Žalbenom presudom Vojislavu Šešelju pravda delimično zadovoljena

Povezani članci

• Zapišavanje Crne Gore
• UboRAK i koliko je teška Ljubina riječ
• Odgovor na pitanje ikone: Veze Milorada Dodika sa ruskom organizacijom Noćni vukovi
• Građani Mostara ogorčeni, životi pješaka ugroženi
• Čirgić: Negiranje crnogorskoga jezika osuđeno na propast
• Promocija knjige „Priče o dobrim ljudima“

Ilustracija: Šukrija Meholjić 

Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MMKS) u Hagu izreklo je 11. aprila 2018. godine konačnu presudu predsedniku Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislavu Šešelju, kojom je preinačilo oslobađajuću presudu Pretresnog veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i osudilo ga na deset godina zatvora za podsticanje progona (prisilno raseljavanje), deportacije i druga nehumana dela (prisilno premeštanje) kao zločina protiv čovečnosti, a takođe i za činjenje progona (kršenje prava na bezbednost) kao zločina protiv čovečnosti u Hrtkovcima u Vojvodini. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je takva žalbena presuda značajna jer su žrtve deportacija i progona u Hrtkovcima posle skoro 26 godina dobile sudsku satisfakciju, ali da je pravda tek delimično zadovoljena, ako se ima u vidu opseg optužnice protiv Šešelja koja je obuhvatala šire područje Sarajeva, kao i opštine Zvornik, Nevesinje i Mostar u BiH i Vukovar u Hrvatskoj.

Osim zaključaka o Hrtkovcima, Žalbeno veće je izmenilo i paradoksalan nalaz prvostepene presude po kojem Tužilaštvo nije dokazalo „da je izvršen rasprostranjeni ili sistematski napad protiv nesrpskog civilnog stanovništva na znatnim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine“ od 1991. do 1993. godine. U sažetku konačne presude Šešelju navodi se da na osnovu dostupnih dokaza koji ukazuju na obim počinjenih zločina „nijedan razuman presuditelj o činjenicama ne bi mogao da zaključi da nije bilo rasprostranjenog ili sistematskog napada na nesrpsko civilno stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Da je takav napad na civile postojao jasno je, po Žalbenom veću, iz dokaza koji pokazuju da su od novembra 1991. do oktobra 1992. godine „srpske snage, uključujući paravojne grupe i dobrovoljce, počinile ubistva, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, te pljačku privatne imovine na različitim lokacijama širom opština Vukovar, Zvornik, šire područje Sarajeva, Mostar i Nevesinje“.

Među tim grupama bili su i dobrovoljci SRS, poznati i kao „šešeljevci“, koje su Vojislav Šešelj i njegova stranka regrutovali i upućivali na ratište. FHP podseća na nalaze Pretresnog veća, koje Žalbeno veće nije osporilo, da su te jedinice počinile brojne zločine, među kojima su ubistvo četiri Bošnjaka u zatočeničkom centru Ekonomija u Zvorniku u maju 1992. godine, ubistvo najmanje 40 Bošnjaka na deponiji u Uborku kod Mostara u junu 1992. godine, ubistvo jednog Bošnjaka u selu Lješevo kod Sarajeva u junu 1992. godine, mučenje i okrutno postupanje prema 90 Bošnjaka na stadionu Vrapčići u Mostaru u junu 1992. godine i velike grupe Hrvata na Veleprometu i Ovčari kod Vukovara u novembru 1991. godine (videti paragrafe 207, 210, 213 i 216 presude Pretresnog veća). U nalazu prvostepene presude, koji Žalbeno veće nije izmenilo, navodi se da „nije postojala hijerarhijska veza između optuženog i dobrovoljaca na terenu“ (videti paragraf 241 presude Pretresnog veća). Takođe, Žalbeno veće je prihvatilo navode Pretresnog veća o nepostojanju udruženog zločinačkog poduhvata, uvažavajući sumnju Pretresnog veća da je Šešelj mogao raditi na ostvarenju zajedničkog cilja prisilnog i trajnog uklanjanja nesrba iz velikih delova Hrvatske i BiH, budući da je imao izvesna neslaganja sa drugim učesnicima tog poduhvata, među kojima su Slobodan Milošević, Željko Ražnatović Arkan, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Biljana Plavšić, Milan Martić, Goran Hadžić, Veljko Kadijević, Jovica Stanišić i Franko Simatović.

O vezi Vojislava Šešelja i njegove Srpske radikalne stranke sa jedinicama koje su počinile zločine i sa drugim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata u istrazi su dali informacije pojedini insajderi koji su tokom rata u Hrvatskoj i BiH bili bliski Šešelju i/ili bili deo strukture njegove političke partije. Većina njih, međutim, odrekla se svojih navoda u sudnici, što je činjeno po istom obrascu i uz navođenje istih razloga za takvu odluku. Sve se dešavalo nakon što je Vojislav Šešelj objavio podatke o zaštićenim svedocima u svojim knjigama, zbog čega je u tri procesa za nepoštovanje suda pred MKSJ osuđen na ukupno četiri godine i devet meseci zatvora.

MKSJ je podigao optužnicu za nepoštovanje suda (poverljivi nalog za hapšenje izdat je Srbiji u januaru 2015. godine) protiv još troje članova Srpske radikalne stranke – Petra Jojića, Jove Ostojića i Vjerice Radete – zbog toga što su dvojici svedoka pretili, zastrašivali ih, nudili im mito i na druge načine uticali na njih sa ciljem da ih privole da odustanu od saradnje sa tužilaštvom ili da postanu svedoci odbrane u postupku protiv Vojislava Šešelja. Srbija je, međutim, odbila da dvoje optuženih (Jovo Ostojić je preminuo sredinom 2017. godine) izruči MKSJ-u, potom i MMKS-u kada je predmet preuzeo taj sud, pa je MMKS nedavno pokrenuo proceduru razmatranja prosleđivanja predmeta vlastima Srbije.

FHP smatra da država Srbija ima obavezu da doprinese rasvetljavanju istine u tom slučaju – bilo tako što će dvoje optuženih članova SRS-a izručiti MMKS-u ili će suđenje, u slučaju odluke o ustupanju predmeta, na zakonski način sprovesti pred domaćim pravosuđem. To bi bez sumnje doprinelo razumevanju razloga zbog kojih su svedoci u predmetu Šešelj odustajali od ranije datih izjava.

Nakon presude Žalbenog veća, Vojislav Šešelj je osuđeni ratni zločinac i kao takav je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. FHP traži od predsednice Skupštine Srbije da konstatuje prestanak njegovog mandata, budući da član 88 Zakona o izboru narodnih poslanika predviđa da narodnom poslaniku koji je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen na kaznu zatvora od najmanje šest meseci prestaje mandat. Naročito je paradoksalno da neko poput Šešelja, koji je osuđen za kršenje prava na bezbednost civila na teritoriji Republike Srbije, bude član Odbora za kontrolu službi bezbednosti Narodne skupštine Republike Srbije.

FHP takođe primećuje da se niko od najviših državnih zvaničnika dva dana od izricanja presude nije obratio javnosti, iako jučerašnja presuda nameće obavezu predstavnicima države da u najmanju ruku iskažu saosećanje sa žrtvama, otpočnu raspravu o ulozi države Srbije u zločinima i doprinesu procesuiranju svih odgovornih za zločine nad Hrvatima iz Hrtkovaca, ali i drugih vojvođanskih sela poput Novog Slankamena, Kukujevaca, Golubinaca, Petrovaradina, Bača, Beočina, Morovića i Beške.