Zlatoje Martinov: AKO PUTIN I ERDOGAN PODELE BOSNU, HRVATI SE PLAŠE DA ĆE U BOSNI ZAUVEK NESTATI KAO ETNIČKA GRUPA…..

Autor/ica 👤Bedrudin Gušić 1.12.2017. u 11:37

Povezani članci

foto: Wikipedia

Kada je o Srbiji reč, ona, pokazalo se to devedesetih godina, ima velike potencijale za refašizaciju. Zato je naš glavni zadatak, mislim na Savez antifašista Srbije ali i na sve demokratski opredeljene ljude, jasan: razobličavanje, osuda i suzbijanje pojava fašizma, rasizma, nacionalizma, klerikalizma, mržnje prema drugim narodima i kao raznih oblika političkog ekstremizma, afirmacija civilizacijskih i moralnih vrednosti naše antifašističke borbe (1941-1945), građenje kritičkog, objektivnog i antidogmatskog odnosa prema prošlosti i istoriji kroz afirmaciju istorijskih istina o partizanima i antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, zalaganje za mir i miroljubivo rešavanje etničkih problema i za ostvarivanje nacionalne ravnopravnosti…..Granica između pobednika i poraženih u Drugom svetskom ratu je na putu da se izgubi, ali verujem da nije izgubljena, jer ona zapravo nikada ne može biti izgubljena. Možda privremeno, ali zlo nikada neće pobediti dobro, zločinci nikada neće postati heroji ma kako se današnji šovinisti i profašisti svih nacija trudili…..Maršal Tito je prvo proteran iz Srbije, tačnije iz Beograda, pošto u unutrašnjosti Srbije koliko sam video još se ponegde u manjim mestima može naći po koja ulica koja nosi njegovo ime. U Hrvatskoj, pak, ni Tuđman, ni Sanader nisu se osmelili da promene naziv Trga koji je do skoro nosio Titovo ime iako je i tada bilo zagovornika te ideje. Tuđman, jer je želeo da Evropi pokaže svoju tobožnju demokratičnost (jednom stranom državniku koji mu je u razgovoru pomenuo Tita, sa pragmatičnim ponosom je rekao: “A znate li da je Tito bio Hrvat?”), Sanader jer je u velikoj meri detuđmanizovao i evropezirao HDZ i od njega napravio relativno pristojnu desnu političku stranku, koju će nakon njegovog pada i pada njegove naslednice Jadranke Kosor, preuzeti stranački “jastrebovi” oličeni u Karamarku i Hasanbegoviću. Pobeda Kolinde Grabar Kitarović (osrednje političarke i ali krupne HDZ-ove “jastrepkinje”) na predsedničkim izborima, samo je ojačala novi kurs koju je ta stranka zauzela: retuđmanizacija, najtvrđa etničko-verska retradicionalizacija, redizajniranje ustaške prošlosti, relativizacija ustaških zločina i uporno negiranje partizanskog pokreta kao oslobodilačkog……Srbija za ove 22 godine od završetka rata nije javno priznala ono što je Međunarodni sud pravde u Hagu nedvosmisleno utvrdio: da se u Srebrenici dogodio genocid. U Srbiji se, kada je reč o Srebrenici, manipuliše rečju: veliki zločin. A pritom se redovno dodaje da su i drugi isto tako činili zločine. Štaviše, pokušava se danas u doba vladavine najboljeg Šešeljevog učenika, naročito minimizirati zločinačka uloga Radovana Karadžića i Ratka Mladića u bosanskom ratu. Ali i drugih srpskih oficira. U Srbiji je, pre neki dan, general Lazarević, inače osuđen za zločin protiv čovečnosti, nakon odslužene kazne imenovan za (povremenog) predavača na Vojnoj akademiji u Beogradu!……A šta radi srpska istoriografija? Ona je sluškinja režima. Današnji istoričari naročito oni mlađe generacije koje ja nazivam novoistoričarima svesno bacaju pod noge svoju nauku zarad sticanja naklonosti političara i nacionalističkih medija ili dobijanja poena iz čisto materijalne sfere (dobra sinekura, napredovanje u karijeri, medijska prohodnost)……Sa stavovima koji hrane srpski nacionalizam, ako me već pitate, najviše se u srpskoj medijskoj javnosti ističu istoričari Čedomir Antić, Bojan Dimitrijević, Srđan Cvetković, Kosta Nikolić, Miloš Ković…..Vidite, to što se taj mladi srpski nacionalista slaže sa hrvatskim nacionalistima da je Čičak “hrvatski izdajnik”, belodano pokazuje da nacionalistima nije važan spas i dobrobit sopstvenih sunarodnika! Samo na prvi pogled je to paradoks. Ne, nije, jer nacionalisti zaista preziru svoj narod čim ga guraju u ratove i u pogibelj. Uostalom Hitler je aprila 1945, rekao: “Nemački narod i treba da propadne kad nije umeo da pobedi!”……To vraćanje na ponovno suđenje u poslednje vreme, od kada su na vlasti Šešeljevi đaci (istina sa promenjenom retorikom i preobučeni u evropska odela!), postalo je praksa. A kad pitate vlast zašto je to tako odgovaraju: “Mi se ne mešamo u rad suda!” Pa da, sudstvo je u Srbiji, jel’te, nezavisno!……

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ

Gospodine Martinov! U pripremi ovog razgovora smo se podsjetili na naš prethodni od prije par godina, ali i složili da se nakupilo mnogo tema za još jedan. S obzirom na Vašu funkciju u Savezu antifašista Srbije i neke trendove u Srbiji i regionu, fokusirat ću se na antifašizam i ono zbog čega on kao takav još uvijek postoji. Dakle, kako se razumijeva antifašizam danas, 72 godine nakon završetka Drugog svjetskog rata i 67 godina nakon ambiciozno predstavljene “Šumanove deklaracije”, u Srbiji, regionu i toj istoj Evropi?

MARTINOV: Antifašizam se javio kao prirodna odbrambena reakcija čovečanstva na morbidnu teoriju i praksu fašizma i nacizma, pokreta koji je u svom “političkom programu” imao kao glavni zadatak fizičko istrebljenje čitavih naroda kao “nižih rasa” i stvaranje ekskluzivnog “arijevskog sveta”. Ali antifašizam je bio i odbrambena reakcija na užase koje su čovečanstvu naneli fašisti i nacisti kada su u Drugom svetskom ratu krenuli ka ostvarenju tih antiljudskih i bolesnih ciljeva. Svet se ujedinio i nacifašisti su vojnički poraženi. Ali na žalost nisu poražene i ideje nacifašizma. One su bile samo zatomljene, prigušene, a kako je vreme odmicalo ponovo su su se počele javljati. Kriza neoliberalnog kapitalizma iz 2008, baš kao nekadašnja kriza iz perioda 1929-1933, (re)generisala je nanovo tu mračnu ideju. Kriza je opasno uzdrmala i gotovo uništila srednju klasu u gotovo svim društvima Zapada, desnica, i to ona najekstremnija je znatno ojačala, autoritarni tip vladanja se u percepciji običnog sveta sve više nameće kao jedini spasonosni lek, stara evropska demokratija baš kao i tridesetih godina prošlog veka konfuzno posmatra situaciju ne čineći ništa, baš kao što to čini i razorena levica, i prepušta nebranjeni politički prostor desničarskim fanaticima kojima su populizam, autokratija, a neretko i pravi pravcati rasizam (naročito vidljiv tokom migrantske krize!) glavne poluge za osvajanje vlasti. Evropskoj desnici je uzor Putinova Rusija, u kojoj ovaj u duhu ruske političke tradicije vlada samodržački, i evropski desničari tu svoju simpatiju bez zazora priznaju. Rusija, dokazano je, odavno finansira desničarske pokrete u Evropi, njihovi lideri, poput Mari Lepen, odlaze na savetodavne sesije sa Putinom i to više nije nikakva tajna. Rusiji je cilj slabljenje pa i rasturanje Evropske unije kako bi se trijumfalno vratila na evropsku i svetsku scenu i uzela svoj deo svetskog kolača. A svima nama Evropljanima zbog toga prete autokratija, nasilje i neslobode. Zbog svega rečenog, predstoji nam ozbiljna, dugotrajna borba protiv novih oblika evropskog fašizma.

U Srbiji rehabilitiraju Mihailovića i Nedića, u Hrvatskoj sve glasnije i na mnogim zvaničnim mjestima veličaju endehaziju i ustaše, u Mostaru pod kontrolom HDZ-a neke ulice nose imena ustaških zločoinaca iz tog grada…. Da li je granica između pobjednika i poraženih u Drugom svjetskom ratu na putu da se izgubi ili je već izgubljena?

MARTINOV: Situacija u Evropi i svetu dala je nov zamajac nacionalistima i šovenima u celom regionu, a naročito u Srbiji i Hrvatskoj. Krivotvori se istorija, negira se sve što je nakon Drugog svetskog rata postignuto u Jugoslaviji, kvislinške vlasti se proglašavaju za nacionalne spasitelje, saradnici italijanskog i nemačkog okupatora se veličaju kao nacionalni heroji, podižu im se spomenici, dok se istovremeno ruše partizanski. Poraženi se proglašavaju za pobednike, a pobednici za poražene. Ali veći problem je što takve tendencije bivaju, više ili manje prikriveno, inkorporirane u politike tih država. Ne zaboravimo da su i u ratu 1991-1995, koji je Milošević vodio za nove teritorije, za formiranje nekakve Srboslavije, Srbi sebe nazivali četnicima, a Hrvate ustašama; pritom Hrvati ne samo da se nisu zbog toga uzbuđivali već su i sami sebe tako nazivali, a neke njihove bojne javno su baštinile tradiciju ustaških bojni iz Drugog svetskog rata. Tužno je bilo gledati kako su za vreme tih nacionalnih euforija i ratnog ludila devastirani spomenici u znak sećanja na one koji su svoj život dali za oslobođenje od okupatora i fašizma. Jedan ministar u srpskoj vladi i to u tzv. “demokratskoj vladi” nastaloj nakon petooktobarskih demokratskih promena 2000-te godine, javno je izjavio u jednoj televizijskoj emisiji: “Pred đeneralom Nedićem se ima stati mirno i salutirati!” U zgradi vlade Srbije su u to vreme pored slika svih premijera Srbije kroz dvovekovnu modernu istoriju, postavili i sliku Milana Nedića (sada je skinuta usled protesta demokratske javnosti) sa obrazloženjem da je “on bio predsednik srpske vlade”. Pritom su očito zanemarili činjenicu da je ta “vlada” bila kvislinška, pronacistička, da je to bila “vlada” koja je nemačkim nacistima isporučila 95 odsto Jevreja u Srbiji, pa se Dankelman, nemački vojni zapovednik za Srbiju,već krajem 1941. godine hvalio kako Hitlera sad može obavestiti “da u Srbiji više nema Jevreja”, odnosno da je Srbija “Juden Frei”. Eto pred kakvim se “đeneralom mora stati mirno!”, po mišljenju “demokratskog” ministra.

Granica između pobednika i poraženih u Drugom svetskom ratu je na putu da se izgubi, ali verujem da nije izgubljena, jer ona zapravo nikada ne može biti izgubljena. Možda privremeno, ali zlo nikada neće pobediti dobro, zločinci nikada neće postati heroji ma kako se današnji šovinisti i profašisti svih nacija trudili.

Kako komentirate činjenicu da je maršal Tito protjeran, najprije iz kabineta predsjednice Republike Hrvatske a potom i sa jednog od glavnih trgova u glavnom gradu te zemlje?

MARTINOV: Maršal Tito je prvo proteran iz Srbije, tačnije iz Beograda, pošto u unutrašnjosti Srbije koliko sam video još se ponegde u manjim mestima može naći po koja ulica koja nosi njegovo ime. U Hrvatskoj, pak, ni Tuđman, ni Sanader nisu se osmelili da promene naziv Trga koji je do skoro nosio Titovo ime iako je i tada bilo zagovornika te ideje. Tuđman, jer je želeo da Evropi pokaže svoju tobožnju demokratičnost (jednom stranom državniku koji mu je u razgovoru pomenuo Tita, sa pragmatičnim ponosom je rekao: “A znate li da je Tito bio Hrvat?”), Sanader jer je u velikoj meri detuđmanizovao i evropezirao HDZ i od njega napravio relativno pristojnu desnu političku stranku, koju će nakon njegovog pada i pada njegove naslednice Jadranke Kosor, preuzeti stranački “jastrebovi” oličeni u Karamarku i Hasanbegoviću. Pobeda Kolinde Grabar Kitarović (osrednje političarke i ali krupne HDZ-ove “jastrepkinje”) na predsedničkim izborima, samo je ojačala novi kurs koju je ta stranka zauzela: retuđmanizacija, najtvrđa etničko-verska retradicionalizacija, redizajniranje ustaške prošlosti, relativizacija ustaških zločina i uporno negiranje partizanskog pokreta kao oslobodilačkog. Nimalo stoga ne čudi odluka predsednice Kitarović da iz predsedničkog kabineta iznese bistu maršala Tita i da vlasti grada Zagreba pod izuzetno jakim pritiskom hrvatskih nacionalista promene ime Trga. Umesto da se današnji Hrvati diče Titom kao svojim sunarodnikom, jer ga je cenio i respektovao ceo svet a i danas se njegovo ime izgovara u mnogim državama sveta sa poštovanjem, oni sami sebi zabijaju čist autogol.Tuđman je kako smo videli bio pametniji od svojih današnjih naslednika!

Ali, vratimo se u Srbiju: da li su za institucionalnu rehabilitaciju četništva u toj zemlji “zaslužni” samo političari, bilo iz vlasti u određenim mandatima ili pak iz dijela opozicije, ili i neki drugi segmenti tamošnje države i društva?

MARTINOV: Već sam napred istakao negativnu stranu politike tzv. demokratske opozicije nakon osvajanja vlasti 2000-te godine. Očekivanja naroda su bila golema, ali se nisu ispunila pre svega u oblasti istinske demokratizacije i demiloševizacije srpskog društva. Opozicija je izgleda Miloševiću zamerala ne to što je vodio agresivni rat protiv Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova, nego što ga nije dobio! Dakle i ondašnja vlast i opozicija, baš kao i današnja vlast i današnja opozicija nisu se oslobodili nacionalizma odnosno snova o tobožnjoj srpskoj istorijskoj veličini. Mučno je gledati kako opozicioni prvaci danas kao glavnu zamerku autokrati Vučiću navode njegovu tobožnju “izdaju Kosova” kad npr. ode u Brisel na sastanak sa Tačijem! Ili kad za četničkog “vojvodu” Šešelja, umesto da kritikuju njegove sulude fašističke ideje, kao najveću moguću uvredu kažu: “Šešelj je Hrvat!” U Zagrebu sam ovih godina viđao nešto slično: na nekoliko fasada je bilo napisano: Mamiću Srbine! To je dakle bila najveća moguća uvreda za Zdravka Mamića koga navijači “Dinama” nikako ne vole! Eto kako se nacionalisti i jedne i druge države čak i kad su ogorčeni neprijatelji uzajamno prepisuju! Kad imate takvo stanje duha u Srbiji (a i u Hrvatskoj) i to nakon više od dve decenije nakon rata, zar onda čudi što se rehabilituje četništvo i nedićevstvo u Srbiji i umanjuju zločini ustaške NDH.

Koliko je u Srbiji prisutno redifiniranje (h)istorije, posebno novije i koji krugovi ili poznatiji pojedinci prednjače u tome?

MARTINOV: U Srbiji nikada nije došlo do istinske katarze ili barem javnog priznavanja da je Miloševićev rat za stvaranje Velike Srbije bio napadački i nepravedan i da su se napadnute republike (Slovenija, Hrvatska, B i H) morale nužno braniti. (Druga je stvar što je često bilo i prekoračenja nužne samoodbrane, ali je to ipak u osnovi bila samoodbrana!). Nije bilo javnog priznanja i pokajanja za stravične zločine učinjene od strane tzv. JNA (kažem takozvane jer to veæ od 1990-91. nije bila istinska, ona nekadašnja JNA koju sam i sam 1979. godine služio, već uglavnom vojska sastavljena od Srba i Crnogoraca uveliko zatrovanih šovinizmom), a naročito od srpskih paravojnih formacija. Srbija za ove 22 godine od završetka rata nije javno priznala ono što je Međunarodni sud pravde u Hagu nedvosmisleno utvrdio: da se u Srebrenici dogodio genocid. U Srbiji se, kada je reč o Srebrenici, manipuliše rečju: veliki zločin. A pritom se redovno dodaje da su i drugi isto tako činili zločine. Štaviše, pokušava se danas u doba vladavine najboljeg Šešeljevog učenika, naročito minimizirati zločinačka uloga Radovana Karadžića i Ratka Mladića u bosanskom ratu. Ali i drugih srpskih oficira. U Srbiji je, pre neki dan, general Lazarević, inače osuđen za zločin protiv čovečnosti, nakon odslužene kazne imenovan za (povremenog) predavača na Vojnoj akademiji u Beogradu! Vučić izjavljuje kako je Lazarević nakon odslužene kazne slobodan čovek i da tu ništa nije sporno! Pritom se svesno zaboravlja da on nije osuđen za lakšu krađu, nego za ratni zločin! Može li iko normalan da zamisli npr. da kancelar Adenauer osuđenom nacisti i Hitlerovom arhitekti Alberu Šperu nakon odslužene kazne i izlaska iz zatvora ponudi mesto profesora arhitekture na Berlinskom univerzitetu? Naravno da ne može. Ali u Srbiji to mnogima deluje “prihvatljivo”.

Teško je oteti se utisku da se uporedo sa ovom relativizacijom i negiranjem sopstvenih zločina iz najnovijih ratova, isto čini i sa zločinima nedićevaca, ljotićevaca i četnika u Drugom svetskom ratu, a još teže je odupreti se utisku da to danas čine one političke i društvene snage čiji su idejni uzori zapravo oni koji su davno poraženi u tom ratu. Tu postoji, ne zavaravajmo se, direktna veza!

A šta radi srpska istoriografija? Ona je sluškinja režima. Današnji istoričari naročito oni mlađe generacije koje ja nazivam novoistoričarima svesno bacaju pod noge svoju nauku zarad sticanja naklonosti političara i nacionalističkih medija ili dobijanja poena iz čisto materijalne sfere (dobra sinekura, napredovanje u karijeri, medijska prohodnost). Oni bezočno krivotvore istoriju pod izgovorom “teško izborene nauène slobode” koje kako tvrde nije bilo u “komunističkom režimu”. Čak i ako u tome ima delić istine, kako je moguće da se danas u toj, kako vele, “teško izborenoj naučnoj slobodi”, negiraju notorne istorijske činjenice, ili očiti zločini kvislinga Milana Nedića i saradnika okupatora Draže Mihailovića, za koje je istoriografija davno pre pojave ovih novoistoričara izrekla svoj sud na osnovu autentičnih izvora i dokumenata? Sa stavovima koji hrane srpski nacionalizam, ako me već pitate, najviše se u srpskoj medijskoj javnosti ističu istoričari Čedomir Antić, Bojan Dimitrijević, Srđan Cvetković, Kosta Nikolić, Miloš Ković…

Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Miloš Ković se nedavno žestoko obrušio na Savez antifašista Vojvodine vezano za njihovu stav o nekim postupcima Matice srpske. O kakvom se stavu SAV-a prema Matici srpskoj radi i kako komentirate reakciju (h)istoričara Kovića? Ko je, zapravo, taj Ković i kome ide po svoje mišljenje, u konkretnom slučaju?

MARTINOV: Pre izvesnog vremena u Matici srpskoj održali su predavanje Mark Jongen i Geca Kubiček, obojica u Nemačkoj poznati po svojim antisemitskim i rasističkim stavovima. Savez antifašista Vojvodine je Matici tom prilikom uputio protestno pismo, na koje je odgovorio predsednik Matice srpske Dragan Stanić sa obrazloženjem da oni u Matici promovišu dijalog sa svim političkim i društvenim opcijama. Na takav odgovor Savez antifašista Vojvodine se ponudio da u Matici održi nekoliko predavanja na temu antifašizma. Usledilo je pismo iz Matice u kojem se taj predlog odbija. A onda, ničim izazvan, dr Miloš Ković reaguje u “Politici” napadom na Savez antifašista Vojvodine kao na “nepatriotsku” i “plaćeničku” organizaciju. Ković je inače poznati evroskeptik i pristalica srpskog približavanja Rusiji. Ne znam da li kod nekoga ide po mišljenje, ali pretpostavljam da ima tesne veze sa Maticom srpskom i njezinim predsednikom.

Poznato je da je onaj najprljaviji dio posla uklanjanja ploèe sa imenom maršala Tita sa drugog po velièini trga u Zagrebu obavio rigidni revizionist povijesti Zlatko Hasanbegović, poznat inače po svojim neoustaškim stavovima i kampanjama. Ima li onda neke sličnosti između njega i Miloša Kovića i po čemu se, eventualno, njih dvojica razlikuju?

MARTINOV: Da, ja sam ih usporedio u jednoj svojoj izjavi koju sad pominjete. Zajednička im je sklonost ka reviziji istorije, zajednički im je ljuti antikomunizam i naravno nacionalizam, Koviću srpski, a Hasanbegoviću hrvatski (verovatno se kao musliman-Bošnjak oseća “cvijetom hrvatstva”!). A po čemu se razlikuju? Među nacionalistima ja ne vidim nikakve razlike osim u imenu nacije. Ovde ću vam ispričati jednu autentičnu zgodu iz 1992. godine. Gostovao sam u jednoj televizijskoj emisiji kao predstavnik Pokreta za mir, a pored mene su učestvovali i predstavnici pojedinih političkih partija. U emisiji se pokušavalo dokazati kako su svi Hrvati ustaše. Usprotivio sam se naravno takvom stavu argumentom koji sam dan dva ranije pročitao u novinama i to beogradskim. Naime u članku je pisalo kako se u Zagrebu vrši masovna deložacija Srba, a tome se usprotivio Ivan Zvonimir Čičak, u to vreme predsednik Hrvatskog Helsinškog odbora. Zbog toga je, pisali su srpski mediji, doživeo da mu se u Hrvatskoj prišije etiketa izdajnika. Iskoristio sam taj članak iz novina da pokažem kako nisu svi Hrvati ustaše, da tamo ima i onih koji brane Srbe, poput Ivana Zvonimira Čička. A onda mi je jedan mladi čovek koji je pripadao nacionalističkoj partiji koja se zvala “Srpska narodna obnova”, rekao: “Gospodine Martinov, taj Čičak i jeste hrvatski izdajnik!” Vidite, to što se taj mladi srpski nacionalista slaže sa hrvatskim nacionalistima da je Čičak “hrvatski izdajnik”, belodano pokazuje da nacionalistima nije važan spas i dobrobit sopstvenih sunarodnika! Samo na prvi pogled je to paradoks. Ne, nije, jer nacionalisti zaista preziru svoj narod čim ga guraju u ratove i u pogibelj. Uostalom Hitler je aprila 1945, rekao: “Nemački narod i treba da propadne kad nije umeo da pobedi!”

Da li se u Srbiji sistematski mijenja (h)istorija i koje snage u društvu mogu eventualno zaustaviti taj proces?

MARTINOV: Već sam istakao da je proces revizije istorije u toku. Mogu ga zaustaviti samo objektivni istoričari koji će poštovati istorijska fakta i istorijska dokumenta. Ipak, za tako šta je potrebno da se promeni politička, društvena i medijska klima u srpskom društvu. A to umnogome zavisi od političke volje režima. Meni se čini da te volje, uprkos proevropskoj retorici Aleksandra Vučića, zapravo nema. Ali kako je Srbija u veoma bliskim odnosima sa Rusijom, a Rusija mnogo daje na uspehe Crvene armije u Drugom svetskom ratu (to je Putinu i prilika da uzgred veliča samodršca Staljina “koji je očuvao veliku rusku imperiju”), i Srbija je poslednjih nekoliko godina počela više pažnje da obraća na neke datume iz Drugog svetskog rata. Tako je na primer ponovo vraćeno obeležavanje 20. oktobra dana oslobođenja Beograda, redovno se polažu venci na grobove stradalih crvenoarmejaca u Beogradu u prisustvu ruskog ambasadora Čepurina.Pre dve ili tri godine organizovana je i vojna parada kojoj je prisustvovao i ruski predsednik Putin. Tom prilikom tadašnji predsednik Tomislav Nikolić je pored hvalospeva sovjetskim vojnicima, stidljivo pomenuo i partizane, premda su oko svečane bine bili vojnici odeveni u stare uniforme srpske kraljevske vojske! Eto još jedne vizuelne revizije naše prošlosti!

Prije osam godina napisali ste za knjigu Jasmine Tešanović “Škorpioni – dizajn zločina” recenziju pod naslovom “Brutalnost nekajanja”. Hoćete li osvježiti sjećanja na tu recenziju i njene “glavne junake” i da li se oni (ubice iz sadržaja spomenute knjige i same recenzije) mogu smatrati i paradigmom za brojne druge iz Srbije koji su “izvršavali nečija naređenja”, čineći brojne zločine, uključujući i zločin genocida u BiH, a nisu se zbog toga pokajali?

MARTINOV: “Škorpioni” su bili paravojna formacija koja je počinila brojne zločine u Bosni i Hercegovini nad nedužnim bošnjačkim civilnim stanovništvom. Bili su brutalni i bez milosti. Podržavani su i finansirani od strane Miloševićevog režima kao uostalom i Arkanovi “Tigrovi” i druge paravojne grupe. Na pritiske iz sveta uhapšeni su mnogo godina po završetku rata u Bosni. Na suđenju su se ponašali nonšalantno, drsko su odgovarali na pitanja sudije i tužilaštva, a sudija (bila je žena) im je servilno postavljala pitanja, izgledalo je kao da se pritom izvinjava. Doživela je i to da joj jedan od optuženih drsko odbrusi kako je ona “samo žena”, (dakle, po definiciji tog zločinca i primitivca valjda i glupača!), koja se ne razume u vojnu taktiku! Na suđenju su bile i pojedine supruge i devojke optuženih. Našminkane, u skupocenim bundama, u mini suknjama, sa osmehom su pozirale fotoreporterima. Optuženi (osim jednog) nisu pokazali ni trunku kajanja za učinjena zverstva prema Bošnjacima. Osuđeni su na realtivno blage kazne u odnosu na strahotu zločina koji su počinili, ali koliko mi je poznato ni do dana današnjeg te presude nisu postale pravosnažne. Nekoliko puta je suđenje vraćano na početak. To vraćanje na ponovno suđenje u poslednje vreme, od kada su na vlasti Šešeljevi đaci (istina sa promenjenom retorikom i preobučeni u evropska odela!), postalo je praksa. A kad pitate vlast zašto je to tako odgovaraju: “Mi se ne mešamo u rad suda!” Pa da, sudstvo je u Srbiji, jel’te, nezavisno!

Da li i koliko fašizaciji društava u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, naprimjer, pogoduju takvi ili slični trendovi u pojedinim evropskim zemljama, pa čak i izborne pobjede desnice u nekima od njih?

MARTINOV: Već sam u prethodnim odgovorima istakao kako pobeda desnice u mnogim evropskim zemljama, svetska ekonomska i migrantska kriza, ali i jačanje ruskog uticaja na evropsku desnicu, itekako utiču na stanje duha u Srbiji ali i čitavom regionu. Rusija želi prodor na Balkan, Srbija sve čini da joj taj prodor omogući, savezništvo Rusije i Turske oko Balkana, itekako će imati ozbiljnih rekao bih negativnih reperkusija po sudbinu Bosne i Hercegovine. Dodik već trlja ruke, i kad god se vrati iz Moskve nagoveštava raniju ili kasniju nezavisnost Republike Srpske, Bakir Izetbegović traži garancije Ankare za Bošnjake, a Hrvati uplašeni srpsko-rusko-turskim savezom već panično traže treći entitet u B i H za sebe. Jer ako Putin i Erdogan podele Bosnu, plaše se da će u Bosni zauvek nestati kao etnička grupa ili biti prinuđeni na kolektivno izbeglištvo u Hrvatsku. Takva psihoza već sad stvara najplodnije tlo za strah od eventualnog novog rata, ali i za rađanje konstantnog nepoverenja pa i mržnje prema “onom drugom”. A takva stanja nacionalisti, šovinisti, rasisti, jednom reči fašisti, itekako umeju da koriste za svoje mračne ciljeve.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

MARTINOV: Hvala i vama.