Narodni audi

Nekoj anonimnoj dobroj duši očigledno je bila muka duhu da gleda džumhurbaškana Nikolića kako u drevnoj ladi nivi (pretpostavljam sa ugrađenim gasom) guzelja put Bajčetine, pa je čiča-Tomi poklonila audi 6. To, naravno, nije izmaklo budnoj pažnji ovdašnjih novindžija. Stvar je nekako procurila u javnost. Bruka je bila na pomolu. Jer u zemlji Srbiji postoji – ili je bar postojao – neki zakon koji u tančine propisuje kakve poklone državnici mogu primati, kolika je vrednost poklona koje smeju zadržati u vlasništvu. I pročaja. Sve osornije činovništvo čiča-Tomine kolibe uopšte nije udostojilo odgovora istraživačke novinare koji su, da kažemo, pokušali da ispitaju stvar u Prezidencijalnom konaku. No comment, bilo je sve što su blagoizvoleli izjaviti.

Saznalo se, međutim, da je poklon samozatajnog darodavca polovan, što je vaistinu bruka. Ne sipa se, dame i gospodo, stari auto u novog predsednika. Jer u tom slučaju, tako nas biblija poučava, propadnu i auto i predsednik. Audi je, navodno, iz 2003. godine i „na tržištu vredi“, obavestili su nas istraživački novinari, nekih sedam-osam hiljada evra. Da sam na džumhurbaškanovom mestu, ja bih, brate, odbio takav poklon. Najpre bih posumnjao da anonimni darodavac hoće da me podmiti i da mi se umili, svakako ne iz altruističkih pobuda. Potom se ne bih obazreo na poslovicu da se darovanom konju ne gleda u zube, pa bih priupitao darodavca: da nisi ti, prika, kupio noviji model, pa sad hoćeš da se kurtališeš starog i da tako sa dva udarca ubiješ jednu muvu. Konačno, ako bih baš i podlegao iskušenju da primim poklon, pristao bih na to pod uslovom da potpisivanje ugovora o poklonu i čin primopredaje budu javni, a darodavčevo ime obznanjeno. Ništa, međutim, od toga, cenjeni publikume. Toma Nikolić je predsednik države kojom vlada narodnjačka koalicija, nadasve je narodni čovek i jednostavno je u obavezi da uvažava narodne poslovice.