosti. Bili su jedini udžbenici iz kojih smo učili našu davnu istoriju i prenosili je s kolena na koleno. Na njima se rađao i formirao srpski mentalitet i karakteri ličnosti, koji čine celinu osobina srpskog naroda, koje se vremenom teško menjaju, naročito one loše.

Šta je istina? Pronađi sam. Gde? U glavi. U kojoj glavi, kad su unutra deponije laži i uvreda, primitivizma i mržnje… ubacivali su u nju od malena sve i svašta. Ne znam više ni ko sam, a bio sam. Ni šta sam radio, a radio sam. Ni da li postojim, a postojao sam.

Kažu – Živeće ovaj narod ako priđemo moćnima, najmoćnijima na svetu. Pa, priđimo. Onda moramo priznati nezavisnost Kosova. Pa, priznajmo. Tamo je sveta srpska zemlja. Biće i dalje. Naši manastiri. Čuvaće ih bolje od nas. Naš narod? Živeće dobro kad se sve razreši i smiri. Kosovo traži stolicu u Ujedinjenim nacijama. Pa, ne može da stoji… mora negde da sedne. Moraćemo da uvedemo sankcije Rusiji. Pa, uvedimo. Mi, mala Srbija, velikoj Rusiji? Shvatiće, ako su iskreni prijatelji, da je to smešno i mora da smo u očajnoj situaciji kad to činimo.

Kažu – Nećemo dobijati više ratnu pomoć od Rusa, ne možemo sami i neutralni. Odneće nas vetrovi. Pa, uđimo u NATO. Da li si ti normalan? Nisam. Oni su nas bombardovali, ubijali, rušili… pa sad s njima? Ubijali su nas i bombardovali i Turci i Austrijanci i Nemci i Amerikanci i ko još sve nije, pa smo sad dobri s njima i nećemo morati više odvajati ogromne pare za vojsku, ni brinuti da će nas neko ikad više napasti. Taj novac bi dobro došao za opismenjavanje i prosvećivanje naroda, pre nego što uđemo u tu Evropsku uniju. Ima mnogo zatucanosti u nas Srba i verske i kulturne i svake druge.

Mi se još nismo makli od Kosova, još uvek smo zapleteni u mrežu najcrnjeg nacionalizma, u vekovima okamenjenoj tradiciji, uz svesrdnu pomoć i pod patronatom Srpske pravoslavne crkve. Vreme je stalo za nas.

Naše slike su ikone, naše svetlo gas lampe, kandila i crkvene sveće, po rukama pokapao vosak na žuljeve od oranja ralom, vonjamo na tamnjan, delimo poslednju koru hleba i čašu rakije sa putnikom namernikom, žene nam peru noge i stoje pored stola dok muški jedu, ubijamo prestolonaslednika i trudnu ženu, cepamo paktove i pišamo na Nemce.

Ima i onih koji bi, da kao nekad, krenemo na Kosovo vojskom? Nisam siguran da bi to bilo pametno… bio bi to poslednji pokret i poslednja bitka naše vojske koja bi trajala veoma kratko i posle koje nam ne bi bila potrebna ni Evropska unija, niti bilo ko na svetu.

Mora narod Srbije da se pita na referendumu, da li je za promenu Ustava. Možda bi bilo pametno to nekako preskočiti. Čudan je ovo narod, da mu daš sudbinu u ruke.

Ali, ako se mora, onda referendumsko pitanje može da reši ishod. Trebalo bi kristalno jasno objasniti ono što je u suštini najvažnije za narod, jer njega ništa drugo i ne interesuje, a to je – Šta dobija, a šta gubi, odricanjem jednog dela svoje teritorije, u koji većina nikad nogom nije kročila, niti zna gde se nalazi.

Najmudriji čovek Srbije prošlog veka, Dušan Radović, čije su knjige mogle da stanu u jednu rečenicu, ne verujem da bi mogao sastaviti pitanje na manje od jedne stranice. Kako u jednoj prosto proširenoj ili složenoj rečenici mogu da stanu vekovi?

Da li je referendumsko pitanje za Kosovski boj bilo pisano kroz strašnu kletvu kneza Lazara, koja nas prati do dana današnjeg…

Ko je Srbin i srpskoga roda

i od srpske krvi i kolena,

a ne doš’o na boj na Kosovo

ne imao od roda poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke mu ništa ne rodilo

rujno vino, ni pšenica bela

Rđom kapo dok mu je kolena!

Zaista simpatičan i prijatan poziv srpskom narodu da ode na Kosovo i stavi glavu na panj. I veoma živopisno objašnjenje šta vas sve čeka ukoliko se ne pojavite. Pokušajmo da krenemo malo napred… možda i bude nešto od nas?

Rekao je Zoran Đinđić: „I ja Vam kažem, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati Vi i ja…“

Verujem da se ne bi naljutio na mene što ću napisati: „Gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo u Uniji, sastaće se ponovo Kosovo i Srbija…“

Danas.rs