Mladi antifašisti regije: Hrabro i dosljedno protiv fašizma

Povezani članci

• Emir Suljagić: “Lijeva obala Srbima, desna Hrvatima, Muslimani nek idu niz Neretvu”
• Haški sud, završetak
• Odgođen skup podrške Ratku Mladiću u Banjoj Luci
• ZVONIMIR NIKOLIĆ: SAVREMENA PRIČA O INDIJANCIMA
• Dokazi koje je iznio Žurnal su porazni: Kakva je to vlast koja ne reaguje, gdje je zakon
• Njemačka riječ za idiote

Jedna od antifašističkih šetnji u Beogradu, 2009. godina

Revizija istorije, rehabilitacija četničkog pokreta, negiranje zločina, mržnja koja se širi ka sve većem broju grupa drugih i drugačijih i pretnje neistomišljenicima, slika su svakodnevice u Srbiji. Pandan četničkim skandiranjima i veličanju zločina, srpski navijači naći će u susednoj Hrvatskoj u ustaškom odgovoru „Za dom – spremni“. A Bosna i Hercegovina će se i po ovom pitanju podeliti na etničke i verske grupacije. I u Crnoj Gori i u Sloveniji građani su podeljeni, uz prisustvo diskriminacije prema drugima. Zato je „moderni antifašizam“ danas preko potreban gotovo svim zemljama regije, a njegove tekovine, za razliku od većine koja ih zaboravlja, čuvaju neki mladi ljudi.

Piše: Iva Martinović, Slobodna Evropa

Matija Medenica

“Antifašizam je došao nekako posredno, budući da sam od prve godine fakulteta počeo da kristališem sopstvene političke pozicije i nije mi puno trebalo da shvatim da je to pitanje relevantno i danas”, kaže za RSE Matija Medenica, apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Ivan Botica, ovako će objasniti razloge za angažman u okviru Udruge antifašista grada Korčule, u kojoj se bave čuvanjem tekovina antifašizma, obeležavanjem važnih istorijskih događaja, ali i nastoje da aktuelizuju neka nova pitanja:

“Mi smo se nešto ozbiljnije prihvatili ovog posla, ako se to može uopće može tako nazvati, prvenstveno iz sentimentalnih razloga. Naime, svi smo unuci partizanskih boraca. A shvatili smo i da nam ovaj prostor djelovanja najviše ideološki odgovara, obzirom da smo u prijašnjem delovanju kroz Socijaldemokratsku partiju bili ipak nekako sputavani.”
Emira Hodžića iz Bosne i Hercegovine pokreće prkos i osećaj odgovornosti prema budućim generacijama. Pamti 31. maj 1992. kada su vlasti bosanskih Srba u Prijedoru izdale naredbu nesprskom stanovništvu da obeleži svoje kuće belim zastavama ili čaršavima, i da pri izlasku iz kuća stave bele trake oko rukava. Bio je to početak isrebljenja 94 posto Bošnjaka i Hrvata sa teritorije opštine Prijedor.

“Ja sam devedesetih godina prošao kroz genocid u Prijedoru, doživio sam tu dehumanizaciju i video sam na prvu ruku šta znači svo to zlo koje se desilo. To je jedan ekstreman oblik onoga dokle možemo doseći sa takvim bolesnim idejama i ideologijama”, kaže Hodžić.

Retki su oni koji će se osvrnuti na ovakva upozorenja. Ne ukazuje se na to u dovoljnoj meri u Srbiji – u kojoj su prebijani pripadnici LGBT populacije, u kojoj je u centru Beograda ubijen navijač francuskog kluba, u kojoj se mediji priključuju hajkama protiv neistomišljenika, u kojoj se diskriminišu sve manjinske grupe, a podugačak spisak nepoželjih nedavno je dopunjen i azilantima. Uz ovu poslednju, prikrivenu netrpeljivost, ekstremne desničarske grupe, iako neke od njih zabranjene, pronalaze put za javno delovanje, pa i ulazak u politički život.

“Nama se dešavalo do sada više i ne znam koliko puta, da smo kao levičari ili antifašisti individualno targetirani i napadani na ulicama, a da se nikada ne sazna ko je napad izvršio. 2011. godine, kada smo učestvovali u studentskim protestima protiv školarina, upadali su nam sa bakljama, pajserima i noževima, i opet nikada niko nije za to procesuiran. Tako da postoji osnovana sumnja da postoji sprega između organizacija ekstremne desnice i nekih delova državne strukture”, kaže Matija Medenica.

Za razliku od Pravnog fakulteta, koji je od devedesetih do danas ostao bastion nacionalizma, Matija je bio među onima koji su na Filozofskom fakultetu zatvorili vrata pokretu Dveri.

Akcija studenata protiv stranke Dveri u Beogradu

“Videli smo da je na fakultetu najavljena tribina na legitimnu temu GMO hrane, ali da je jedan od govornika predstavnik kampanje koju vode Dveri. Pisali smo upravi fakulteta da se pobunimo što jedan čovek koji je predstavnik protofašističke patrije ima bilo šta da govori na Filozofskom fakultetu. Budući da nismo dobili nikakav odgovor, pozvali smo koleginice i kolege da se skupimo tamo i da zahtevamo da ti ljudi izađu sa fakulteta, i to smo i postigli.”

Uz borbu protiv desničarskih grupa, ovi mladi ljudi ustaće i protiv revizije istorije, rehabilitacije četničkog pokreta koja, potpomognuta serijalom “Ravna Gora” na državnoj televiziji nije u funkciji objektivnog čitanja istorije, te podsetiti na mesta stradanja u Drugom svetskom ratu, koja u Srbiji padaju u siguran zaborav.

“Jedan pokret koji je u svojim programskim dokumentima, bez ikakvog dvoumljenja, imao politiku etničkog čišćenja po nacionalnoj i verskoj osnovi, predstavlja se kao antifašistički. Rehabilitacijom četničkog pokreta takođe se rehabilituje celokupna politička elita za sve što je radila tokom ratova u Bosni i Hrvatskoj. Mislim da je to problem zato što nas sve u Srbiji, a kao što vidimo i u Hrvatskoj, ponovo ukopava u nacionalne okvire”, navodi Medenica.

Oštre osude iz Srbije na istup hrvatskog reprezentativca Josipa Šimunića – “Za dom…”, te odgovor “…spremni”, koji je dobio sa tribina, retko se mogu čuti kada je reč o veličanju ratnih zločinaca i skandiranju “Nož, žica, Srebrenica” na srpskim stadionima.

Bez reakcije države na ustaški pozdrav

Ipak, da bi i u susednoj Hrvatskoj stvari trebalo nazvati pravim imenom, ukazaće Ivan Botica, potpredsednik Udruge antifašista Korčule. Ni tamo veličanje zločinaca nije izuzetak, a odnos prema manjinama demonstriran je nedavnim referendumom na kojem je većina građana brak označila kao zajednicu muškarca i žene, te protestima protiv ćirilice. Baš kao i u Srbiji, i Ivan Botica zameriće institucijama države i društva što na različite pojave fašizma ne reaguju na pravi način.

“Svjedoci smo bujice ekstremizma u Hrvatskoj. Ne pratimo toliko događanja u svim zemljama bivše države, ali smatramo da situacija nije u mnogo čemu drugačija. Možemo mi to nazvati kako god, ali radi se o jednoj bujici desničarenja, destrukcije, nečovječnog razmišljanja i ponašanja. Nepostojanje budnosti, jednog radikalnog nastupa u pozitivnom smislu, koji će takve pojave u korjenu sasjeći, vodi nas do situacije u kojoj se svi skupa nalazimo. Pa tako kod nas o osnovnim ljudskim pravima odlučujemo zloupotrebljavajući instrumente direktne demokracije”, kaže Ivan Botica.

Udruga antifašista Korčule pokušava da mladim generacijama ukaže na ove pojave u današnjem društvu.

“I upravo sekcije mladih anitfašista imaju sposobnost da na jedan radikalniji način spoznaju te pojave i velikom oštrinom na njih i reaguju. Mi smo mala, otočka sredina, ali zadovoljni smo brojem mladih koji pozitivno reagiraju na naše djelovanje.”

Da je sve uvezano, pokazaće istup hrvatskog reprezentativca, koji je svoj odjek dobio i u susednoj Bosni i Hercegovini.

“Jedna ministarka u Vladi BiH je na svom Facebook profilu otovoreno rekla ‘za dom spremni’, kao da je to ljubav prema domovini i u tome ne vidi ništa loše”, ukazaće aktivista iz Prijedora Emir Hodžić.

Emir Hodžić na trgu u Prijedoru

Bio je sablasno sam kada je 2012. na trgu u tom gradu mirno stajao sa belom trakom oko leve ruke u znak protesta, želeći da podseti na naredbu koja je 1992. označila početak kampanje istrebljenja nesrpskog stanovništva, u kojoj su sprovođenje masovne egzekucije, silovanja, otvarani koncentracioni logori i činjeni drugi zločini.

Bio je to prvi put od 1939. i nacističkog proglasa po kojem su poljski Jevreji morali da nose bele trake sa plavom Davidovom zvezdom oko rukava, da su članovi jedne etničke ili religijske grupe na ovaj način bili obeleženi za istrebljenje.

“U BiH imate strašno specifične probleme, gde u Hercegovini imate ulice koje su nazvane po fašistima, a onda imate jednog Dodika koji vlada totalitarnom rukom, otvoreno negira zločine i aktivno vrši diskriminaciju i segregaciju na svim nivoima, predstavljajući samo srpske interese. Ako mi živimo u kluturi u kojoj je Ratko Mladić heroj, u kojoj je Draža Mihailović heroj, uz veliku popularnost serije ‘Ravna Gora’, ako se totalno vrši revizija naše antifašističke prošlosti, mislim da je to veoma opsano po budućnost mladih generacija. Tako da ja osjećam odgovornost i prkos. Dakle, ja ne dam. Ja sam građanin te države i dok sam živ neću dozvoliti da jedna takva ideja i ideologija pobjedi”, navodi Emir Hodžić.

Slično će poručiti i aktivista iz Sarajeva Minel Abaz, koji navodi da je fašizam 1945. vojno, ali ne i idejno pobeđen.

„Ako govorimo o problemima fašizma na prostoru Bosne i Hercegovine, a i u svim zemljama nastalim raspadom bivše SFRJ, možemo reći da je situacija približno ista, mada je u BiH naročito izražena zbog tri etničke i vjerske grupacije. Svuda se ističu nacionalni ponos, fašistička simbolika, građanima/građankama se kroz medije plasiraju strah od drugih i drugačijih, a školstvo i mediji su konstituisani po etno-nacionalnim principima i segregaciji. Tako da vidite da nacionalizam/fašizam predstavlja državnu, oficijelnu ideologiju. Možemo s pravom reći da je antifašizam jedno od egzistencijalnih pitanja. Jer ako pristanete na fašizam, ili ignorišete fašizam, onda ste u tom slučaju vi ti Drugi, koji ste predodređeni da nestanete, da budete likvidirani – možda ne u fizičkom smislu, ali u svakom drugom svakako“, ocenjuje Minel Abaz.

Fakti i deklarativno zalaganje

I u Crnoj Gori ima mladih ljudi upozoravaju na opasnost ponavljanja istorije.

„Ja znam da je taj fašizam loša stvar i sigurno je da se sada javlja u nekom drugom obliku“, kaže Boško Vukić.

U Sloveniji, prema rečima Gregora Stamejčiča iz Inicijative za mesni zbor iz Maribora, revizija istorije i danas deli građane, a netrpeljivost prema drugima slična je kao i u ostalim državama regiona.

„Dolazim iz familije koja ima jaku levu tradiciju, svi su moji preci bili u NOB-u, tako da vidim fašizam u mnogim oblicima svakodnevnog života. Baš smo pre nekoliko meseci imali jednu priču koja je po meni bila tipično fašistička. Ljudi su se organizovali da bi sprečili romsku zajednicu da otvore gostionu. Pošto je sve to bilo isključivo na bazi rasizma, mi smo ogranizovali kontrademonstracije i uspeli smo da odbranimo njihovo pravo da otvore gostionu. Ovde ljudi imaju problem i sa homoseksualcima, imigrantima.. Dakle, jedna je stvar deklarativno zalaganje, a druga su stvar fakti“, navodi Stamejčič.

Mladi se ljudi, prema njegovim rečima, ne osvrću u dovoljnoj meri na zbivanja u okruženju. Većina je nezadovoljna, ali pasivna što, kako kaže, otvara siguran put fašizmu.

„Fašizam daje brze odgovore na mnoga pitanja. Zašto nemaš posao, zašto si siromašan – zbog Kineza, zbog Roma, zbog mafije… U tome je dakle njegova privlačnost. Ali, ako ljudi imaju volje i znanja da se suočavaju sa tim problemima na pravi način, onda se ovakvi odgovori mogu sprečiti. I to osobito važi za mlade ljude koji više nemaju fokusa i svuda ih teraju na pasivu.“

Minel Abaz iz Sarajeva navodi da su mladi od malena zatrovani takvim idejama i ideologijom, pa ih je veoma teško pridobiti na “pravu” stranu.

„Ipak ne odustajemo, pa konstantno radimo na buđenju svijesti, a moramo raditi na ujedinjavanju protiv fašista svih sorti i boja. To neće biti lak zadatak, ali trebamo se truditi da fašistički način razmišljanja i njegov politički utjecaj stjeramo na marginu i da polako, pojedinca po pojedinca, prevodimo na antifašističku stranu. Hrabro i dosljedno protiv fašizma. Solidarnost je naša snaga. Sjećanje je naša borba.“

Zato Ivan Botica iz Antifašističke udruge Korčule, koja danas broji oko 200 aktivnih članova i kojoj se priključuje sve veći broj mladih, poziva i ostale iz država regiona da razmene kontakte i da zajedno deluju protiv „zla koje se nalazi svuda oko nas“.

„Jer dijelimo istu prošlost, a osuđeni smo na to da ćemo i istu budućnost dijeliti.“