ENG
Isus iz Vlasenice
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
Povezani članci
Foto: trv.rs
Dolazim u pomoć. Tako zapoveda vaš i moj bog. I ljudi u nama.
Te daleke vlaseničke noći 1992. godine, kad su psi rata nožem i metkom čistili životni prostor od “poturica”, prota Milorad Golijan je usnio strašan san. Da je u predvorju džamije. Odnekud doleće bomba. Hvata je, onako dok leti i baca napolje. Eksplozija ga budi iz sna. Videlo je somnambulazni košmar pretočilo u javu. Šćućureni u mraku džamijskog podruma dvojica vlaseničkih imama, njegovih komšija, zovu u pomoć. Na izlazu iz bogomolje čekaju ih lovci na one koji klanjaju Alahu ispod barjaka sa polumesecom. Golijan kleči pred svojim spasiteljem. U molitvi izgovara ako ode njihova glava, ide i moja. Sačuvana obraza koji plamti od čovekoljublja šalje poruku imamima. Dolazim u pomoć. Tako zapoveda vaš i moj bog. I ljudi u nama.
Trojica božjih slugu, pravoslavni prota i dvojica imama, obučeni kako im vera nalaže odlaze mečki pred rupu. U opštinsko zdanje odakle kreću naci ekipe za “dezinfekciju” srpske zemlje od muslimana. Sveštenika snaži nada da ovi koji su Bosnu zaposeli ognjem i mačem, štuju njegov krst oko vrata i mantiju. Zalud.
Dočekan je na nož. Šta ti pope braniš ove efendije, breca se na njega predsednik opštine. Srpski policajci kupe imame i kolima ih odvode u stanicu. Prota malenim “jugom” juri za njima. Mala je i nada da će odvratiti novokomponovane krstaše od nauma da ova dva imama kao nekrste liše života ili ih iskoriste u razmeni. Ipak, govori vlaseničkim gospodarima života i smrti: “To što uradite ovim ljudima, uradite i meni…” Dočekuje ga podsmeh. Vidi ovog ludog popa, štiti balije. Dok pesak curi iz malene menzure života dvojice imama, prota zna da neki šraf u mehanizmu zločina uvek može da ispadne iz pogona. I tako zaustavi mašinu smrti. Nek ostane tajna kako je isposlovao propusnice za starešine dve vlaseničke džamije. Prebacuje ih u slobodu. Jednog u rodnog selo. Drugog u Kladanj.
Radost u Golijanovoj duši posle povratka kida u paramparčad mržnja sunarodnika. Istih onih koji su mu celivali ruku, dok im je delio naforu za pričest. Vlaseničkog Isusa na svakom sokaku sustiže kamen u leđa. Iza njega ne prestaje eho izdajniče, izdajniče. Familija donosi fatvu i izopštava ga. Vasilije Kačavenda, vladika Zvorničkotuzlanski, manijak i pedofil koji decu u veru uvodi terajući ih na bludne radnje, overava presudu. Ražalovanom proti naređuje da za 24 časa napusti Vlasenicu.
Dvadeset i tri godine je minulo od vremena kad se Golijan, sa krstom na leđima, zaputio u Srbiju. Skrasio se u selu Noćaj. Uz pomoć meštana sagradio je malu crkvu. U njoj je služio svog boga do penzionisanja. Ovih dana, prvi put je pred novinarima Blica obelodanio svoj “križni put” u Vlasenici. Seća se i kako ga je Kačavenda korio, što kao ostali popovi ne okači tarifu za uvođenje ljudskih duša u raj. Ta svinjarija visoko rangiranog crkvenog velikodostojnika, koji i pored penzionisanja, loče i ždere pored Irineja, kljucala ga je godinama, ravno u dušu. A duša uvek rani i telo. Oslepeo je. Ne dočekavši da vidi dva poslednja unuka.
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
