Šjora File oće u partizane

Autor/ica 👤Marin Jurjević 5.6.2020. u 13:51

Povezani članci

“Ma oću i oću, samo’š ti meni Marinko moj nabavit štogod kubure i ništa više! Znan ja dobro da ti to moreš! E, neće više niko mene zajebavat u ovu državu, e bogami neće. Gren omar iz ovih stopa u partizane. I nisan jedina, tako da znaš!”, raspištoljila se jutros najranije moja dobra šjora File.

“Ma nemojte, nemojte…smirite se, molin Vas dobrin Bogom šjora File! Ajme, kolpat će Vas a di ću onda ja s Vama? Ajde sidite lipo ovod na katrigu. Vidite i sami da mi nikoga nima dma. Samo smo ja i pas. A i bidna Lilu je ostarila, očoravila i ne mogu je ostavit samu jerbo će omar počet lajat ka luda. Ubiće me susidi ! Smirite se, smirite…samo polako. Ma to Van je ovo gnjilo jugo malo udrilo u glavu pa ste se biće bokun višje uzbudili nego je potriba. Vidin ja da Vas je ništo strašno najidilo. A ča je bilo!”

“Da ča je bilo? Još me pitaš da ča je bilo?” – izbeči moja šjora File svoje prodorne oči drito u mene i ka da me omar s tim pogledom probila ka su vrilin kopjem. “Pa oli si ti lud? Eno je sud prisudija da se odsad slobodno more okolo urlikat oni ustaški pozdrav… Ne mogu ga njanka izgovorit od gada!”

Jel “Za dom spremni?”, uletim ja.

“Kuco!” skoči se ona. “Dostaaa! Da te višje nikad nisan čula da prida mnom izgovaraš te šporkarije! Te beštimje! Je si li me razumija, an!?”, pripriti mi bisno ona.

“Jesam, jesam!”, brzo odgovorim ja jer mi se učnilo da bi mi svaki čas mogla itnit onu veliku kriglu vode sa cukron ča je baš tila ispit da se malo smiri – i to drito u moju glavu.

“Ma zamisli ti samo”, nastavi ona ka da priča sama su sebon. “Pa je li ovo ustaška oli moderna evropska država?! U ustaškoj sluganskoj državi se oto vikalo i pod otin se uzvikon ubija pošteni, domoljubni svit”. Vidin ja da joj se ruka u kojoj je držala onu kriglu počela opasno trest pa skočin da je malo pridržim. “Sidi tamo di jesi!”, zapriti mi ona…” Sidi i slušaj me dobro!”

“Oću, oću…”, rečem poluglasno ne bi li je nekako smirija.

“Ti znaš da sam ja zaraj tih ustaša cili rat proživila na Šolti pod talijanskon okupacijom”. “Znam, znam…” hitro odgovorim. “A ča san ja bila? Dite. Obično dite. I morala san se u skulu zaklanjat taljanskome kralju i Musolliniju, trpit zatiranje svega rvackoga i domaćega, svega našega…A zaraj koga? Zaraj ustašije koja nas je prodala Italiji u roblje, eto ti ga na. U roblje talijansko! E baš oti kurbinski zadomspremaši su meni uništili cilo ditinjstvo i natirali moju rodbinu i rođake i moje mištane, najbolju mladost šoltansku da se su ribarskin gajetama noću pribacije do u Split i gore u partizane, da se tuče kontra ustaša, njihovih talijanskih i njemačkih gospodara da bi moja Šolta jopet bila u Rvackoj a ne u Krajevini Italiji. Puno se njih, lipi moj Marinko, ni nikad višje vratilo svojim materama iz rata. Puno njih je dalo svoje živote za tu svetu stvar, za naše oslobođenje a ja ću sad morat slušat da po Rvackoj jopet slobodno vičedu taj ustaški pozdrav. Bože me oslobodi take države koja to dozvoljava! E neću, pa neću…Gren i ja u partizane ka ča su i moji otiši sve dok se to ne promini, dok ponovo ne budemo slobodni!”

“Ajme meni, sve ste Vi izmišali u toj svojoj glavi šjora File! Nismo Van mi ustaška država. Demokracija je. Ne more svak u Rvacku arlaukat da je Za dom spreman nego samo oni Thompson jer mu tako započinje njegova pisma “Čavoglave”. O temu se radi! Ali ustavni sud je kontra tega, ma ga nikor ne obadaje. Ovo Van je prisudija neki Visoki prekršajni sud. Nisam nisam pametan kako da Van sve to objasnim!”

Šjora File me pinku sažaljivo pogleda i reče: “Ka prvo ne palamudi višje ti ovod meni Marinko moj. Vidin ja da si i ti furbast ka i svi drugi političari. Ja samo znan da je rvacki sud prisudija da se u ovu kako kažedu demokracku Rvacku od nikidan slobodno more vikat fašistički pozdrav pod kojin su se tukli naši neprijatelji, crnokošuljaši, naši domaći fašisti. Tukli su se kontra naših partizana koji su mene i moj narod oslobodili od Italije, od njemca i od njih, obišnih okupatorskih slugu. Meni je to dosta. Ne triba mi ništa višje. Ako i jesam stara rebambila još nisam! Koga si ti doša zajebavat! Ta kurbinska prisuda da samo jedan more vikat oti fašistički pozdrav a za druge će se po potribi odlučit nije ništa drugo nego ča bi narod reka: Nije govno nego se pas posra! Sve mi je jasno. U Rvackoj se more vikat ustaški fašistički pozdrav i to je svitska sramota zarad koje me sram kazat di živin! Jesi li me sad razumija, an?”

Nastade tišina. Šjora File je fermala, nekako se ka zamislila, sva je posivila i ka da se sjena tuge slila priko njenog godinama izboranog lica…Tako smo mučali skupa jedno vrime a onda sam ja otiša do kredence i nalija joj bičerin prošeka kojega ona najviše voli i stavija ga prida nju. Bez riječi ga je popila, prošla svojim dugim košćatim rukama kroz sidu kosu, podigla pogled prema meni i ka da se odjednom skroz smirila. Samo stisnutih usnica izusti. “Tužno je to moj sinko, pretužno. Zaraj naših mrtvih. Zaraj pravde, zaraj Boga…Tužno je da tužnije ne more biti. Ča će meni otaki sudovi, ča će meni otaka država i svi oni jebivjetri od političara ča jih slušan svaki dan, ča će mi pusti komisjuni, akademici, profešuri i privaranti svih boja, veličina i količina dok je vako? Ča će mi? Ma ko to more opravdat? Nikor, sinko moj. Ne more se to opravdat timen ča su niki hosovci to vikali i nosili po svojin majicama u domovinskome ratu. Ne more! Oni su se sami falili da su jin uzor ustaše. Nisu to krili. Po njiman su nazivali i svoje jedinice. Ali oni su bili zrno u pjesmu rvacke vojske. Čak ji je i Tuđman smatra štetnima za nas. Poštujen ja svakoga ko je poginija za domovinu. Svakome mrtvome neka je pokoj vični ali ničin se ne more opravdat taka nepravda prima našin najvećin svetinjama ka ča je partizanska, antifašistička prošlost našega naroda. Ko to oće da zaboravimo da su nas partizani oslobodili a ustaše prodali tuđinima za bokun vlasti a onda skupa s njima radili najgore zločine? A evo je došlo vrime kad se moraš sramit da si iz partizanske familje a faliti se timen da su tvoji bili u ustaše. Pa di postoji takva vrsta ludila? Ajde reci mi molin te kad si tako pametan!”, pogleda me ona upitno.

“Žaj mi je šta san to doživila Marinko moj. Bilo bi mi boje da san umrla na vrime da to moje oči nikad ne vide” završi ona, digne se i ode svojim sporim staračkim korakom a ja sam još dugo sidija sam za stolom u mukloj tišini. Lilu je gledala u mom pravcu svojim slipin očima s kojima ništa ne vidi. Čak je i ona mučala i nije joj na pamet padalo da se mrdne, zalaje ili zacvili. Samo se još čulo teško jugo kako bolno tuče o škripave ponistre.