Damir Avdić za djecu i marksiste

Povezani članci

• “Poligon”: Mostar postaje književna scena za pisce regije
• Basara: Produžetak Crvenog Bana političkim sredstvima
• Kosovo: Kritika kafanskih heroja
• BUKOWSKI, KOLAPS I PERIPETIA U PETAK 13. DECEMBRA U OBRENOVCU
• Dogovorena nova koalicija u BiH
• Počela prodaja karata za 3. gitarijadu „Na putu za jug“

Ovaj tekst je nepozvani odgovor na  kolumnu Vuka Baćanovića  tj. na njegovu interpretaciju stihova Damira Avdića. S obzirom na to da je autor stihova moj poznanik, a da Bačanovića ne poznajem lično, složiću se jednoglasno sa vama da ova istorijska činjenica utiče na moje pisanje. Ipak, uprkos tome, trudiću se koliko je god to moguće da se koristim argumentima i logikom. Na početku, da kažem da nemam nameru da se bavim tezama: ko su ili šta su levica i desnica danas i kakve su njihove relacije sa kapitalizmom, pogotovo ne u kontekstu rock pesama. Pokušaću da ukažem na probleme interpretativnog pisanja o stihovima i konkretno na nedoslednosti Bačanovićeve analize. Pa da krenemo.

Svaka interpretacija je, naravno, legitimna. Bačanovićeva interpretacija stihova Damira Avdića sa albuma Mein Kapital je, naravno, isto tako legitimna. To i jeste lepota i problem interpretacije: sve je moguće.

Ali ipak, Bačanoviću prvo malo, a zatim mnogo zameram na ovoj konkretnoj interpretaciji. Zašto? Ukratko, brzopleta je i daleko od toga da bi mogla da bude rezultat neke dublje istorijsko-materijalističke analize. Ali hajdemo redom.

Malo mu zameram što analizira stihove sa ovog albuma, a nije uradio domaći zadatak i prošao celi opus, da bi bolje razumeo širi kontekst i (neke) često upotrebljivane teme i postupke Avdićevog stvaralaštva, čime bi (možda) njegovi argumenti dobili na težini. I tu težinu bi, analizirajući na način kako to već radi, sigurno našao i u Avdićevim prošlim izdanjima. Naime, teze slične ovima koje je predočio Bačanović, imao sam prilike prvi put da čujem pre nekoliko godina od mladog slovenačkog intelektualca koji je analizirao prvi roman te prvi i drugi album Damira Avdića (doduše, samo u razgovoru uz pivce).

Bačanoviću zameram mnogo na nečemu drugom. Bačanović analizira stihove kao “političke poruke” i to radi, navodno, sa marksističke ili makar neodređene levičarske, čini se marksofiličarske pozicije. Na taj način, po mom mišljenju, pravi četiri greške.

Prva greška je u tome, da stihove razume kao doslovne političke poruke. Svaki stih, pesma, film, slika itd. mogu se, svakako, interpretirati politički i kroz njihovu interpretaciju može se tražiti političko značenje – uprkos intenciji autora. “Kako čitati Paju Patka” Mattelarta i Dorfmana i kritike ove knjige su fantastični primer. Ali imenovati ove stihove kao “političke poruke zadnjeg Avdićevog albuma, počevši od samoga naslova, pa do tekstova pjesama” i tretirati ih kao takve, pitanje je diskurzivnog žanra i tu je Bačanović, po mom mišljenju, već na samom početku krenuo da guta jabuke misleći da su kruške.

Druga Bačanovićeva greška je ta, što se bavi samo sadržajem pesama, a ne i njihovom formom, strukturom, jukstapozicijama, kompleksnim i mnogobrojnim fiktivnim likovima u tim pesmama, kao i osnovnim postupcima Avdićevoga pisanja. Da ne govorimo o tome, da su tekstovi sastavni deo rock pesama koje, naravno, podrazumevaju i muziku, koja itekako ima udela (koliko god to bilo komplikovano za interpretaciju) u tome kako slušaoci razumeju te tekstove.

Treća greška je identifikacija autora Avdića sa likovima iz njegovih pesama. Ne samo da je teško odrediti ko su ti likovi u njegovim pesmama, već i to šta ko govori i kad. Izjednačavanje Avdića sa glavnim protagonistom/ima vlastitih pesama je, po mom mišljenju, sasvim pogrešno.

Četrvta greška proizlazi iz prethodno pomenutih. Naime, ako hoćeš da analiziraš i interpretiraš bilo koji tekst popularne kulture, uključujući i stihove rock pesama, a da pri tom gajiš sklonost marksističkoj interpretaciji, pretpostavljam da je istorijsko-materijalistička analiza za to neophodna. Drugim rečima, problem je što Bačanović, kao i mnogi drugi studiozni levičarski interpretatori poruka u popularnoj kulturi, ne ide svojom analizom dalje od razine teksta tj. od doslovnog značenja samih reči. Konkretni politički, ekonomski, društveni i kulturni uslovi koji su kontekstualizirali stvaralaštvo autora Avdića ni u jednom trenutku nisu pomenuti kao referentne tačke analize. Najveća ironija je zapravo u tome, da Bačanović bez činjenica o Avdićevom životu i stvaralaštvu, do kojih je mogao da dođe, ali se za taj postupak nije odlučio, Avdića nameće javnosti kao potencijalnog “trubadura desnice”, glasnika antisemitzma, evrocentrizma, imperijalizma i neokapitalizma.

Ovakvim tekstocentrizmom i bukvalnim shvatanjem Avdićevih stihova, umesto da razdvoji fiktivnog protagonistu od autora, Bačanović ih, neobjašnjivim manevrom spaja.

Međutim, problem je u tome, što se ovde ne radi samo o poistovećivanju dve ličnosti. Naime, ispušta se iz vida da Avdić piše fantastično ambivalentnim jezikom. U njegovim romanima (čiji se pojedini delovi baziraju na tekstovima pesama; ili obrnuto) lako se može uočiti kako se bez ikakvog upozorenja često menjaju narativne pozicije. Teško je naći lik u romanu, koji ustvari izgovara ono što čitaš, kao što je i teško uočiti razliku između monologa, dijaloga i deskripcije pisca. Sama se naracija fragmentira tako da zapravo dolazi do izrastanja mnogobrojnih “pisaca” iz jednog. Kao čitalac zapravo nikad ne možeš da budeš siguran da li se radi o jednom naratoru ili, pak, o mnoštvu pisaca koji pišu iz različitih perspektiva. Isto to se dešava i sa Avdićevim stihovima: pozicija sa koje govori nikad nije kristalno jasna. I mislim da Avdiću to odgovara. Takav je makar moj utisak (i verujem još mnogih).

Sa druge strane, to ne znači da ga svi moraju čitati i slušati na isti način. Avdić je “popularan” (kao što to kaže Bačanović) među različitim ljudima, stao je na žulj svakojakim mitolozima i ideolozima i upravo zato ga je vrlo teško definisati i spakovati u određenu fioku.

Zbog svega toga, ne možemo se zadovoljiti, po mom mišljenju, vrlo organičenim, “političkim” analizama sadržaja Avdićevih stihova. Ali ipak, ukoliko ostanemo samo na razini analize stihova, ne uključujući u nju performanse koji itekako igraju veliku ulogu u radu Damira Avdića, trebalo bi najpre da proverimo sa koliko se to lica, sudbina, pozicija, mitova, ideja, ideo- i mitologija “Avdić” identifikuje? Zar nije već na prvi pogled jasno da upotrebljava način izražavanja koji ne predstavlja nikakav direktan politički program jednog govornika sa pozornice, već zapravo kolaž svakojakih ideja, stavova i emocija velikog broja ljudi: jadnih, napaćenih, zlobnih, jakih, bogatih, dekintiranih, religioznih, seksističkih, rasističkih, nacionalističkih, zaljubljenih, ostavljenih, dekadentnih, asketskih itd. A sve se to sliva u shizofrenični besni urlik i šapat nemoći koji odražavaju prirodu vremena i društva u kome živimo, mnogo više nego što je to slučaj sa većinom umetničkih radova koje poznajem.

Izvesno je da Avdić, u realnom životu, ne može zastupati sve stavove i zauzimati pozicije svih svojih likova. Kao pisac on jako često koristi inverznu identifikaciju. Naime, autor redova (stihova ili pasusa u romanu) govori u prvom licu što ne znači nužno da je on ta osoba, koja zastupa ili se protivi takvim stavovima. Možda je Bačanović trebalo da, na primer, prvo čuje “Imam dvadeset i dvije” sa prošlog albuma, gde je ovaj postupak (ako već to nije Avdićeva opšta strategija) evidentan. Što se tiče muzičara sa ovih prostora, takav postupak su upotrebljavali i Strelnikoff, “najpopularnije” na pesmi Bitchcraft, dok su Laibachoslovci taj isti postupak nazvali nadidentifikacijom. Nije u stvari ni važno, niti treba Avdića porediti sa Laibachom “u najboljim godinama” niti sa drugima, jer su se vremenski i političko-ekonomski promenili i uslovi i kontekst.

Kakva politička opredeljenja i koje ideologije su Damiru Avdiću, kao osobi od krvi i mesa, bitni ne znam, niti znam da li je njegova intencija bila da bude nečiji “trubadur” koji nas obasipa eksplicitinim političkim porukama. Da me to interesuje, kao što očigledno interesuje Bačanovića, uradio bih intervju s njim i postavio mu nekoliko pitanja o njegovom odnosu prema određenim grupama ljudi, filozofima i političkim idejama, o formi njegovih romana i pesama, kao i o raznim likovima koji se u njima pojavljuju. A pre svega pokušao bih da razumem koji strukturni odnosi određuju kontekst u kome živi i stvara Damir Avdić. Što se tiče interpretacije, svako može da je artikuliše onako kako hoće. Kladim se da možemo naći najmanje dvadeset studenata koji bi analizirajući Avdićeve tekstove zaključili da su, na primer, zapravo jugonostalgični ili da se bolja parodija Bakunjina u rock muzici neće još dugo čuti.

P. S. Iz današnje perspektive, mnogi tekstovi filozofa 18., 19. i prve polovine 20. veka mogu se čitati kao rasistički, uključujući, na primer, Hegelove, Kantove i Adornove. Argument da je Bakunjin loš politički izbor za lika iz Avdićeve pesme zbog toga što je Bakunjin napisao i antisemitske pasuse ima isto toliko smisla koliko i argument da se iz istih razloga moraju odbaciti radovi navedenih autora, a bogami i Marksov opus zbog njegovih ponekad rasističkih zapažanja o Rusima, Indijcima i, da, Jevrejima.