Čedomir Petrović: GOST

Povezani članci

• Srbija sekularna ili duhovna?
• Bela traka – 5. avgust
• Svetislav Basara: Hrišćanstvo nije grljenje i ljubljenje na mitinzima i krkanlucima
• Zašto si psi ližu j**a? Zato što mogu
• Čudo u Berlinu
• Šotrić: Hrvatska i Srbija su počinile agresiju. Nije me stid da padnem na koljena i kažem oprosti!

Budimpešta 1956 …

Kada ti je mnogo teško i kad ne znaš gde ćeš, setiš se najbližih prijatelja. Setiš se hrabrih i jedinih koji su rekli Staljinu – NE!  Sovjeti ulaze u Mađarsku. Gaze tenkovima  i ubijaju hiljade građana i studenata, upadaju u stanove, hapse, streljaju. Odmah po  početku druge sovjetske intervencije,  Imre Nađ i njegovi drugovi sa porodicama se 4. novembra sklanjaju u Ambasadu FNRJ u Budimpešti pod azilom koju im je pružila jugoslovenska Vlada.

Petog  novembra, sovjetski tenk je potpuno neizazvano i iznenada otvorio rafalsku vatru iz mitraljeza po prozorima u parteru zgrade naše ambasade u kojoj se tada nalazilo više lica. Tom prilikom je ubijen naš sekretar ambasade, Milenko Milovanov, za  svojim radnim stolom. Ovim Rusi vrše grub pritisak na nas i na mađarske izbeglice.

Dolazi  do tajnog sastanka Tita sa Hruščovom i Maljenkovom na Brionima, održanog u noći između 2. i 3. novembra,  koji je usledio na hitan zahtev sovjetske strane. Na sastanku Hruščov tvrdi da se radi o restauraciji  kapitalizma u Mađarskoj i nije načisto da li je Nađ oruđe ili je i sam stari agent imperijalizma.

U  međuvremenu, 18. novembra, po svojoj volji, ambasadu napuštaju   Zoltan Vaš, Peter Erdeš, Đerđ Lukač, Zoltan Santo i Ferenc Nador.

Imre Nađ  “napušta” jugoslovensku ambasadu, 22. novembra  uveče, na   osnovu   sporazuma   postignutog između jugoslovenske i mađarske vlade, prema kojem  članovi ove grupe neće biti  pozivani na odgovornost i moći  će da se vrate svojim kućama, ali su umesto toga, odmah po izlasku iz Ambasade i ulaska u autobus koji je po njih poslala mađarska Vlada,  bukvalno grubo  oteti  od  strane  sovjetskih oružanih snaga, odvedeni u   sovjetsku komandanturu, a odatle dalje,  u nepoznatom pravcu.

U  Mađarskoj je 16.  juna 1958. godine  izdato  službeno saopštenje da je Imre Nađ, sa drugovima osuđen na smrt i pogubljen.

Danas, posle toliko godina ostaje večita ljaga i strašna sramota na naše izdajstvo čoveka koji nam je verovao i poverio svoj život i zatražio pomoć od nas. Izbačen je te noći Imre Nađ iz ambasade FNRJ.  Oprane su ruke i zaposleni su utonuli u miran san. Oprane su ruke i na Brionima i Beogradu. Po ko zna koji put?

Imre Nađ je želeo da povuče Mađarsku iz Varšavskog pakta.

Srbija … 2013 godine.

Hteli neki ljudi i žene i deca da se malo odmore i pojedu nešto na svom dugom putu ka nekom novom životu, neizvesnom, negde daleko od njihove zemlje. Kod njih se mnogo teško živi, nema posla i umire od gladi. Hteli da provedu neko vreme u Srbiji ali naiđoše na ljude koji su se uplašili da im ovi ne nanesu neko zlo. Došli da dignu u vazduh termoelektranu u Obrenovcu,  pa bi mnogi ostali bez struje. Nisu naše vere, ne govore srpski a i crni su u licu. Poješće našu decu i silovati nam žene. Klaće nam stoku i živinu … a oni su hteli samo malo hrane i vode i možda neku reč?

Primili ih neki dobri ljude iz ledene Sjenice pa ako neko preživi razliku u temperaturi od 80 stepeni, poćiće dalje. Većina njih je iz dalekih i toplih zemalja, Sirije, Sudana, Somalije, Nigerije, Avganistana, Palestine … Smešteni su u pansionu i bili su srećni zbog toplih reči kojim su ih dočekali građani  Sjenice.  Zahvalni su i građanima  Novog Pazara koji neprestano donose pomoć u vidu obuće, odeće i namirnica. Pomoć je stigla i od humanitarnog društva “Merhamet”.  Ima i jedna porodica sa malom decom i nekoliko maloletnih osoba.

Dobri ljudi, većinom muslimani doprineli su da slika o Srbiji “ne bude onakva kakvom se činila”.

Azilanti su jedno vreme spavali pod vedrim nebom u šumama blizu Bogovađe, a njihovo preseljenje u radničke barake kod Obrenovca sprečila je grupa meštana koja je blokirala put.

Otićiće u „obećane zemlje“. Setiće se ponekad svega. I onih zadriglih, bezubih ljudi i njihovo mlataranje rukama jer im je to jača strana od govora koji uvek prelazi u riku i urlanje.

Dobiševce, selo na Kosovu … 1895 

Kod džamije grapašničke – Grapašnice, koja je u selu istog imena, posvade se jednog petka  Arnauti među sobom zbog jedne jareće kože. Arnautin, čija je koža bila, ubije iz revolvera jednog Arnautina samo zato što mu je ovaj kazao: da je ista od lipsanog jareta, pa koristeći se gungulom i zabunom sveta, srećno umakne. Bežeći tako dođe u selo Dobiševce i uđe u jednu kuću gde ga na vratima dočeka Arnautka. Saznavši za njegovu nesreću da je pao na krv, primi ga na besu i sakrije u kući. Otac i još dva brata ubijenog Arnautina krenuše u poteru za ubicom, ali su mu u mraku izgubili  trag pošto je nastupila noć. Tek oko pola noći stignu kući umorni i iscepani, jer su se provlačili kroz šumu i šiprag. Domaćica im namesti sofru, spremi im večeru, no, pošto svi posedaše, upita muža gde joj je treći sin. No, ovaj od prevelike žalosti ispriča joj samo ukratko da je kod džamije poginuo i da je ubica, koristeći se mrakom, umakao te ga zato nisu mogli ni osvetiti. Starica je na ove reči prebledela, srž joj se u kostima sledila. Ubica njenog mezimca sina bio je u njenim rukama. No, ona ga je uzela na besu a besa je svetinja, pa ga zato nije mogla ni odati.

Pošto su ljudi večerali, uzmu sekire i budake i pođu natrag  džamiji  gde im je ubijeni ostao, te da spreme što je za pogreb nužno. Tu priliku upotrebi Arnautka, mati, izvede svoga štićenika i ubicu svoga sina napolje pa, koristeći se pomrčinom, odvede ga do srpske granice. Kad su stigli  kod plota, dade mu Arnautka pola pogače i parče sira, što je u torbi spremila bila, govoreći mu: „Naj ti ovo, da imaš za put; eto ti kaurske zemlje, beži duboko u nju. Uzela sam te na besu i održala sam je. Bog neka mi je svedok da na izdajstvo ni pomišljala nisam, ali da si proklet što si mi ubio sina!“ …

                                              Besa kod Arnauta znači; zavet, vera, tvrda vera, reč …

                                                               Branislav Nušić  „Kosovo“