Marijana Šećibović: “Obrazovanje je prevencija nasilju nad ženama“

Izdvajamo

• Za kraj, profesorica Šećibović kaže: „Moja poruka ženama jeste da shvate da imaju jedan život i da treba da iskoriste tu priliku. Treba da pronalaze ljude koji se njima raduju. Ja ih pozivam da dođu na VSTIM Konjic, da rastu zajedno sa nama, jer sa nama će dobiti ono što im treba, a to je samopouzdanje i vera u sebe. Probudiće svoju uspavanu ambiciju, a kada probudite ambiciju onda vam je samo nebo granica.“

Povezani članci

• Danas počinju pregovori o formiranju Vlade Kantona Sarajevo bez SDA
• Naša stranka: Borjani Krišto nije ništa sporno u slavljenju zločinaca
• Kolektivna krivnja? Ne, nego vodstva HDZ-a
• Konačni potop Jadranke Kosor: Samo dva posto građana vjeruje premijerki Kosor
• Dunja Mijatović: Migrante treba ravnomjerno rasporediti po cijeloj BiH, prijeti humanitarna kriza
• Tadićeva provokacija za 20. obljetnicu neovisnosti Hrvatske

Foto: Amel Uzunović/Fotobaza.ba

Gošća drugog u seriji od deset podcasta „Mrzim kada sama šetam noću“ koji se kroz eksplanatorno novinarstvo baviti problemom nasilja nad ženama je prof. dr Marijana Šećibović, biološkinja, komunikološkinja, feministkinja i dekanesa na Visokoj školi za turizam i menadžment Konjic, koja je pokrenula projekat „Obrazovanje obespravljenih djevojaka i žena u BiH“ kao prevenciju siromaštvu i nasilju nad ženama.

Komentarišući naziv podcasta, Šećibović ističe da je naslov asocirao na djevojku koju presreće nepoznat muškarac dok u kišnoj noći šeta sama: „Ja imam strah da izađem noću i budem sama na ulici. Čitav region je postao opasno mesto za život. Više nije pitanje da li je noć, ili je dan. Toliko oružja ima oko nas da su svi naši životi ugroženi, a nasilja u mladim ljudima je previše. To su prigušene frustracije, nezadovoljstva, iskazivanje bunta… Iza svega toga se kriju i duboki i potisnuti strahovi. Ono što je sigurno je da kao društvo nismo ništa učinili da utičemo na obrazovni sistem, koji je pored porodice bitno mesto sticanja ne samo znanja, nego i dobrih navika i osećanja, empatije…“

Govoreći o prepoznavanju mogućih obrazaca nasilničkog ponašanja kod djece i mladih, Šećibović ističe da je škola bitno mjesto i da nije samo obrazovna, nego i odgojna institucija: „Imala sam situaciju kroz rad u srednjoj školi da mi se učenik igrao pištoljem na času. Uplašila sam se, ali nisam odjurila kod direktora i počela da vičem na njega. Pogledala sam ga i pitala misli li da je frajer. Na to pitanje se zbunio. Objasnila sam mu da biti mangup znači završiti mnoge škole, a to što on radi ne rade mangupi, nego džiberi koji nemaju obrazovanja, vaspitanja, i da mu to ne priliči. Njega je to potpuno smekšalo. Objasnila sam mu da škola nije mesto gde će nositi oružje. Sve je poslušao i vremenom smo postali dobri prijatelji. Suština je da moramo prihvatiti činjenicu da mi učenicima i studentima moramo prići. Na Visokoj školi za turizam i menadžment Konjic mi smo prišli obespravljenim ženama. To nije bilo lako, jer su one u svojoj glavi imale sliku da su obespravljene, da im fakultet nije dostupan i da one to nikada ne mogu završiti.“

Govoreći o patrijarhatu i tradicionalnim vrijednostima koje se u našoj javnosti miješaju sa religijom, a onda takvi pojedinci budu nasilni, Šećibović objašnjava: „S jedne strane sam sigurna da se radi o podvojenim ličnostima, a sa druge strane možda ti ljudi imaju lične frustracije, ili su bili zlostavljani pa samo znaju za model zlostavljanja. Ne razmišljaju da time kaljaju ovu drugu stranu i zato postoji veliki otpor između ateista i verujućih, jer nam je sa strane verujućih došlo mnogo toga što nije trebalo, ne samo femicid, nego i pedofilija…“

Na pitanje kako su u Visokoj školi za turizam i menadžment Konjic došli na ideju da otvore vrata obespravljenim ženama i besplatno ih školuju, Šećibović odgovara: „Ideja je sazrela kada sam pre tri godine na PITCHWISE vidjela sve te sjajne žene kojima je trebalo baš jako malo da budu sasvim zadovoljne. A kako znam da obrazovanje ne poznaje granice i može doći do svakoga ko želi da se obrazuje, tako sam se vratila na svoju visokoškolsku instituciju i rekla da ćemo pokrenuti ovaj program, dostupan svima. Onda je trebalo doći do tih žena. Krenula sam preko ženskih mreža i Jadranka Miličević nam je mnogo pomogla u tome da pronađemo žene koje su žrtve nasilja, samohrane majke, Romkinje i devojke iz ruralnih područja… međutim kod svih njih je bilo pitanje da li ja to mogu. Toliko je društvo uspelo da ih minimizira, da one ne vide da iz tog miljea mogu izaći.“

Za kraj, profesorica Šećibović kaže: „Moja poruka ženama jeste da shvate da imaju jedan život i da treba da iskoriste tu priliku. Treba da pronalaze ljude koji se njima raduju. Ja ih pozivam da dođu na VSTIM Konjic, da rastu zajedno sa nama, jer sa nama će dobiti ono što im treba, a to je samopouzdanje i vera u sebe. Probudiće svoju uspavanu ambiciju, a kada probudite ambiciju onda vam je samo nebo granica.“