ENG
Kako sam i zašto pozvana da svedočim
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Budući da su obe strane u sporu – Srbija i Hrvatska – dostavile sudu listu svojih svedoka, verujem da je informaciju pustio državni vrh. Naime, videvši moje ime na spisku svedoka, neko iz srpskog pravnog tima je vest prosledio vrhu države, a oni medijima. Pojavljivanje mog imena u kontekstu svedoka hrvatske strane u tužbi za genocid protiv Srbije očito je sračunat potez sa ciljem da se izložim novim pritiscima, šikaniranju, da se zastrašim
Razgovarala: Tamara Nikčević, Vreme
Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko ponovo je ovih dana na potjernicama beogradskih tabloida. Ovoga puta zbog toga što bi se, kako tvrde pouzdani izvori “službenih glasnika”, mogla pojaviti kao svjedok Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu u tužbi te države protiv Srbije za genocid. Odakle uopšte medijima takve informacije? Ko im ih je dostavio? Najzad, hoće li Sonja Biserko uskoro zaista svjedočiti u Hagu?
“Tačno je: Hrvatska me je pozvala da budem svedok u eventualnom sudskom procesu koji bi ova zemlja mogla da vodi protiv Srbije za genocid. I u tome ne vidim ništa sporno”, kaže Sonja Biserko. “Ono što je po mom mišljenju sporno je odnos države prema većini onih građana koji su tokom proteklih godina bili pozivani da svedoče u postupcima protiv srpskih zvaničnika pred bilo kojim međunarodnim sudom. Setite se, uostalom, kako su prolazili svedoci Slobodana Miloševića ili Vojislava Šešelja; ili porodica Milana Babića koja je bila izložena konstantnim pritiscima. Nažalost, znamo kako je to završilo.”
“VREME“: Kao što znamo i kako su završavali svjedoci u procesima protiv nekih drugih; recimo, Ramuša Haradinaja.
SONJA BISERKO: Da, da, naravno… Ovakav tretman svedoka nije karakterističan samo za Balkan, za bivšu Jugoslaviju; sličnih slučajeva imate svuda u svetu, posebno u procesima koji se vode protiv mafija ili ratnih zločinaca. U tom smislu, kao znak predostrožnosti, imena svedoka se drže u tajnosti sve dok proces ne počne.
Kako je vaše ime dospjelo u javnost, šta mislite?
Budući da su obe strane u sporu – Srbija i Hrvatska – dostavile sudu listu svojih svedoka, verujem da je informaciju pustio državni vrh. Naime, videvši moje ime na spisku svedoka, neko iz srpskog pravnog tima je vest prosledio vrhu države, a oni medijima. E, sada, budući da je stanje u društvu haotično i da se – s obzirom na situaciju u policiji, u tajnim službama, među ekstremističkim i radikalnim grupama – ne može pouzdano utvrditi ko zapravo ovom zemljom vlada, pojavljivanje mog imena u kontekstu svedoka hrvatske strane u tužbi za genocid protiv Srbije očito je sračunat potez sa ciljem da se izložim novim pritiscima, šikaniranju, da se zastrašim…
Plašite li se?
Iako nije prvi put da se protiv mene vodi kampanja sa namerom da se zastrašim, oteram iz zemlje i slično, moram da kažem da nije prijatno. Tim pre što se moj pristanak da svedočim u tom procesu tretira kao izdaja. Pritom, ljudi zaboravljaju kakav je bio taj rat; zaboravljaju tenkove koji su odavde kretali na Vukovar, cveće koje su Beograđani bacali na njih; zaboravljaju da je kasnije taj grad bio sravnjen sa zemljom. Sve se to zanemaruje, namerno stavlja u drugi plan kako bi se dokazalo da Srbija nije učestvovala u ratu. Čemu, nažalost, pogoduju mnoge okolnosti.
Mislite na pojedine presude Tribunala u Hagu?
Naravno. Nažalost, činjenica je da niko iz Srbije nije optužen za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Slobodan Milošević je, kao što znate, pre kraja suđenja umro. I zato onaj ko na bilo koji način danas pokuša da podseti građane na sve što se devedesetih godina prošlog veka događalo na prostoru bivše Jugoslavije, biva proglašen “neprijateljem naroda”, “mrziteljem” ili “izdajnikom”. Iako, pritom, imate 400.000 ratnih veterana koji su – samo da bi se, kažem, odbacila odgovornost Srbije za učešće u ratovima devedesetih – u ovom društvu gotovo nepostojeća grupacija. Ali, gde su svi ti ljudi ratovali?! Na čijoj teritoriji?!
Na kraju, moram da naglasim da postoji izvesna razlika između načina na koji je protiv mene vođena hajka u vreme Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice i danas.
Kakva razlika?
Razlika je u tome što su u Srbiji danas na vlasti ljudi koji su taj rat vodili, koji su za njega odgovorni. Uostalom, predsednik države, Tomislav Nikolić, bio je na ratištu; prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić je kao dobrovoljac ratovao oko Sarajeva; šefu njihove nekadašnje stranke, Vojislavu Šešelju, sudi se u Hagu za ratne zločine… Po mom mišljenju, bilo bi dobro ako bi protagonisti istorijskih događaja koji su Srbiju doveli dovde objasnili zašto su se promenili, zbog čega su izmenili svoju politiku. Na taj način bi dobili i veću podršku i razumevanje građana. Ovako, ispada, imaju razloga za pokušaje sprečavanja razgovora i svedočenje svakoga onoga ko bi javnost podsetio na to što su nekada činili. Zato je, u smislu pritisaka, ova vlast mnogo opresivnija. Čemu, ponavljam, u prilog ide duboka razvaljenost srpskog društva, nepostojanje institucija.
Pamtite li da je, kada je o institucijama riječ, ovdje ikada bilo mnogo bolje?
U pravu ste: nikada nije bilo mnogo bolje. Ipak, imam utisak da je pažnja međunarodne zajednice, budući da je Kosovo odredila kao prioritet, danas manje usmerena na situaciju u Srbiji. Što ova vlast, naravno, i koristi.
Šta hoćete da kažete?
Hoću da kažem da je sa vladajućom strukturom Zapad očito postigao neku vrstu dogovora oko odustajanja od podele Kosova, a da im je zauzvrat obećao da će im jedno vreme gledati kroz prste kada je reč o unutarsrpskim političkim prilikama, o razvoju institucija. Taj dogovor je, srećom, privremen.
Kako privremen?
Tako što dobijanje datuma za početak pregovora sa EU menja politički kontekst u smislu da će Evropa uskoro konačno početi da kontroliše rad srpskih institucija.
Uzgred, nema sumnje da je upravo Demokratska stranka najodgovornija za taj strašni paradoks da ljudi sa takvim biografijama danas Srbiju uvode u EU! Da su lideri Demokratske stranke bili zreliji, da su napravili ratni bilans – koji će, inače, Srbija kad-tad morati da napravi – stvari bi izgledale mnogo drugačije. Umesto toga, nakon 5. oktobra 2000, Srbija je zapravo nastavila rat drugim sredstvima. Kada to kažem, mislim na konstantno ometanje pokušaja konsolidacije država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije; pre svih Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Kosova. Sve ove zemlje su u nekoj vrsti problematičnih odnosa sa Srbijom.
I dalje?
Naravno. Doduše, vlada neka vrsta primirja – Crna Gora je primer – ali to ne znači da je zaustavljen pokušaj dezavuisanja procesa pridruživanja tih država EU ili NATO paktu. U tom smislu, na delu su pokušaji kompromitovanja lidera tih zemalja, destabilizacije njihovih unutrašnjih političkih prilika, različite vrste pritisaka i slično. Reč je o širokoj strategiji na koju Srbija, nažalost, i dalje troši najveći deo svoje energije.
O svemu tome, kao i o onome što se u protekle dve decenije događalo na prostoru bivše Jugoslavije, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je objavio mnogo knjiga; sakupljeni su materijali, filmovi i ozbiljna dokumentacija koja svedoči o tome. Te materijale Helsinški odbor za ljudska prava široko distribuira – ne samo u zemlji i regionu, nego i u svetu. I to je još jedan od razloga zbog kojih ova vlast na mene ima pik: izgleda veruju u nekakav veliki uticaj koji navodno imamo u inostranstvu.
Imate li ga? Koliko se čitaju vaši izvještaji?
Čitaju se, budući da je reč o analizama koje su precizne i tačne i koje su izvedene iz brojnih prezentovanih dokaza. Naravno da je uticaj o kome ova vlast govori i od koga očito strahuje neuporedivo manji od onoga koji Helsinški odbor i ja u stvari imamo; ali to se namerno mistifikuje i u javnosti interpretira na taj način.
Ali, da se, ako dozvolite, još jednom vratim na ulogu i uticaj međunarodne zajednice na događaje na zapadnom Balkanu: po mom mišljenju, problem je u tome što Zapad suviše često vodi politiku podilaženja Srbiji. To je činio iz dva razloga: prvo, zato što je Srbija najveća zemlja na Balkanu i drugo, zbog težnje da se kao takva na neki način smiri i uvuče u dijalog sa EU. Što je, budući da već decenijama poseduje odlično razrađene ne samo diplomatske nego i obaveštajne mehanizme, Srbija veoma vešto koristila. Nažalost, takav odnos međunarodne zajednice dugoročno Srbiji samo štetiti.
U kom smislu?
U smislu da je u tim mešetarenjima, u zakulisnim igrama, trgovinama i pogodbama, Srbija u suštini zanemarivala sebe, svoje stvarne probleme.
Ako, recimo, pogledamo Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju – instituciju koju, inače, veoma uvažavam i cenim – videćemo da ni taj sud nije imao mehanizme koji bi i Srbiju, ali i ostale zemlje bivše Jugoslavije, naterali da se unutar sopstvenih društava pozabave donesenim presudama, izvedenim dokazima koji su uglavnom ignorisani; istovremeno, sud je anatemisan i proglašavan za “anti”… Dodajte bilo koju od zemalja bivše SFRJ.
Najzad, mislim da je velika greška i to što Zapad ovde zapravo nikada nije doneo neku ozbiljnu strategiju razvoja regiona; što, naravno, onda nije učinila nijedna od zemalja bivše Jugoslavije pojedinačno. Umesto toga, centar interesovanja EU bila su ljudska prava, institucije, korupcija koju, inače, nije moguće iskoreniti sve dok za tako nešto nemate odgovarajuću ekonomsku podlogu.
Vlada premijera Ivice Dačića je borbu protiv korupcije označila kao jedan od svojih prioriteta. Šta je sa tim?
Po mom mišljenju, reč je više o medijskoj kampanji čiji je cilj da se Aleksandar Vučić javnosti predstavi kao čovek koji se, rizikujući sve – čak i sopstveni život – jedini ozbiljno bavi gorućim problemom ovog društva. Naravno, nakon godinu i po dana, sve se pretvorilo u farsu, u konstantnu predizbornu kampanju koja bi Vučića i njegovu partiju trebalo da ustoliči na mesto koje prvi potpredsednik Vlade Srbije zapravo tako žarko želi: mesto novog neprikosnovenog vođe srpskog naroda. Zato cela priča deluje tako lažno, tragikomično… Najzad, imam utisak da građani polako shvataju da od Vučićeve navodne borbe protiv korupcije, osim puke kampanje i veštačkog pokušaja uzdizanja kulta ličnosti, u stvari nema ništa.
Kako nema ništa? Neki ljudi su pohapšeni, počela su suđenja…
I? Kakv je rezultat? Izvinite, jesmo li do sada imali epilog bilo kog od tih slučajeva? Nismo. Umesto toga, korupcija i dalje cveta, što je nabolji dokaz da je ova vlast u njoj ogrezla taman koliko i sve prethodne. Zbog toga, umesto obećanih epiloga, imamo nova obećanja, zaklinjanja, hapšenja ljudi preko tabloida – i to obično petkom; rečju, populističko vladanje čiji je cilj da opravdano nezadovoljstvo masa usmeri ka tačno određenom pojedincu ili grupaciji. U konkretnom slučaju, ka Demokratskoj stranci koja je, nažalost, i sama dala povoda da se preispitaju i provere pojedini potezi njenih bahatih funkcionera. Ipak, bilo bi tragično da – kakva je takva je – Demokratska stranka nestane, budući da se politički život ne može odvijati normalno ako na sceni imate takvu dominaciju samo jedne partije.
Moram da vas pitam: kao članica Političkog saveta Liberalnodemokratske partije, kako gledate na odluku te stranke da nejprije prihvati da uđe u Privremeno veće Beograda…
Ali, ta odluka je u međuvremenu preinačena! Što me raduje…
Preinačena je zbog toga što je, kako kaže Čedomir Jovanović, upravo Demokratska stranka “zatrovala atmosferu i ponašala se neodgovorno“. Inače bi, valjda, cvjetalo na hiljade cvjetova… Dakle, na osnovu svega, da li je riječ o najavi bliže saradnje Liberalnodemokratske partije sa Srpskom naprednom strankom?
Ne znam da vam odgovorim na to pitanje. I sami vidite koliko je naša politička scena fluidna. Savezi se stvaraju bukvalno preko noći. Evo, Boris Tadić govori jedno, Dragan Đilas drugo; možda bi i demokrate mogle da završe u nekom savezu sa naprednjacima, ne znam… Uostalom, političkom scenom se ne bavim na taj način.
Na koji način se bavite?
Pokušavam da uhvatim suštinu. I vidim da je, nažalost, stanje veoma loše: vlada teror nad slobodnim mišljenjem; gotovo bez ikakvog otpora se odvija proces revizije istorije i pokušaj ispravljanja činjenica, ne samo iz nedavne prošlosti, nego i celog XX veka. I to sve zato što su naše političke elite nezrele, sebične i prilično nesposobne.
Kada je reč o Liberalnodemokratskoj partiji, iako nisam njen član, podržavala sam i podržavam ono što oni zastupaju. Mislim da su ipak uspeli da ovom društvu nešto kažu. U krajnjoj liniji, to što su svih ovih godina zagovarali Čedomir Jovanović i Liberalnodemokratska partija, danas je, makar formalno, državna politika Srbije. Naravno, još ne znamo na šta će sve to izaći.
Kada vas je Hrvatska pozvala da svjedočite u procesu kojim ta država Srbiju optužuje za genocid…
Prvo, reč je o tužbama za koje se očekivalo da će na kraju ipak biti povučene…
Ima li još šanse da se tako nešto učini?
Mislim da uvek ima šanse. Po mom mišljenju, povlačenje tužbi bio bi znak sazrevanja naših političara i društava, korak ka uspostavljenju ozbiljne regionalne saradnje. Jer, ovako se još gledamo preko nišana.
Inače, Hrvatska je kao uslov za povlačenje tužbe Srbiji postavila tri zahteva: rešavanje pitanja nestalih lica, procesuiranje raznih zločina i definisanje granice na Dunavu. Što srpski državni vrh nije prihvatio. Hoću da kažem da u tim pregovorima Srbija konstantno zateže.
Ali, zar premijer Ivica Dačić nije i sam nedavno pozvao Hrvatsku na dogovor po pitanju međusobnih tužbi za genocid?
Jeste, ali kažem vam: Hrvatska još čeka odgovor na postavljena pitanja i, ako se tako nešto dogodi, tužbe će sigurno biti povučene. Zato bi bilo lepo ako bi predsednik Nikolić, premijer Dačić i njegov zamenik, Aleksandar Vučić, javnosti konačno otvoreno rekli šta je uslov hrvatske strane. Tim pre što su i Srbija i Hrvatska svesne da će ih takvo suđenje koštati. Jer, sa jedne strane ono lako može biti pretvoreno u neko novo mrcvarenje; sa druge, može biti i korisno, jer bi se pokazalo šta se početkom devedesetih ovde zapravo dogodilo.
O tome je, prilikom nedavne posjete Beogradu, govorio i hrvatski predsjednik Ivo Josipović.
Ali, mnoge stvari su već izašle na videlo tokom suđenja u Haškom tribunalu. Podsetiću vas da je, recimo, Milan Babić bio svedok koji je u Hagu izneo veoma važne činjenice na osnovu kojih je lako definisati karakter rata koji je tamo vođen, način na koji je on pripreman, kako je finansiran, kako je došlo do okupacije trećine hrvatske teritorije… Pored toga, kada je 2002. uhapšen, Slobodan Milošević je, odgovarajući za finansijske malverzacije, iz beogradskog zatvora poručio kako svi tokovi novca nisu mogli biti prikazani zato što je tim parama Srbija finansirala ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
U kom smislu bi ovaj proces mogao nanijeti štetu Hrvatskoj?
Verovatno tako što bi se otvorilo pitanje ratnih zločina hrvatske strane nad Srbima, počinjenih tokom Domovinskog rata.
Mislite na avgust 1995?
I na to. Međutim, tu nije reč o etničkom čišćenju…
Nije?
Ne. I to je najproblematičniji deo… Srpska strana veruje da bi to što se dogodilo nakon vojne akcije Oluja – onih šest stotina staraca – moglo da se kvalifikuje kao etničko čišćenje. Međutim, reč je o organizovanom egzodusu u kome je Beograd odigrao ogromnu ulogu.
Sa druge strane, ako do tog suđenja uopšte dođe, ono bi ipak bilo šansa da se građanima ove zemlje jasno kaže da je devedesetih Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu; time bi karakter ratova vođenih na prostoru bivše Jugoslavije jednom za svagda bio definisan. A upravo je to ključna činjenica koja izostaje u ovdašnjoj percepciji.
Ako se zna kako je Međunarodni sud pravde u Hagu presudio u procesu koji je Bosna i Hercegovina vodila protiv Srbije, kakva je u stvari svrha ovih tužbi? Ima li, po vašem mišljenju, osnova da se ono što se dogodilo na teritoriji Hrvatske po bilo kom osnovu kvalifikuje kao – genocid?
O tome ne bih davala mišljenje, ne želim da komentarišem. Ali, kada je reč o tužbi Bosne i Hercegovine, ne zaboravite da je tokom suđenja utvrđeno da je – kako to ironično reče Žarko Puhovski – u Bosni, u Srebrenici zapravo počinjen “općinski genocid”. Sa druge strane, Radovanu Karadžiću se u Hagu danas ne sudi samo za Srebrenicu, nego i za druga mesta u BiH gde su srpske snage počinile genocid.
U svojoj presudi, Međunarodni sud pravde navodi kako za genocid nije bilo dovoljno dokaza. A nije ih bilo zbog toga što je, s jedne strane Srbija zatamnila određena dokumenta koja su mogla da posluže kao dokaz i, sa druge, zato je reč o odnosu koji pojedine zemlje EU imaju prema genocidu kao takvom. Ipak, u toj presudi je ostalo da Srbija nije učinila ništa kako bi sprečila genocid u Srebrenici; što je strašna optužba. Pored toga, iz pravosnažnih presuda Haškog tribunala pojedinim visokim zvaničnicima RS, vidi se na koji način je Srbija podržavala rat u Bosni: kako je organizovala kamione, davala oružje, novac, logistiku… Uostalom, genocid i nije moguće organizovati bez podrške države i državnog aparata.
Kako je, dakle, uopšte došlo do toga da vam Hrvatska ponudi status svjedoka u ovom procesu?
Tako nešto sigurno nisam sama tražila… Znate, svaka od strana u procesu pokušava da pronađe svedoke; tako su došli do mene. Verovatno znaju da se Helsinški odbor bavio Hrvatskom; kod nas su dolazile brojne srpske izbeglice iz Hrvatske kojima smo tih godina pomagali; na osnovu njihovih iskaza, dobijenih dokumenata, praćenje suđenja u Hagu, čitanja i, najvažnije, razumevanja Jugoslavije, Helsinški odbor je pravio svoje izveštaje.
Šta znači – razumijevanje Jugoslavije?
Helsinški odbor i ja se razbijanjem Jugoslavije ne bavimo od juče; to je tema koja nas veoma interesuje, koju pažljivo pratimo. Uostalom, pre početka ovog rata sam radila u Jugoslovenskom sekretarijatu za inostrane poslove i, prirodom posla, imala određene informacije i podatke šta se zbiva u Jugoslaviji. U tom smislu, podsećam vas da je na Haškoj konferenciji 1991. Jugoslavija dobila poslednju priliku da sačuva državni okvir. Znajući da je za svoju stranu već pridobila JNA i da je definisala vlastite ciljeve, Srbija je to odbila. Glavni razlog odbacivanja predloga je bilo to što “Srbi nisu manjina”. Iako su sve manjine, uključujući i albansku, već bile dobile specijalni status. Hoću da kažem da je procena srpskog državnog vrha očito bila da može da dobije sve što je zamislila. Naravno, ta procena je bila pogrešna i danas vidimo koliko je koštala. Pogotovu Srbe u Hrvatskoj koji su bili taoci politike Beograda.
I, kada već govorim o problemu SFRJ kao složene zajednice, o ratu, o počinjenim zločinima, moram da kažem da je, po mom mišljenju, osnovno pitanje – kako se i na koji način čovek odnosi prema procesima čiji je savremenik.
Kako se vi prema tome odnosite?
Tako što pokušavam da dođem do istine. Ma kolika, inače, bila njena cena… Uprkos raznim interpretacijama i manipulacijama, tu nikada sigurno nije bilo reči o tome jesam li za jednu, a protiv druge strane; ne.
Nego?
Bavila sam se ljudskim pravima i to kao osoba kojoj pripadnost bilo kojoj etničkoj grupi – ni Srbima ni Hrvatima ni Bošnjacima – ne znači mnogo. Naprosto, ne postojim na taj način; ne osećam i ne mislim tako. I sa tim u skladu živim i radim. Dakle, pratim procese, beležim, analiziram… Trenutno sam član Međunarodne misije koja se bavi praćenjem kršenja ljudskih prava u Severnoj Koreji. Na čijoj sam tu strani, šta mislite? Ko su “moji”? Protiv koga sam?…
Vidite i sami koliko su sve te optužbe besmislene.
Autor/ica 👤tačno.net
