Oluja u većini srpskih glava

Izdvajamo

• “Sve je više praznih grobnica u Srbiji. Roditelji su ostavili prazno mesto za svog nestalog sina, otac i majka su umirli, mesto za njihovo dete je i dalje prazno”, rekla je predsednica Udruženja porodica “Suza” Dragana Đukić.

Povezani članci

• San o imitaciji RS na Kosovu je zabluda
• Sit gladnomu ne vjeruje
• Doktor Sedlar i KBC Jasenovac
• Genealogija zla
• Prosvjedna akcija ‘Država je odgovorna za ubojstva žena jer…’
• Oliver Frljić: Hrvatska i Srbija „neće skoro ozdraviti“

Foto: Dragan Banjac

Srbiji nema pomoći. Zadugo!

Radeći za dosta listova i elektronskih medija, što srpskih što „regionalnih“, često sam u poslednjih dvadesetšest godina izveštavao ili pisao pokoji komentar o izgonu hrvatskih Srba sa, kako oni običavaju reći, svojih ognjišta, iako tek manji broj njih zna šta je ognjište i pamte ga. Ne bih se mogao pisati među one kojima nacionalno nešto znači (dovoljno mi je uvek bilo da je čovek razborit i dobar!), ali uz ove stradalnike sam, osim zbog zanata, stao delimično i zbog toga što su mi majčini roditelji i očeva majka, igrom sudbine potekli iz Velike Popine kod Srba. Roditelji i niko od nas (izuzev mojih ratnih izveštavanja za Borbu) nikad tamo nije kročio, ponajviše što posle Drugog svetskog rata u Lici nismo imali rodbinu pošto su se naši preci (Novakovići, Lukići i Stojisavljevići), među kojima je bilo i četničkih simpatizera sa nikakvim učinkom po pitanju kame i puške, odselili u Beograd, Englesku, Kanadu i Sjedinjene Države. I nikad se nismo sakupili.

Pratio sam, kao što rekoh, često skupove koje je „majka Srbija“ priređivala svojoj sabraći iz severne Dalmacije, Like, Korduna, Banije i istočne Slavonije, onima koje je nagovorila da „zapodenu kavgu“ u svojoj zemlji (Hrvatskoj), a kada su joj (Srbiji) stigli na traktorima sa zamotuljcima i kesama hajzajin sa Dedinja koji se odazivao na Slobodan Milošević i koji ih je na to nagovorio nije im poželeo ni dobrodošlicu. Plan tog ludaka je navdno bio da ih otpremi, delom u Vojvodinu ali većinu na Kosovo ravno da tamo „poprave“ demografiju i smire naše Albance.

Pre nego što sam se u sredu ujutro zaputio put Crkve sv. Marka na Tašmajdanu isčitao sam taze agencijsku vest, izjavu jagodinskog šerifa-krkana, mašin-bravara, onog istog kome još jedino nisu (na uvce) svirali samo Šopen i Betoven. Ta spodoba koja se predstavlja i kao predsednik Jedinstvene Srbije (stranka) a koji uz ime Dragan Marković ima i dodatak Palma, pozvao je međunarodnu zajednicu da zabrani Hrvatskoj da proslavlja godišnjicu proterivanja više od 250.000 Srba iz nekadašnje Republike Srpske Krajine. Ovaj „umni“ čovek „je ocenio“ da su Hrvati jedini narod na svetu koji slavi genocid i etničko čišćenje. Teško da Jagodinac razume ovaj prilično apstraktan pojam „međunarodne zajednice“, ali je ubeđen da joj se posle njegove izjave – tresu noge.

Dok sam prilazio Crkvi sv. Marka, baš na mestu odakle su nekad davno, na svakih pola sata, kretali JAT-ovi autobusi za Aerodrom Beograd (sada nepravedno preimenovan u Nikola Tesla) prisetio sam, možebit desetogodišnjeg podsećanja na Oluju koja je, valjda sam utuvio, organizovana ispred Doma sindikata. Bina je bila postavljena iza leđa spomenika zlikovcu Nikoli Pašiću (koji je ime trga preoteo od Marksa i Engelsa gde je nekad bila i moja redakcija (Borba), a u zakazano vreme okupilo se jedva dvadesetak jadnika, zovimo ih Srbima iz Hrvatske.

Razgovarao sam kratko sa ženom pedesetih godina. Ona je iz Krnjaka, mesta na koje naiđete ako iz pravca Plitvica, Rakovice, posle Slunja, krenete ka Karlovca. Rekoh da znam gde je Krnjak. „Znaš li koga tamo“, pita. Ne znam, samo sam svraćao u kafanu s leve strane ka Karlovcu kod „debele Biljane“. Znam Biljanu, kaže i potom će: „Šta sam tamo ostavila kad bi ti znao. Kuća, plodna zemlja… A da sam znala kakvi su ovi Srbi ovdje i taj prokleti, ludak Slobodan Milošević, ne da ne bih došla ‘vamo (oprosti ako te vrijeđam) među ‘gedže’ nego bih dočekala Franju Tuđmana i kleknula preda nj’ i ljubila mu i noge i ruke“. Ode žena u pravcu Skupštine, jureći prevoz na rub Beograda. Nije ostala na „predstavi“.

Ispred Crkve dvadesetak „knindži“, Ličana, Kordunaša, Banijaca… Unutra isto toliko. Gde su te hiljade i hiljade prognanih? Novinarima prilaze ljudi koji drže kopije saopštenja/priopćenja. Jedan od njih mi daje nevešto sročen tekst Koordinacije udruženja izbeglih i raseljenih u Republici Srbiji. Oni su u Bilećkoj 46, u prigradskom naselju Kaluđerica. Saopštenje potpisao predsedavajući Milan Žunić. Prilaze i drugi srpski prognanici, oni što su se (očito) snašli, i oni drže važne im papire, štampani materijal koji će podariti ne samo novinarima nego i onima koji nisu pristali „ni tamo ni amo“. U Crkvi se oko popa Mićića (on se oslovljava kao protojerej-stavrofor) okupljaju znanci mu i zantiželjnici. Popa se udomio i nakon što je s njima izbegao iz Gline sada je sveštenik u Kotežu kod Beograda. Puna šaka brade!

“Tradicionalno smo se danas okupili ovde ispred Crkve sv. Marka da damo pomen svim žrtvama iz zločinačke akcije ‘Oluja’ i da skrenemo pažnju javnosti u Srbiji, Hrvatskoj pa i u svetu, da Srbi iz Hrvatske, danas nakon 26 godina od proterivnja iz Hrvatske i završetka građanskog rata u Hrvatskoj, vrlo teško ili nikako ne ostvaruju svoja elementarna prava u Hrvatskoj, jer im se sistematski od strane države Hrvatske onemogućava povratak u Hrvatskui obnova uništene imovine, prava na penziju i uskraćuju im se sistemski sva ostala osnovna ljudska prava”, navodi se u saopštenju za javnost Koordinacija udruženja izbeglih i raseljenih u Republici Srbiji. (Oni furaju ekavicu, a u jednoj rečenici pet puta pomenuše Hrvatsku, mora da je mnogo vole.  I Srbija ih je ubedila da je to bio građanski rat.)

“Od Hrvatske tražimo da nam ne otimaju ono što je naše, privatnu imovinu, penzije i stečena prava. Tražimo pravo na povratak u naše kuće i na našu imovinu i slobodan život na tim prostorima, na našim njivama, livadama i šumama koje su naše privatno vlasništvo i sa kojih su nas Hrvati proterali, i naravno tražimo nadoknadu štete za otetu, uništenu i opljačkanu privatnu i društvenu imovinu”, stoji u saopštenju koje je potpisao rečeni Milan Žunić.

Borba porodica da saznaju šta se desilo sa njihovim nestalim članovima u hrvatskoj akciji “Oluja”, da dođu do istine i pravde, predugo traje  tako da se i posle 26 godina ne vidi njen kraj, čime se zapravo zločin samo ponavlja, poručili su danas iz udruženja koja okupljaju ove porodice i izbegle. “Sve je više praznih grobnica u Srbiji. Roditelji su ostavili prazno mesto za svog nestalog sina, otac i majka su umirli, mesto za njihovo dete je i dalje prazno”, rekla je predsednica Udruženja porodica “Suza” Dragana Đukić.

Ona je navela da je u Hrvatskoj ekshumacija i identifikacija posmrtanih ostatka veoma usporena jer se proces politizuje. “U Hrvatskoj na institutima za sudsku medicinu se nalaze posmrtni ostaci 896 tela za koja se godinama ne vrši identifikacija. Razni izgovori postoje koji porodicama nisu prihvatljivi, umorne su od čekanja”, kazala je Đukić.

Predsednik Asocijacije izbjegličkih udruženja Srba iz Hrvatske Milojko Budimir tvrdi da “Oluja” i dalje traje, navodeći da se Srbi iz Hrvatske i dalje iseljavaju. Kaže da Hrvatska opstruiše traženje nestalih i identifikaciju čime se zapravo prikrivaju počinjeni zločini, kao i da je ulaskom te države u Evropsku uniju postalo još teže doći do podataka o žrtvama i nestalima.

Izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom Veran Matić (čovek koji je stvorio čuvenu „devedesetdvojku“ (radio i TV) je najavio da će nastojati da informiše predsednika Aleksandra Vučića (udomio se čovek) i hrvatskog premijera Andreja Plankovića, sa kojim je postigao komunikaciju, da se napravi  dogovor o novom načinu traženja nestalih. “Protok vremena zahteva nove načine saradnje i komunikacije”, rekao je Matić,

Članica Komisije Vlade Srbije za nestala lica Ljiljana Krstić ističe da je saradnja sa hrvatskom stranom usporena, a da eshumacije nema. “Predlagali smo da pomognemo da nam predaju posmrtane ostatke radi identifikacije u našim laboratorijama, na VMA, da ih predamo porodicama koje su u Srbiji, da ne čekaju više, ali nismo dobili odgovor. Insistiramo na saradnji ali saradnje sa druge strane nema. Ništa se od tih posmrtnih ostataka ne nalazi na prostoru Srbije i ako nema interesovanja sa druge strane mi smo nemoćni”, rekla je Krstić, na zajedničkoj konferenciji za novinare pod naslovom “‘Oluja’, nekažnjeni zločin – proces traženja nestalih sve usporeniji”.

Lepo obučeni, sa fasciklama ispod miške kolaju Dalmatinci i Krajišnici. Među njima je i Milorad Linta, aktivista izbegličkog udruženja koje je osnovao Veljko Džakula, a kasnije osmislio pokojni Drago Kovačević, ratni predsednik Kninske opštine. Zbunjenim ljudima govori da ne treba govoriti o posledicama nego o uzrocima „i o tome šta Srbija treba da učini“. Ništa, gospodine Linta! On se davno udenuo i prepske delegacije preko tog udruženja postao poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbija.

Jedan u kratkim pantalonma čeka u redu da priđe pultu sličnom govornici, poljubi nekakve svece i ubaci neki dinar. Leva ruka mu se crni, propisno je istoteviran. Drugi, potpuno u transu stoji kao ukopan i krsti se. Svi su krupni, ko od brega odvaljeni, što se kaže.

Život ovih ljudi već više od četvrt veka je veoma mučan. Međutim, niko od njih ne govori šta je bilo pre progonstva. Jesu li grešni neki od njih, o rukovodstvu njihove tvorevine da ne govorim. Kao da su svi zaboravili da su najpre bili balvani na putevima, da su postojali Simo Dubajić, Jovan Rašković, Jovan Opačić, Milan Babić, potom policajac Milan Martić koji je granatirao Banske dvore u Zagrebu. Valjalo bi ih podsetiti na ponudu Franje Tuđmana preko svojih izaslanika Slavka Degoricije i Ivana Vekića. O tome je šta je srpska strana tražila i šta im je ponuđeno. Jedan od članova srpske delegacije, Dušan Ećimović (koji je u Vladi Republike srpske krajine bio ministar informisanja) i advokat (iz Osijeka) Vojislav Vukčević rekli su mi u odvojenim intervjuima za Našu Borbu da su oni tražili, parafraziram, ćirilicu, tancovanje (da neguju folklor) neguju tradiciju. Vekić i Degoricija su ih pitali: Šta još (?!), iskazujući dobru volju da dopune spisak. Srbi su se začudili, a isto im je ponuđeno i na zajedničkom ručku u Saboru. Ali, dok su pregovarači putovali ka Beogradu, neko je (!) provalio u prostorije udruženja, uzeo pečat i sročio sasvim drukčije saopštenje koje je iščitano na Radio Beogradu. Kad su se Vukčević i Ećimović vratili saznali su da su odbili sve predloge koji su im ponuđeni.

Uveče istog dana, 4. kolovoza/avgusta organizovana je predizobrna fešta u Busijama. Vrhuška srpska to je uazvala centralni skup. Ideja nije bila da se u tom izbegličkom naselju koje je ime dobilo po mnogim toponimima iz kraja odakle su došli (utvrđen zaklon, čeka…) gde ih je bilo manje od jedne desetine. Ostatak su namirili „dobrovoljcima“ po spisku koji su autobusima dovezeni uz nadnicu od 1.500 dinara. Ni ovaj skup nije mogao da protekne bez guzonje iz Laktaša. Ne bih da ga navodim, njegovi stavovi su vam znani.

Iako ne verujem u njegove reči, ali navešću da je patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Porfirije rekao je da je „puno puta bio u Dalmaciji, u kršnoj, škrtoj i blagoslovenoj zemlji i tamo upoznao i zavoleo njene ljude kao svoju braću, Srbe i Hrvate i da je siguran da će mnogi među vama i pored bola i patnje zbog stradanja bližnjih, zbog sećanja na ostavljene domove i ognjišta, delite moje iskustvo. Zato se pitam ko je dobitnik ovim progonom. Ostala je samo pusta i prazna, neobrađena zemlja. Zlo je upisalo još jedan dobitak, čovek je poražen, a Bog, koji hoće mir, izneveren je, rekao je Porfirije koji se od Vučića razlikuje samo što nosi mantiju..

Vučiću očito neko piše rđave govore ili mu ugađa. Alek je dovučenoj publici rekao da su deo srpskog identiteta postale kolone na traktorima, zbegovi, ubistva na Petrovačkoj cesti i nečija jasna namera da Srba u Hrvatskoj više nema. “Hrvatska ovaj dan i datum proslavalja kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti. Pobede nad kim, dobrim i skromnim ljudima i čestitim domaćinima i zemljoradnicima”, rekao je Vučić i slagao da je u Srbiji „stasala drugačija politika i generacija mladih ljudi koja hoće ponosno i uzdignute glave da govori o zločinima nad svojim narodom, ali i da prizna zločine koje su Srbi počinili“. Potom da se neće izvinjavati onima koji su ubili desetine i stotine hiljada Srba dok je on predsednik i da neće dozvoliti da se žrtve “gaze”.

Potom se javila jedna lasta. Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma zvučao je kao usamljeni glas razuma. „Prošlo je dvadesetšest godina od operacije Oluja. Kao i svih ovih godina u Zagrebu i Kninu će se slaviti pobeda, tj. završetak rata koji je trajao pune četiri godine dok će Beograd, glavni krivac za početak oružanog sukoba, a u krajnjem ishodu i glavni krivac za sudbinu srpskih prognanika iz Like, Korduna, Banije, severne Dalmacije i Slavonije, upriličiti nekoliko paljenja sveća u nekoj od crkava uz govor Vučića u kome dominira odbrana njegove ratne prošlosti jer nema kapaciteta da bude državnik i prizna da je politika koju je podržavao bila naopaka i da rezultate te politike moramo pošteno da sumiramo uz jasnu ogradu“.

Srbija mora da pronađe snagu i da na nekom budućem obeležavanju Oluje govori zvaničnika budu pošteni, kaže Vuletić. Nije, kaže, rat u Hrvatskoj trajao samo četiri dana već četiri godine. Nedopustivo je manipulisati akcijom Oluja u srpskoj javnosti i izdvajati je iz čitavog ratnog konteksta. Pre Oluje desili su se: Balvan revolucija, Vukovar i Dubrovnik kada je i nastala nepriznata Republika Srpska Krajina. Pokretanjem ratova u bivšoj Jugoslaviji Srbija je, sledeći zamisli novog „srpskog vožda“ Slobodana Miloševića, nameravala da u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stvori dve srpske države, u čemu joj je pomagala bivša jugoslovenska vojska (JNA) koja je stala u odbranu samo jednog, srpskog naroda.

„Nacionalizam i mržnja i dalje su dominantna tema kod većine političkih stranaka na bivšim jugoslovenskim prostorima. To se posebno odnosi na Srbiju gde je došlo do neverovatnog fenomena, sjedinjenja u stavovima vlasti i većeg dela opozicije. Navodna srpska opozicija se sa vlašću nadmeće u tvrdim stavovima prema Kosovu, ‘ljubavi’ prema Rusiji i Kini, u nacionalšovinizmu i antievropejstvu.“

Vuletić kaže da Srbija mora da se suoči sa svojom teškom, ratnom prošlošću i da se okrene stvaranju građanskog društva, kao jedinoj mogućoj opciji ukoliko želi da se priključi demokratskim evropskim društvima gde prirodno pripada. Srbija će ponovo nekom molitvom i paljenjem sveća pokušati da se oduži prognanicima, uz centralni skup u Busijama kod Batajnice nakon čega će se svi razići sa osećanjem još veće gorčine, poniženisti i još dublje ukopani u nacionalističke rovove.

Umesto takvih skupova sa ovakvim epilogom daleko je bilo bolje podržati prošlogodišnje pokušaje Borisa Miloševića potpredsenika hrvatske Vlade i Milorada Pupovca u najozbiljnijem nastojanju  da se napravi konačna analiza i bilans rata koji bi dao realnu šansu mladima da ostanu na ovim prostorima. Nažalost, umesto te podrške Milošević i Pupovac su proglašeni izdajnicima i danas imamo degradaciju tog procesa i u Hrvatskoj čemu su se naročito obradovali njihovi nacionalisti.

Srbiji nema pomoći. Zadugo!