Tomislav Marković: Sramotno je ne znati o Avdi Humi i njegovoj veličanstvenoj Bosni i Hercegovini

Povezani članci

• Horowitz: Mladi su primjer kako se sjajnom energijom rade velike stvari
• Zbog ustaškog pozdrava niko u BiH nije kažnjen
• Božić u podrumu
• U Njemačkoj neće biti nemira?
• Vjerska prava najbolje se mogu ostvariti u sekularnoj državi
• OD KONGRESA DVA PUTIĆA (NEKA, PREĐI RUBIKON)

“Glavna zaostavština Avde Hume je država BiH, država ravnopravna sa svim drugima u federaciji i država u kojoj su svi narodi međusobno ravnopravni i jednaki.” Za tu zaostavštinu pali su najbolji sinovi i kćeri sva tri bosansko-hercegovačka naroda, ali i ostalih jugoslovenskih naroda i narodnosti.

Piše: Tomislav Marković

Izdavačka kuća „Vrijeme“ iz Zenice objavila je još jedno kapitalno delo – drugo izdanje memoarske knjige Avda Hume „Moja generacija“. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je daleke 1984. godine, kad je svet koji je Humo zajedno sa najboljim ljudima svog pokolenja gradio – još postojao. Danas se Humina knjiga pojavljuje u postapokaliptičnom dobu, na razvalinama socijalističkog sveta koji je razoren u nacionalističkoj kontrarevoluciji, u ponovnom buđenju fašizma za koji smo mislili da je davno pobeđen, jednom zauvek.

Prvi deo knjige posvećen je odrastanju u rodnom Mostaru, a neke epizode iz ovog perioda prerastaju autobiografski žanr i približavaju se čistoj literaturi. Na primer, poglavlje „Hasanagić i njegov konj“ moglo bi se čitati kao pripovetka, jer teško da je Humo mogao pouzdano da zna šta se sve u duši njegovog komšije događalo dok je ubijao svog omiljenog konja; to je plod pripovedačke mašte, opreznog domišljanja po liniji verovatnog i mogućeg.

Čitav drugi deo knjige naslovljen „Priča o mome djedu“ mogao bi se čitati i kao kratak roman u kojem pisac, na osnovu porodičnih legendi i drugih izvora, rekonstruiše burni, pustolovni život svog dede Avdage kojeg nije imao priliku ni da upozna. Ovakvi pasaži pokazuju da je Humo u nekim drugim društvenim okolnostima, u drugačijoj zemlji i okruženju, mogao lako da krene i nekim drugim putem, da je umesto bavljenja revolucionarnim i političkim radom lako mogao život da provede „na ostrvu pisaćeg stola“.

Grupni portret celog pokolenja

Rođen 1914. godine, godine intelektualnog sazrevanja poklopile su mu se sa Šestojanuarskom diktaturom kralja Aleksandra, u zemlji potlačenih i obespravljenih, sa snažnim osećajem bunta protiv svake nepravde – Humo je mogao da pođe samo jednim putem, putem koji je vodio u SKOJ, Komunističku partiju Jugoslavije, u borbu protiv fašizma i u preobražaj zaostalog društva u pravedniji poredak zasnovan na ravnopravnosti naroda, na bratstvu i jedinstvu. Najveći deo knjige posvećen je političkom delovanju, revolucionarnim društvenim procesima i borbi protiv okupatora, sve do jeseni 1943. godine, kada se Humini memoari okončavaju.

Humina lična sudbina tu se spaja i sliva sa sudbinom čitave generacije, tako da se njegovo delo pretvara u grupni portret celog jednog pokolenja koje je na svojim plećima iznelo težak teret borbe za oslobođenje i stvaranje novog društva. To je široka slika dramatične istorijske epohe kojom dominiraju herojski likovi Huminih saboraca, partijaca i simpatizera levice, od kojih su mnogi dali živote u borbi protiv fašizma.

Teško je pobeći od lične perspektive i pisati objektivan prikaz ovakve knjige. Potpisnik ovih redova proveo je detinjstvo u svetu koji su sagradili Avdo Humo i njegovi neustrašivi saborci, a već tri decenije živi u naopakom svetu u kojem trijumfuju laž, beščašće, zločin, kvislinška pamet, četnički narativi, revizionizam, najcrnji šovinizam, mržnja prema svakom idealu, gola nepravda i sva druga zamisliva i nezamisliva zla. U mračnom tunelu iz kojeg se ne vidi izlaz.

Zato je čitanje Humine knjige neminovno opterećeno kontekstom u kojem njegov današnji čitalac ima nesreću da bivstvuje. Otuda „Moja generacija“, knjiga sazdana od golih činjenica, danas deluje kao svedočanstvo o jednom potonulom svetu, o nekoj našoj Atlantidi koja je nekad davno postojala, ili kao zbirka nadrealističkih fragmenata o boljem svetu i drugačijim ljudima čije postojanje danas izgleda potpuno neverovatno. Jer ono što je za Huma bila svakodnevna stvarnost, za nas je nedostižni san.

Revolucionarni Univerzitet

Recimo, atmosfera među beogradskim studentima koju Humo opisuje danas zaista deluje nestvarno. Ogromna većina studenata vremenom je stala na stranu komunista i antifašista, dok su nacionalisti bili u teškoj manjini. Kada opisuje studentske skupove, Humo navodi da je levičara bilo par hiljada, dok su nacionalisti uspevali da skupe tek šačicu od tridesetak studenata, a od te grupice većina je ionako radila za policiju. „Nacionalističku grupaciju nosili su režimski, policijski i karijeristički elementi čija je glavna preokupacija bila lagodan život dok su studenti, i unosna zaposlenja kad završe studije (iako su po pravilu bili slabi đaci)“.

Nasuprot toj manjini koja je prodala dušu đavolu, stajala je većina levičarske omladine. U noćnoj šetnji po Kalemegdanu, kada Sreten Živković prima Huma u SKOJ, objašnjava mu da „komunista mora imati čvrst karakter“, da rukovodilac studentske organizacije mora biti potpuna ličnost, da mora prednjačiti u svim dobrim ljudskim osobinama – „i to ne samo u poštenju, iskrenosti, borbenosti, drugarstvu, solidarnosti, već i u znanju“.

Stoga ne čudi što je čitanje bilo toliko rasprostranjeno među studentskom omladinom. Humo navodi da su čak i oni retki studenti koji su mrzeli knjigu, bili prinuđeni da čitaju, preko volje, da bi uopšte bili deo društva. Čitali su „sa zanosom ruske pisce (Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja) i francuske klasike (Stendala, Balzaka, Mopasana, Igoa, Zolu)“, ali su posebnu popularnost uživali prevodi socijalnih romana u izdanju Nolita. Otvorenost prema svetu se podrazumevala.

„Osjećali smo potrebu za prevazilaženjem nacionalne podijeljenosti i prikovanosti za najuže domaće tle, a za bratstvom i drugarstvom, željeli smo emancipaciju od svakog nacionalističkog i vjerskog osjećanja“, piše Humo. Borba za pravednije društvo podrazumevala je i bitku sa samim sobom, sa svim onim nazadnim i mračnim što su dobili u nasleđe: „Težnja da se lično podignemo i oslobodimo od svega politički amoralnog i niskog što nam je smetalo u sredini u kojoj smo živjeli, od onog što smo smatrali da razbija ljudske odnose i drži ljude u mraku, osjećali smo kao nerazdvojni dio opšte borbe za pravdu, jednakost i bolji život“, veli Humo.

Sramotno je bilo ne znati i ne biti obaviješten

Dirljive su slike studenata koje Humo opisuje: „Moralno osjećanje prema dužnostima, kako na samom Univerzitetu, tako i prema budućim obavezama, bilo je vrlo visoko kod beogradske studentske omladine. (…) Bez obzira iz kakve je sredine potekao i sa kakvim se materijalnim teškoćama borio, sramotno je bilo, za naprednog studenta, ne znati i ne biti obaviješten. A za to se moralo čitati“.

Od domaćih autora Krleža je imao ubedljivo najveći uticaj na naprednu studentsku omladinu, ali i mnogi drugi pisci leve orijentacije. Studenti su voleli oba zaraćena tabora – i autore socijalne književnosti i beogradske nadrealiste. Zanimljiv je podatak koji navodi Humo, da su pisci poput Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dragiše Vasića ili Jovana Dučića bili nepopularni, jer su bili ili pasivni i politički bezbojni (Andrić), ili su se aktivno borili protiv levice (ostala trojica), pa su sami sebe osudili na vrlo uzak krug publike. Doduše, nedostatak čitalaca nadoknadili su na drugoj strani: „Vladajući režimi su većini njih dali bolja činovnička mjesta ili bolje položaje u diplomatskoj službi“.

Epski kvaliteti revolucionarne borbe

Pristajanje većine studenata, čak i onih apolitičnih, uz napredne skojevce nije bilo plod nekakve propagande ili zakulisnih radnji, naprotiv. Stvar je bila u tome što su se jedino skojevci borili za prava studenata i njihove najprešnije interese. I to je bila jedina grupa koja je to činila. Levičari su se borili za studentske menze, za pomoć siromašnim studentima, za očuvanje autonomije Univerziteta, za besplatne školarine, za poboljšanje položaja studenata. Pritom su vođe levog studentskog pokreta zaista bili mladići i devojke za primer, časni, pošteni, odani, solidarni, povrh svih ljudskih vrlina – još i dobri studenti. U toj borbi ništa ih nije pokolebalo: ni upadi policije na fakultete, ni batinanja i hapšenja, ni osnivanje logora za studente u Višegradu, ni ubistvo kolega Mirka Srzentića i Žarka Marinovića.

Zato su na kraju uspeli da se izbore za sve svoje ciljeve. Poglavlja u kojima Humo opisuje tu borbu protiv policijskog režima i njegovih slugu mogla bi da posluže kao praktikum za današnje borce protiv naših nenarodnih režima. Impozantne su društvena svest, zdrava pamet i politička veština koju su imali ti mladi ljudi. Posle čitanja tih poglavlja čoveku se nametne utisak da celokupna današnja srpska opozicija nema ni frtalj političke svesti koju je 1936. godine imao jedan student Beogradskog univerziteta, i to ne neki od studentskih vođa kakav je bio Humo, već neki sasvim običan i prosečan. Oni su se kalili u ljutoj svakodnevnoj borbi protiv terora koji je režim vršio po receptu preuzetom iz fašističkih država, međusobno su se podržavali, gradili i čuvali, stvarajući zajednicu kojoj nije bilo slične na našim prostorima.

Povremeno se čitaocu učini da Humo preteruje, jer su mladi skojevci i levičari prikazani maltene kao božji anđeli, ljudi neporočni, koji su sve svoje snage stavili u službu visokog moralnog i političkog ideala. Međutim, takvi ljudi su zaista postojali, o njihovom karakteru najbolje svedoče njihova dela. „U naprednom studentskom pokretu, gdje su se tražili epski kvaliteti jedne revolucionarne borbe, negativne lične osobine nisu mogle lako da dođu do izražaja, ili bi se ispoljile u ublaženom vidu“, piše Humo. Nisu ti mladići i devojke bili bezgrešni anđeli, već su zajedničkim snagama stvorili jednu atmosferu u kojoj se na ispoljavanje nižih slojeva ljudske prirode nije gledalo blagonaklono. To se videlo i kasnije, tokom rata, kad većina onih koji su bivali uhvaćeni, ni pod najstrašnijim mukama u Gestapou nisu odavali drugove i drugarice, oni koji nisu izdržali mučenja bili su malobrojni. Koliko je za takvo herojstvo potrebno moralne snage, čvrstine karaktera i čelične vere u ideal, teško mi je čak i da zamislim.

Patrijarhalno nasleđe

Nama izgleda da bismo uvek bili ovakvi kakvi smo, manje-više, u svim istorijskim okolnostima, a to naprosto nije tačno. Ne stvara čovek sebe u vakuumu, već u interakciji sa sredinom u kojoj živi. Nisu ondašnji mladići i devojke bili čuda od hrabrosti i vrline sami po sebi, već su takvi postajali, gradeći međusobno jedni druge, jačali su kroz borbu protiv policijske države, a i dramatičan istorijski trenutak je učinio svoje. Ko zna koliko danas ima mladih ljudi koji u sebi nose nekog skojevca, narodnog heroja ili neustrašivog borca za pravdu i istinu, ali nema zajednice koja bi iz njih to mogla da izvuče na svetlost dana. Doduše, danas ih verovatno ima mnogo manje nego u Humino vreme, jer ih aktuelni nakaradni sistem bezvrednosti osakati još kao decu i onesposobi za svaki poduhvat koji podrazumeva ličnu žrtvu. Jedan od lajtmotiva Humine knjige je i pohvala patrijarhalnom nasleđu, što danas deluje paradoksalno.

Humo često govori o patrijarhalnom vaspitanju svojih drugova i drugarica, o pojmovima čestitosti i poštenja koje su poneli iz roditeljskog doma. Na primer, kad govori o Crnogorcima među kojima je bilo mnogo komunista, kaže da su „patrijarhalni moral i junačka odbrana slobode i dalje bili osnovna sadržina njihove svijesti“, na šta se organski nadovezalo „novo učenje o revolucionarnoj borbi“.

Na početku memoara, kad govori o svom detinjstvu, kaže da se osećaj za pravdu u njemu formirao u roditeljskoj kući, između ostalog, čitanjem Kur’ana, Starog zaveta i epske poezije, te da je na formiranje osnovnih moralnih načela jako uticala njegova baka Humuša koja ga je sistematski učila „primjerima čojstva i junaštva“. Humina generacija se oslobodila negativnog nasleđa patrijarhalizma i njegovih derivata, emancipovala se od onog rigidnog i autoritarnog, ali je sačuvala neke elementarne etičke principe koje je kasnije nadgradila revolucionarnim moralom.

Beskrajna dobrota Osmana Sabitovića

Kako je to izgledalo u stvarnosti možda se najbolje vidi na primeru Osmana Sabitovića, studenta prava iz Hercegovine koji je u sebi „nosio zlatan majdan čvrstih moralnih principa naslijeđenih od jedne patrijarhalne porodice koja je ekonomski propala“, a bio je „sav satkan od poštenja, pravednosti i otvorenosti u svemu“. Potresna je priča o njegovoj pogibiji. U jesen 1940. godine Humo je krenuo vozom za Zagreb, naravno pod tuđim imenom, u strogoj konspiraciji, i u jednom kupeu ugleda Osmana sa dva žandara. Kad je Osman izašao iz kupea, Humo sazna da su ga uhapsili i da ga vode u Zagreb. Odmah mu predloži da ga izbavi, na stanici u Zenici će mu organizovati bekstvo, inače će glavu izgubiti. Osman ni da čuje – ako pobegne, ona dva žandara će biti izbačena iz policije.

„Ja neću da ova dva siromaha izgube hljeb. Imaju obadva porodice sa sitnom djecom, a prema meni postupaju kao da sam im brat. Ja ne mogu da ih dovedem u situaciju da ih izbace iz službe“ – tako mu veli Osman. Nikakva Humina navaljivanja nisu uspela, čak ni partijsko naređenje, Osman je ostao nepokolebljiv, neće da ostavi žandare bez hleba, nisu zli ljudi, prosto su se zatekli u tom položaju. Na kraju je pustio da ga sprovedu u Zagreb, gde su ga odmah zatvorili i sproveli u logor Kerestinac, u kome je našao smrt. „Taj divni lik studentskog pokreta ponekad je njegova beskrajna dobrota sputavala, i najzad ga odvela u martir“, zaključuje Humo potresnu priču o Osmanu Sabitoviću.

Revolucionarna BiH

Čitav potonji život Avda Hume odvijao se na liniji koju je zacrtao u svojim mladićkim danima: stvaranje Narodnog fronta, ilegalni partijski rad u Mostaru i Sarajevu, priprema oružanog ustanka, organizovanje i slanje rodoljuba u partizane, borba protiv okupatora u Sarajevu, stvaranje ilegalne mreže u gradu, organizovanje naroda u BiH za borbu protiv fašizma i saradnika okupatora…  Humo u svojim uspomenama oživljava revolucionarnu Bosnu tog vremena, njenu borbu za oslobođenje od fašističke okupatorske čizme, njenu borbu za samu sebe i sopstvenu samobitnost, kroz okršaje i bitke, kroz oganj i krv.

Nije ni čudo, budući da je Avdo Humo, uz Rodoljuba Čolakovića, najzaslužniji što je BiH dobila status republike ravnopravne sa ostalima na zasedanju ZAVNOBiH u novembru 1943. godine. O tome se u knjizi ne govori, jer se memoari okončavaju neposredno pre zasedanja ZAVNOBiH i AVNOJ-a, ali Humo često piše o posebnosti BiH, o njenoj autonomiji i istorijskoj sudbini njenih naroda.

Kada je BiH još pre rata rasparčana i u delovima pripojena banovinama, ujedinjena studentska omladina izdala je proglas o autonomiji BiH. Omladina se izjasnila za „jugoslovensku federaciju sa federalnim jedinicama preko kojih bi se izrazio nacionalni suverenitet, sloboda i ravnopravnost svake nacije u Jugoslaviji, kao i preko federalne jedinice Bosne i Hercegovine, u kojoj je živjelo više naroda i trebalo je da oni u toj jedinici svaki za sebe budu ravnopravni i slobodni“. Takvo izjašnjavanje studenata imalo je podršku Komunističke partije Jugoslavije i bilo na njenoj liniji.

Zaveštanje Avda Hume

Humo često govori o aspiracijama velikosrpske i velikohrvatske buržoazije na teritoriju Bosne i Hercegovine, kao i o pritiscima na Bošnjake da se izjasne kao Srbi ili Hrvati, jer su ih mnogi smatrali samo verskom grupom, čak i u partiji. Humo se tome oštro i odlučno suprotstavljao, naglašavajući da je BiH prirodno-geografska i istorijska celina, te zato mora imati status republike. Govoreći o istoriji naroda BiH, Humo kaže da u periodu nacionalnog osvešćivanja niko nije uzimao u obzir „polaznu činjenicu da je pored nacionalne svijesti, koja je bila mlada, postojala i istorijska svijest o zajedništvu sva tri naroda. Naprotiv, svi režimi išli su za tim da se istorijska svijest o zajedničkim interesima razbije i umrtvi u cilju ostvarenja hegemonističkih pretenzija Beograda, a kasnije i Zagreba“. Kako juče, tako i danas – Beograd i Zagreb i dalje pokazuju svoje hegemonističke pretenzije, a političara kakvi su bili Avdo Humo, Rodoljub Čolaković ili Josip Broz Tito nigde na vidiku.

Zato je potpuno u pravu istoričar Milivoj Bešlin kad kaže: “Ključna zaostavština Avde Hume nije njegovo delo ‘Moja generacija’. Njegova glavna istorijska zaostavština je država BiH, država ravnopravna sa svim drugima u federaciji i država u kojoj su svi narodi međusobno ravnopravni i jednaki.” Za tu zaostavštinu pali su najbolji sinovi i kćeri sva tri bosansko-hercegovačka naroda, ali i ostalih jugoslovenskih naroda i narodnosti. O tim ljudima iz svoje generacije govori Avdo Humo u svojim memoarima, dajući čitavu galeriju njihovih portreta.

I navodeći u fusnotama gde, kada i kako su pali za slobodu Mahmud Bušatlija, Rifat Burdžević, Spasoje Spaić, Vukman Kruščić, Zlata Šegvić, Dušica Stefanović, Joža Baruh, Mika Mitrović, Zija Dizdarević, Dušan Mučibabić, Stjepan Šulentić, Husref Ćišić, Džemšo Šarić, Meho Alikalfić, Vaso Tošić, Karlo Batko, Ruda Hrozniček, Husein Husaga Ćišić, Midhat Ćišić, Mustafa Mujo-Pašić, Mahmud Đikić, Mustafa Husković-Karo, Vojislav Vučković, Miro Popara, Pavle Kovačević, Marko Mihić, Milan Božić, Jova Kurilić, Veljko Vuković, Slaviša Vajner-Čiča, Danijel Ozmo, Jovan Kršić, Marcel Šnajder, Stjepan Tomić, Mirko Filipović, Hana Ozmo, Jovica Marković, Vuk Knežević, Ivan Vijoglavin, Bora Vukmirović, Radojka Lakić, Rade Končar, Alija Rizikalo, Dukica Graovac, Džemo Krvavac, Vladimir Perić Valter i desetine drugih heroja. Šta god pogani revizionisti govorili, poslednju reč o junacima NOB-a i revolucije dao je Avdo Humo u „Mojoj generaciji“. Neka im je večna slava i hvala!