IzVučićemo se

Povezani članci

• Raul Kevrić: Ubiti ili ljubiti, pitanje je sad!
• Dobro jutro Bosno i Hercegovino
• Zlatko Lagumdžija: Pošaljite oba helikoptera na Ameriku!
• Memorijska kantica 2013.
• Incko poručio Dodiku: Neću dopustiti da uništiš državu
• Zašto je Makronu potrebna neistina o Bosni i Hercegovini?

U stanju u kakvom se nalazimo premijer sebi daje za pravo da “stiska redove” i poziva na jedinstvo kako bi se odbranio od svega onoga što će doneti “vrelo leto 2015.”

Piše: Željko Pavičević

Daleko od toga da mi se dopada ono što radi aktuelni premijer Srbije, ali daleko i od toga da mi se baš ništa ne dopada od onoga što radi aktuelni premijer Srbije. Za sve što nam se dešava imamo reč i neviđenu potrebu da prokomentarišemo, ali teško da imalo vremena posvetimo nekoj temi i razmislimo o onome što smo ubacili u krug svog interesovanja. Uli Hauser bi rekao kako smo “postali deo sistema u kome vladaju samo tri reči: Ja; Sve; Odmah”. Posledično, jaka je potreba da “Ja” za “Sve” što mi se servira na dnevnom ekonomsko-političkom meniju dam svoje mišljenje “Odmah”. Nema šta ne znamo i u šta se ne razumemo, a koliko znamo i koliko se u sve razumemo najbolje pokazuje stanje u kojem se nalazimo kao društvo.

Srbija je, od raspada SFR Jugoslavije do danas, geopolitički otvoren sistem. Ovakvo stanje je za posledicu imalo pojavu diskontinuiteta, najtežu posledicu koju jedna nacija može da doživi. Pojavio se u emotivnom, ustrojstvenom, tržišnom i prostornom smislu i manifestovao kroz pojedinačne frustracije i niz socijalnih patologija. Možda najznačajnija socijalna patologija koja je pogodila naše društvo i ostavila dubok trag na njega jeste sindrom neograničenih podela, koji za posledicu ima gubljenje kritične mase. Prisutna je u svim sferama društva, ali je najvidljivija u politici. U poslednjih 25 godina političari u Srbiji su iskrenim lažima i manipulacijama vodili narod prema neostvarenim „projektima“ stavljajući akcenat na jedino i samo neopisivu želju za vladavinom bez pokrića. Malo ili uopšte nije se stavljao akcenat na razvoj izvodljive političke vizije i regrutovanje kredibilnih ljudi. U otvorenom sistemu sa ovakvim karakteristikama političke elite bilo je nemoguće sprovesti bilo kakve reforme. Bilo je potrebno jasno definisati geopolitičku poziciju Srbije kako bi se kroz ispunjavanje političkih kriterijuma međunarodne zajednice stvorio prostor za ispunjavanje ekonomskih kriterijuma i razvoj privrede.

Politika Srbije prema međunarodnoj zajednici se može okarakterisati kao politika labavog kontinuiteta pre nego kao politika diskontinuiteta.  Sa druge strane, ona se može okarakterisati i kao neozbiljna i pomalo šizofrena. Od Koštuničine „neutralnosti“, preko Tadićevih „oslonaca“ do današnje „iznuđene“ koju paralelno vode Vučić i Dačić, spoljna politika Srbije ostvaruje perverzne performanse svog kretanja. Tako je potpuno neozbiljno sa jedne strane graditi „tajne ruske baze“ u Nišu i istovremeno potpisati Status of Forces Agreement (SOFA) NATO-vog programa poznatog kao Partnerstvo za mir. Labavi kontinuitet u spoljnoj politici sa onom koju je vodio Tadić, Vučić je pokazao prevremeno zakazanom paradom u Beogradu na kojoj je prisustvovao ruski predsednik Vladimir Putin i organizovanjem samita Kina + 16, a sa druge strane nedovoljno jasnom politikom integracija sa EU kroz “otvaranje” nekih od poglavlja i svojim odlaskom u zvaničnu posetu SAD, gde se sastao sa visokim predstavnicima američke administracije. Sve ovo, u senci neuspešnog projekta “Južni tok” i prividnog distanciranja od Rusije, dodatno zbunjuje ionako konfuznu domaću i međunarodnu javnost. Sa druge strane, ministar Dačić ponovo podgreva destruktivnu politiku “truta” hendlujući poteze premijera pozivanjem na nekakvu politiku neutralnosti, odnosno nesvrstanosti, iako to nema veze jedno sa drugim.

Vučić je u poslednjih nekoliko meseci pokazao i znatnu političku aktivnost i prisutnost u regionu. Njegova zvanična poseta Bosni i Hercegovini izazvala je “burne” reakcije kako u Sarajevu tako i u Banja Luci. Otvoreno na sva pitanja nastupao je i u Hrvatskoj početkom godine. Rehabilitacijom generala Mihailovića dodatno je uzburkao emocije, ponajviše kod hrvatskih političara. Ipak, poslednje izjave premijera Srbije ne mogu se okarakterisati kao optimistične. Možda o stanju u regionu, sa akcentom na Zapadni Balkan, najbolje govori izjava premijera od pre par dana: “Veoma težak period je pred nama, što po mom licu možete da vidite. Nikad nisam bio naročito lep, ali sad baš ne ličim ni na šta”. Ovakva izjava ne zavređuje bilo kakav komentar jer je više nego “savršena”.

Diskontinuitet je učinio svoje. Njegov rezultat su nepostojanje kritične mase i potpuno rasulo opozicije. U stanju u kakvom se nalazimo premijer sebi daje za pravo da “stiska redove” i poziva na jedinstvo kako bi se odbranio od svega onoga što će doneti “vrelo leto 2015.”. Posmatrajući poteze ove vlasti, nije isključeno da će do kraja njenog mandata Srbija biti geopolitički pozicionirana. Ostalo je dosta otvorenih pitanja na koja odgovore ne može dati jedna vlast, već ona moraju biti predmet dogovora relevantnih političkih subjekata o minimumu nacionalnog interesa. Hoće li Srbija pristupiti NATO? Da li će Srbija priznati nezavisnost Kosova? Hoćemo li biti deo EU ili nekakve “Balkanske unije”? Sve su ovo pitanja koja neminovno definišu geopolitičku poziciju Srbije i odgovori na ta pitanja mogu jedan otvoreni sistem kakav je danas Srbija, zatvoriti. Međutim, politika Vlada Srbije u periodu 2004-2012. nije ulivala nadu da je moguće pozicionirati Srbiju na geopolitičkoj mapi. Iz tog razloga je, zbog odsustva povratnih sprega, bilo nemoguće započeti ozbiljne ekonomske reforme, pokrenuti industrijalizaciju Srbije i sprovesti duboke i korenite institucionalne reforme. Ipak, nada umire poslednja, a građanima humora ne manjka tako da se sve češće čuje: ” Da, izVučićemo se. “