Filozofija palanke

U Beogradu je 27. oktobra umro Radomir Konstantinović. Pisac i filozof. Otišao je nečujno. Ispoštovana je njegova želja da ga na poslednje putovanje isprati samo supruga Milica.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, na početku raspada Jugoslavije, Radomir Konstantinović je u javnim nastupima analizirao događaje koji su označili kraj jedne epohe u kojoj je srpsko društvo držalo korak sa svetom. Vreme je pokazalo da je bio nepogrešiv dijagnostičar.

U srpskoj književnosti i filozofiji ne postoji nijedna knjiga koja je toliko nepomeriva kao što je to Filosofija palanke Radomira Konstantinovića, delo stvaraoca koji predstavlja moralnu vertikalu savremene srpske kulture. Autor romana Daj nam danas, Milošolovka, Izlazak, Ahasver ili traktat o pivskoj flaši, Pentagram, predstavljao je istinski glas moderne u posleratnoj srpskoj književnosti. Svojom studijom Biće i jezik u osam tomova, ispisao je hrestomatiju srpskog pesništva. I naravno, Dekartova smrt, žanrovski neodredivo delo, filozofski roman, studija o odnosu oca i sina, knjiga sa samog vrha svetske književnosti.

 Radomir Konstantinović (Mirza Ibrahimpašić, tempera)

Nakon četiri decenije čitalačkog staža, posedujem nekoliko ugraviranih rečenica kao kakvo nasleđe, moćne šifre kojima su kodirani čitavi svetovi. U tim rečenicama pulsiraju esencijalne istine, svejedno da li su izgovorene na početku, kao u Legendi o Josifu Tomasa Mana: “Dubok je bunar prošlosti, ne bi li ga trebalo nazvati bezdanom”, ili, na samom kraju knjige, kao u Kafkinom Procesu: “I činilo se da će ga stid nadživeti”.

U Filosofiji palanke “šifra” je na početku: “Iskustvo nam je palanačko”. A zatim, Konstanović kaže: “Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno–jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno–otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava kao prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutnog–otvorenog sveta”.

A mi, šćućureni na našoj strani brda, kao u kakvoj srednjovekovnoj crkvenoj misteriji, okruženi prepoznatljivim kulisama, sve više podsećamo na grupu raskalašnih prosjaka iz Bunjuelovog filma Viridijana, okupljenih za trpezom, u pukotini vremena, prepuštenih zaboravu spoljnjeg sveta. Onog trenutka kada vlastitu sudbinu svedemo na kalendar dešavanja koji se ispisuje mimo naših želja i zasluga, na aktivnost nepoznatog, i samim tim neprijateljskog sveta s druge strane brda, čija je jedina svrha i namera da uništi bajkoliku idilu našeg mitskog sveta, tada smo ukinuli mogućnost da bilo šta promenimo, odrekli smo se svake putanje koja vodi u nekom drugom smeru.

Jer, nećemo prevariti sudbinu time što blanko prihvatamo i priznajemo vlastite poraze, a sve vreme ne odričući se jalove intonacije umišljenog pobednika, svejedno da li mantru buncamo u desetercu ili slobodnom stihu, ne iskoračujuči ni korak sa pozornice na kojoj poznajemo svaku parcelu, samozadovoljni u saznanju da smo trezoru svetskog duha podarili pojam inat, osećanje toliko različito od besa i osvete, neprevodivo na druge jezike, naša posebnost, amblem po kojem smo jedinsteni, vodeni žig naše neponovljivosti.

Tokom poslednje dve decenije i sam učestvujem u književnom životu. Moj odnos prema savremenoj srpskoj literaturi je konfederativan. Kad to kažem mislim pre svega na akreditive Individue, na autonomiju vlastite glave koja, kada je pisac u pitanju, trebalo bi da se podrazumeva. Ako tako nije, onda ne ispisujemo original, već otisak kseroks–mašine, u tom slučaju u nama ima kreacije koliko i u poslušnom goblenisti koji sledi predložak crteža. Jer, ako si Individua, onda si sam sebi predak. I nema tog saveta maskiranog u iskonsku mudrost, tog imperativa, tog indiga kolektiva, koji će te sprečiti da stekneš iskustvo i one druge strane brda. U suprotnom, osuđen si da drhturiš na našoj strani brda, koja je, naravno, jedina prava strana, ne ispuštajući pupčanu nit. Samo tako si na okupu, onemogućen da prihvatiš vlastitu egzistenciju.

I zato, nećemo prihvatiti delo koje bi da nam preseče put natrag, u okrilje toplog gumna, gde je sve tako poznato, gde traje jedno oduvek, bez početka i bez kraja. Demonska je knjiga koja nudi Jedinku za junaka, koja bi da nas ostavi same u kosmosu, da nas odvuče u tamu vlastitog ja. Pakao, to su drugi, oni sa druge strane brda.

“U svetu palanke”, kaže Radomir Konstantinović, “važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno… nepoželjno je pre svega zato što je obećanje ‘sveta’ kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.”

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)