Božić u podrumu

Povezani članci

• Blagoje Grahovac: Više od igre
• DOŠAO JE RED NA SKENDERA
• Vojvođanske NVO: Vlast da otkrije ko stoji iza fašističkih grafita u Novom Sadu
• Hrvatska kao zla maćeha BIH
• Pančić: Nagradni kviz
• Fadilj Vokri i zastava sa Zmajevima

foto: Jakub Schikanede

Petogodišnjeg dečaka iz sna je probudilo babino meškoljenje. Spavali su “čelo-nogu”. Kad se probudio video je njene nožne prste kako izviruju ispod pokrivača. Kroz napukla vrata podruma, zakrpljena kartonima, cičao je vetar. Pahuljice su plesale pred dečakovim očima. Baba je ustala i uskočila u debele gaće. One do kolena. Sa lastišem. Kita mu se ledila, dok ga je žurno oblačila. Sve je na njemu bilo teško. Hodao je kao astronaut. Onako bunovan skoro se sudario sa smrznutom lipom. Napolju je vladao polumrak. Pošli su da traže Aleksu. Bila je godina 1950. Šesti januar. Badnji dan Dan uoči pravoslavnog Božića.

Aleksa je dečaku bio brat od tetke. Rodila ga je vanbračno sa pilotom Hrvatom Dobrijevićem. Kad je Hitler napao Beograd pobegao je avionom u Hrvatsku. Nikad ga više nisu videli. Tetka je Aleksu ostavila babi. Živela je u stanu iznad podruma. Iz koga je izbacila majku. Dovela Žiku Macoku. Kelnera. “Ružan ko lopov”, govorila je baba. Dečak ga je pamtio po meketavom smehu. Aleksa je krao po pijacama. Najviše lubenice. One najveće. Očas bi stigao do brda bostana, dohvatio najveću lubenicu i pobegao. Hitar kao majmunče. Zvali su ga Ćići. Baba je čula da spava u šuškama. Dva ćoška dalje od podruma bila je pilana. Kad su stigli pred brdo strugotine pokrivene snegom, dečak je kleknuo. Počeo je da kopa kao krtica. Prvo je napipao ruku. Onda glavu. Aleksa je spavao sedeći. Bio je polusmrznut. Po njemu piljevina kao perje na ptici. Izvukli su ga. Baba je plakala dok ga je trebila od strugotine.

Vratili su se u podrum. Naložili su šporet čiji sulundar je bio provučen kroz prozor. Pravo na ulicu. Prolaznici su zaobilazili taj deo kaldrme zbog dima. Unutra se topao vazduh mešao sa memlom. Koliko god je baba krečila memla je izbijala iz zidova. Upijala se u posteljinu. Dečakova odeća mirisala je na buđ. Hodalo se po zemljanom podu, Iz koga je tukla studen. Kad se rerna zagrejala, baba je stavila pleh sa šaranom na pirinču da se ispeče. Posle je ispekla božićni kolač, šake, mesec, sunce… pogače za Badnje veče. Na plotni se kuvao kompot od suvih šljiva i smokava.

Uveče, baba je unela badnjak, božićno drvo. Govorila je da je to znak da će se roditi novo sunce. Dok ga je unosila kvocala je kao kokoška. Dečak je za njom pijukao kao pile. Stavila je sito na sto. U njega nasula žita, suve šljive i smokve, orahe, jabuke… U sva četiri ćoška uboge prostorije bacila je po orah. Zatim je po podu razbacala slamu. Opet je oponašala kokošku, a dečak pile. Slamena prostirka dosezala mu je do članaka. Došlo je vreme za posnu večeru. Baba je postila 40 dana. Dečak jednu sedmicu. Njegov brat se dugo vukao po ulicama. Bio je mršav kao grana. Večerali su ribu i pirinač na vodi. Osladili su se kompotom od suvih šljiva i smokava. Krckali su orahe… Podrum je osvetljavala sveća. Po zidovima igrale su njihove senke. Napolju je urlikao severac. Nanosio sneg na stepenice koje su se spuštale do podruma.

Pred spavanje baba je ispričala bajku o Božiću. Isusu. Sinu božjem. Kazivala je kako je sa nebesa spušten zrakom. Da su njegov dolazak na zemlju pratili anđeli. Sa neba sleteo je pravo u jasle jedne štale. Tu su međ’ pastire zanoćili Djeva Marija i muž joj Josif. Anđeli su onda rekli da se raduju, jer im je Bog podario svoga sina. Koga je poslao da uspostavi njegovo carstvo i na zemlji. Lebdeći na zraku Isus se u jasle spustio tačno u ponoć. Zatim su svo troje klekli na postelju i deklamovali Oče naš: Oče naš, iže jesi, na nebesi, dosjatica ime tvoje, daž nam nes, da bude volja tvoja kako na nebu tako i na zemlji…Tako su molitvom ojačani bili spremni da sutradan na Božić prime pričest, krv i telo Isusovo, kazala je baba. I da posle pojedu pečenog pevca i jedu kolače.

Dečak je potom zaspao. Dok je smrznutim nebom plovio mesec gonjen željom da sazna više o sudbinama ljudi, usnio je svoj božićni san. Sanjao je kako se njegov teča krilaticom spustio sa neba. Bio je to čudan aeroplan ni nalik avionu. Imao je perjana krila kao velika ptica. Bio je to isti njegov teča što je avionom pobegao u Hrvatsku. Bio je visok, stasit, crnomanjast. Aleksa je ličio na njega. Teča je otvorio vrata podruma, zagrlio Aleksu i rekao baki i dečaku da i njih vodi na nebo. Dečak je tražio da povede i njegovu majku i oca. Baba ga je uzela da ga skloni od njihovih svađa. Tako su ga jedne noći probudili svađajući se: majka je rekla ocu da je “zarazio picajzlama i da je bolje da ga baci u klozet”. Onda se otac uzdigao u postelji iznad nje i počeo da je davi. Dečak je vrisnuo i pesnicama nasrnuo na njega. Baš si pravi mamadžija, rugao mu se otac. Teča je rekao da oprosti ocu, jer Božić je dan za opraštanje. I svi su tako zagrljeni ušli ui krilaticu. Dečak je bio najsrećniji među njima. Ponovo je imao mamu i tatu. Dok se aeroplan penjao na nebo, smešio se u snu.